Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
5. Nezaposlenost
Drago mi je što je tvoj prijatelj postavio ono pitanje, jer svaki radnik zna koliko je za njega bitna nezaposlenost. Znaš kakav ti je život kada si nezaposlen, a i kada imaš posao znaš koliko te muči strah da ćeš ga izgubiti. Svestan si znači kolika ti opasnost preti od rezervne armije rada kada štrajkuješ za bolje uslove rada. Znaš da štrajk-breheri potiču od nezaposlenih koje kapitalizam drži u šaci, da bi pomogli da se razbije štrajk.
"Kako to kapitalizam drži nezaposlene u šaci?", pitaš.
Tako što te jednostavno primorava da radiš što duže i što teže koliko je god to moguće da bi proizveo što veće količine. Sve moderne šeme o "produktivnosti", Tejlorov i ostali "ekonomski" sistemi i sistemi "racionalizacije" služe jedino da iscede što veću zaradu iz radnika. Ekonomija je samo u interesu poslodavca. Što se tebe, radnika, tiče ovakva "ekonomija" najviše troši tvoju energiju i napore, dok tvoje zdravlje nepovratno odlazi.
Poslodavcu se najviše isplati da iskorišćava tvoju snagu i sposobnosti što više može. Istina je da ti to uništava zdravlje i melje nervni sistem, čini te žrtvom bolesti i zaraza (postoje čak i posebne proleterske bolesti), čini te bogaljem i prerano te šalje u grob - ali šta to tvoga gazdu briga? Zar nema još hiljade nezaposlenih koji cekaju na tvoje radno mesto i koji su spremni da ga zauzmu ukoliko si postao invalid ili si mrtav ?
Zbog profita kapitalista nezaposleni se uvek drže pri ruci. To je bitan deo nadničarskog sistema, neophodna i neizbežna njegova osobina.
U interesu je ljudi da nema nezaposlenosti, da svi imaju priliku da rade i zarade za život, da svako doprinosi prema svojim sposobnostima i snazi i time povećava bogatstvo zemlje i društva, da bi svako mogao imati što veci deo od toga.
Kapitalizam ne interesuje blagostanje naroda. Kapitalizam, kao što sam malopre pokazao, interesuje jedino zarada. Kada se zaposli manje ljudi koji imaju duže radno vreme ostvari se veći profit nego kada se zaposli više ljudi koji kraće rade. Zbog toga je za tvog gazdu korisnije da, na primer, zaposli 100 ljudi koji rade 10 sati dnevno nego da zaposli 200 ljudi koji bi radili 5 sati dnevno. Za 200 ljudi bi mu trebalo više mesta - veća fabrika, više alata i mašina i tako dalje. To znači da bi mu trebalo veće ulaganje kapitala. Zapošljavanje većeg broja ljudi uz skraćivanje radnog vremena donosilo bi manju zaradu i zbog toga tvoj šef neće da vodi fabriku ili radnju po tom planu, što znači da sistem pravljenja profita nije u saglasnosti sa načelima ljudskih obzira i dobrobiti radnika. Štaviše, što teže, efikasnije i duže radiš, to bolje po tvog šefa i njegovu zaradu.
Posle svega ovoga može se lepo videti da nije u interesu kapitalizma da zaposli sve one koji hoće i mogu da rade. Situacija je obrnuta: minimum "ruku" i maksimum truda je osnovno pravilo i izvor zarade kapitalističkog sistema. U tome je cela tajna o svim tim šemama "racionalizacije". Zbog toga možeš u svakoj kapitalističkoj zemlji naći hiljade koji bi da rade, ali ne mogu da nađu zaposlenje. Vojska nezaposlenih je stalna pretnja tvom životnom standardu. Oni su spremni da zauzmu tvoje mesto za manju platu, jer su na to primorani iz potrebe. Sve ovo ide gazdi naruku: bič koji ti je stalno nad glavom, dok ti radiš i robuješ za njega i "primerno" se ponašaš.
Možeš sam da vidiš kako je ovakvo stanje opasno i ponižavajuće za radnika, a da ne pominjemo druga zla koje potiču iz ovakvog sistema.
"Zašto onda ne bismo uklonili nezaposlenost ?", pitaš.
Da, bilo bi lepo kada bismo je uklonili, ali to se može postići samo ako ukinemo plaćeno ropstvo i kapitalistički sistem. Dokle god si pod kapitalizmom - ili pod bilo kojim drugim izrabljivačkim sistemom pravljenja profita - imaćeš i nezaposlenost. Kapitalizam ne može da postoji bez nje: nerazdvojna je od sistema nadnice. To je osnovni uslov za uspešnu kapitalističku proizvodnju.
"Zašto ?"
Zato što kapitalistički privredni sistem ne proizvodi za potrebe ljudi; on proizvodi za zaradu. Industrijalci ne proizvode robu jer je ljudi hoće i jer im je potrebna. Oni proizvode ono što očekuju da prodaju i to da prodaju uz zaradu.
Kad bismo imali razuman sistem, proizvodili bi u količinama po željama i potrebama ljudi. Pretpostavimo da stanovnicima jednog mesta treba 1 000 pari cipela i pretpostavimo da je za taj posao potrebno 50 obućara i da bi oni te cipele koje trebaju zajednici proizveli za 20 sati.
Današnji obućar ne zna i nije ga briga koliko je pari cipela potrebno. Hiljadama ljudi u tvom gradu bi možda trebale nove cipele, ali ne mogu priuštiti sebi da ih kupe. Šta obućar ima od toga da zna kome su potrebne cipele? Ono što njega zanima je ko može da ih kupi: koliko pari može da proda i da pritom zaradi.
Šta se onda dešava ? On će proizvesti onoliko cipela koliko misli da će moći da proda. Daće sve od sebe da ih napravi što jeftinije i da ih što skuplje proda, da bi dobro zaradio. Pritom će zaposliti što manje radnika da bi napravio željenu kolicinu i daće im da rade što teže i delotvornije koliko god on može da ih natera.
Vidiš da proizvodnja zbog zarade znači duže radno vreme i manje zaposlenih nego što bi ih bilo kada bi se proizvodilo zbog ljudskih potreba.
Kapitalizam je sistem proizvodnje zbog zarade i zbog toga uvek mora biti nezaposlenih u njemu.
Pogledaj malo dublje u sistem proizvodnje zbog zarade i videćeš kako početno zlo stvara još stotine drugih zala.
Posmatrajmo proizvođača cipela u tvom gradu. On nema načina da sazna, kao što sam pre pokazao, ko će i ko neće moći da kupi njegove cipele. On grubo procenjuje, "predviđa", i odlučuje se da napravi, recimo, 50 000 pari. Onda on plasira svoj proizvod na tržište, tj., trgovac na veliko, posrednik i prodavac u radnji puštaju ga u prodaju.
Pretpostavimo da je prodao samo 30 000; 20 000 ostaje u skladištu. Naš proizvodac, pošto nije u mogucnosti da proda ostatak u svom gradu, pokušaće da ga se reši u nekom drugom gradu, ali su tamošnji proizvodaci cipela iskusili isto. Oni takođe ne mogu da prodaju sve što proizvedu. Govore da je ponuda cipela veća od tražnje. Moraju da smanje proizvodnju, što znači otpuštanje jednog dela radnika i time još uvećavaju vojsku nezaposlenih.
To se zove "prevelika proizvodnja", ali u stvarnosti to uopšte nije prevelika proizvodnja. To je premala potrošnja, jer ima mnogo ljudi kojima trebaju cipele, ali ih ne mogu sebi priuštiti.
Posledice? Skladišta su puna cipela koje ljudi hoće, ali ih ne mogu kupiti, a fabrike i prodavnice se zatvaraju zbog prevelike ponude. Isto se dešava i u drugim granama privrede. Rečeno ti je da je "kriza" i da moraju da ti smanje platu.
Plata ti je manja, samo si delimično zaposlen i na kraju te otpuštaju. Hiljade muškaraca i žena izbačeni su sa posla na taj nacin. Prihodi presuše i ljudi ne mogu da kupe hranu i druge potrepštine. Zar one ne trebaju svakome? Skladišta i prodavnice su ih puni, ima ih previše, ima "prevelike proizvodnje".
Kapitalistički sistem proizvodnje zbog zarade dovodi do sulude situacije:
- Ljudi moraju da gladuju - ne zato što nema dovoljno hrane, već zato što je ima previše; moraju da se snalaze bez neophodnih stvari, jer ih ima previše u skladištima.
- Zato što ih ima previše, smanjuje se proizvodnja, hiljade ostaju bez posla.
- Zato što su bez posla i što ne mogu da zarađuju, njihova kupovna moć opada. Prodavac, krojač, mesar - svi zbog toga gube posao, što znači povećanje nezaposlenosti i kriza se još pogoršava.
U kapitalizmu se ovo dešava u svakoj grani privrede.
Takve krize su neizbežne u sistemu proizvodnje zbog zarade. Jedna se može ponekad desiti, ali ove se večito ponavljaju uvek se još više pogoršavajući. One ostavljaju stotine hiljada ljudi bez posla i uzrokuju siromaštvo, nesreću i neizrecivu bedu. One dovode do bankrota i vode banke u propast, koje pojedu i ono malo što je radnik uštedeo za vreme "napretka". One uzrokuju nemaštinu, bacaju ljude u očajanje i ludilo i navode ih na samoubistvo i zločin.
Takve su posledice proizvodnje zbog zarade; takvi su plodovi kapitalističkog sistema.
To još uvek nije sve. Postoji još jedna posledica ovog sistema, mnogo gora nego sve ostale zajedno.
To je rat.