AnarhističkaBiblioteka

Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?

29. Potrošnja i razmena

Hajde da se prvo pozabavimo potrošnjom, jer ljudi moraju najpre da imaju šta da jedu pre nego što mogu da rade i proizvode.

"Šta podrazumevaš pod organizacijom potrošnje?", pita tvoj drug.

"Verovatno misli na racioniranje [rationing]", primećuješ.

Da, zastvarno mislim na racioniranje. Kada se dovrši organizovanje društvene revolucije i kada proizvodnja normalno nastavi sa radom, onda će biti dovoljno svega za svakoga. Sa druge strane, tokom početka revolucije i procesa preuređenja moramo da se pobrinemo da ospkrbimo ljude što bolje možemo i što pravednije, što podrazumeva racioniranje.

"Boljševici nisu imali pravedno racioniranje", prekida nas tvoj prijatelj, "oni su imali različite vrste porcija za različite ljude."

Jesu i to je bila jedna od najvećih njihovih grešaka. Ljudi su tako nešto smatrali pogrešnim i ono je prouzrokovalo dosta gneva i nezadovoljstva. Boljševici su imali jednu vrstu prcija za mornare, druge manje i lošije za vojnike, treće za visoko kvalifikovane radnike, četvrte za nisko kvalifikovane; prosečan građanin je primao jednu vrstu porcija, a buržoazija drugu. Najbolje porcije su bile namenjene boljševicima, članovima partije, a posebne porcije su uživali komunistički zvaničnici i komisari. U jednom trenutku je postojalo čak i do četrnaest vrsti porcija. Tvoj zdrav razum ti već govori da je tako nešto suludo i krajnje pogrešno. Zar je pravedno da se različito ophodimo prema ljudima samo zato što se eto zadesilo da su oni radnici, mehaničari ili intelektualci umesto vojnika ili mornara? Takve metode su nepravedne i bolesne: one su odmah stvorile materijalnu nejednakost i otvorile vrata zloupotrebi položaja i omogućile da se vara, špekuliše i prodaje magla. One su takođe potsticale kontrarevoluciju, jer su oni koji su bili ravnodušni ili neprijateljski nastrojeni prema revoluciji postali još ogorčeniji zbog diskriminacije i time lak plen za kontrarevolucionarne uticaje.

Diskriminacija koja se dogodila u početku kao i druge koje su sledile nije bila podređena potrebama date situacije već samo idejama političke partije. Nakon što su uzeli državu u svoje ruke, boljševici su pokušali da si ojačaju položaj tako što će se ulagivati mornarima, vojnicima i radnicima. Time su samo razljutili i okrenuli mase protiv sebe, jer je nepravda sistema bila previše očigledna. Pritom, čak se i "[favored class]", proletarijat, osećao diskriminisanim jer su vojnicima dopale bolje porcije. Zar radnik nije bio isto toliko dobar kao i vojnik? Da li bi vojnik mogao da se bori za revoluciju - bio je to argument radnika u fabrikama - kada bi radnik prestao da mu dostavlja municiju? Vojnik se sa svoje strane bunio protiv mornara koji su više dobijali. Zar on nije isto vredan koliko i mornar? A svi su osuđivali posebne porcije i privilegije boljševika i članova partije, posebno određen komfor i luksuz u kojem su uživali viši činovnici i komisari, dok je narod živeo u jadu i bedi.

Narodno mišljenje o ovakvoj praksi su upečatljivo izrazili kronštatski mornari. Usred strašno oštre zime i gladi, marta 1921. godine, na javnom masovnom okupljanju mornara se širokogrudo odlučilo da se dobrovoljno daju dodatne porcije hrane stanovništvu kronštata koje je bilo u lošijem položaju i da se porcije izjednače u celom gradu¹ Ovo pravo etičko i revolucionarno delo iznelo je na videlo opšte mišljenje o diskriminicaji i blagonaklonosti prema određenim grupama [favoritism] i dokazalo je da u masama počiva usađen prirodni osećaj za pravdu.

Iskustvo nas uči da je činiti ispravno istovremeno i najrazumnije i najpraktičnije na duge staze. Ovo važi kako za lični život tako i za kolektivni. Diskriminacija i nepravda su posebno štetne po revoluciju jer sama revolucija izbija iz žeđi za pravdom i jednakošću.

Već sam pomenuo da kada društvena revolucija dostigne stupanj gde može dovoljno da proizvedi za sve da se onda primenjuje anarhističko načelo "svakome po njegovim potrebama". U industrijski razvijenijim zemljama taj se stadijum može pre dostići negoli u nazadnim, ali dok se ne dostigne onda je sistem jednake podele, jednake raspodele po glavi isto toliko neophodnost koliko i pravedna stvar. Nije naravno potrebno posebno naglašavati da se posebna briga mora posvetiti bolesnima, starima, deci i ženama u drugom stanju, kao što je to bila i praksa tokom Ruske revolucije.

"Da to odmah razrešimo", čujem tvoju opasku, "Svugde će biti jednaka raspodela, kao što si rekao. Onda nećeš moći ništa da kupuješ?"

Ne, neće biti ni prodaje ni kupovine. Revolucija ukida vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i raspodelu i sa njim nestaje kapitalistički posao. Privatno vlasništvo važi samo za stvari koje trenutno koristiš. Tako tvoj sat pripada tebi, ali fabrika satova narodu. Zemlja, mašine i sva druga javna dobra prelaze u zajedničko vlasništvo, koja ne možeš ni kupiti ni prodati. Samo onaj ko ih trenutno koristi može da polaže pravo na njih, ali ne i da ima vlasništvo. Tako bi na primer organizacija rudara uglja bila odgovorna za kopove uglja, ne kao vlasnici već kao delatnici i korisnici [as the operating agency]. Slično bi i udruženja železničara upravlja železnicom i tako dalje. Kolektivno vlasništvo kojim se upravlja putem saradnje za dobrobit zajednice zameniće lićno vlasništvo kojim upravlja pojedinac radi profita.

"Ali ako ne možeš ništa da kupiš, čemu će nam onda služiti novac?"

Ničemu, novac gubi svrhu. Ništa ne možeš dobiti za njega. Kada izvori zaliha, zemlja, fabrike i proizvodi postanu javno odnosno društveno vlasništvo, ne možemo ih prodavati ili kupovati. Pošto je novac samo sredstvo za takvu razmenu, on postaje beskoristan.

"Kako će se onda razmena odvijati?"

Razmena će biti besplatna. Rudari bi dostavljali ugalj na javnim dostavnim mestima za zajednicu. Zauzvrat bi dobili od zajedničkog skladišta mašine, alatke i druge potrebštine. To je slobodna razmena bez novca i profita, na osnovu potreba i postojećih zaliha.

"A šta ako nema mašina ili hrane koju bi dali rudarima?"

Ukoliko toga nema, onda ni novac ne menja stvari. Rudari ne jedu novčanice. Porazmisli kako se tako nešto danas rešava. Ti kupuješ ugalj za novac i za novac dobijaš hranu. Slobodne zajednice o kojima govorimo će neposredno zameniti ugalj za hranu, bez novca kao sredstva.

"Ali na kojoj osnovi? Danas znam koliko dolar više ili manje vredi, ali koliko ćeš mi ti uglja dati za džak brašna?"

Misliš, kako ćemo da odredimo cenu? Već smo videli u pređašnjim poglavljima da ne postoji pravo merilo vrednosti i da cena zavisi od ponude i potražnje i shodno njima se menja. Cena uglja raste kada ga nema dovoljno odnosno pada ako je ponuda veća od potražnje. Da bi ostvarili veći profit, vlasnici rudnika namerno i neprirodno ograničavaju produktivnost i iste metode se koriste u celom kapitalističkom sistemu. Sa ukidanjem kapitalizma niko više nema interes da podiže cenu uglja ili ograničava njegovu ponudu. Iskopaće se onoliko uglja koliko to potrebe nalažu. Isto tako će se dobaviti onoliko hrane koliko je to zemlji potrebno. Potrebe zajednice i trenutne zalihe će odrediti količinu koju ćemo dobiti. Ovo važi kako za hranu i ugalj tako i za sve druge ljudske potrebe.

"Šta kada nema dovoljne količine nekog proizvoda? Šta ćeš onda da radiš?"

Onda ćemo raditi ono što se čak i u kapitalističkom društvu radi za vreme rata i oskudice. Ljudi se ograničeno snabdevaju [the people are rationed], sa tom razlikom da se u slobodnim zajednicama svi jednako snabdevaju.

"Zamislimo da seljak odbije da snabdeva grad sa proizvodima dok ne dobije novac?"

Seljak, kao i svako drugi, traži novac samo ako sa njim može da kupi stvari koje su mu potrebne. Ubrzo će uvideti da mu novac ničemu ne služi. U Rusiji nisi mogao da nađeš seljaka tokom revolucije koji bi ti prodao kilo brašna za punu torbu novca, ali je bio vrlo rad da ti da pun džak najbolje pšenice za par starih čizama. Njemu treba plug, grtalica, motika, poljoprivredne mašine i odeća, a ne novac. U zamenu za njih bi nam on dao svoju pšenicu, ječam i kukuruz. Drugim rečima, grad će razmenjivati sa selom proizvode koji su svakoj strani neophodni, na osnovu potrebe.

Nekoliko ljudi je predlagalo da bi razmena tokom preuređenja trebala da bude na osnovu nekog određenog standarda. Tako je na primer predloženo da svaka zajednica izdaje svoj novac, kao što je to čest slučaj tokom revolucije; ili da je dan posla jedinica vrednosti i da takozvane radne novčanice onda služe kao sredstvo za razmenu. Ni jedan od ovih predloga nije praktičan. Novac koji izdaju zajednice tokom revolucije bi ubrzo izgubio vrednost jer takav novac nema sigurno jemstvo iza sebe, a bez njega je novac bezvredan. Slično tako radne novčanice ne bi predstavljale nikakvu određenu i izmerivu vrednost kao sredstvo za razmenu. Koliko vredi na primer sat vremena radnog vremena nekog rudara? Ili petneast minuta konsultacije sa doktorom? Čak i da smatramo da je svaka vrsta rada jednake vrednosti i da je sat vremena rada jedinica, kako možemo da merimo sat vremena rada jednog molera ili operaciju jednog hirurga u vidu pšenice?

Zdrav razum rešava ovaj problem na osnovu ljudske jednakosti i svačijem pravu na život. measurable "Takav sistem bi možda radio među pristojnim ljudima", ne slaže se tvoj prijatelj, "ali šta ćemo sa zabušantima? Zar nisu boljševici bili u pravu kada su uveli pravilo da 'ko ne radi, taj i ne jede'"?

Ne, prijatelju, grešiš. Na prvi pogled može da ti se učini da je to bila pravedna i razumna ideja, ali se u stvarnosti ona pokazala kao krajnje nepraktična, da ne govorimo o nepravdi i šteti koju je prouzrokovala.

"Kako to?"

Bila je nepraktična jer je za njeno ostvarenje trebalo da se ima vojska službenika koji bi nadgledali ljude da li rade ili ne. To je dovelo do [incrimination], [recrimination] i beskonačnih rasprava o odlukama birokrata. Tako se u kratkom vremenskom roku broj onih koji ne rade se duplo povećao da bi se naterali ljudi da rade i da se pazi da ne izbegavaju posao ili loše rade. Sistem prinudnog rada se uskoro pokazao kao takav promašaj da su boljševici bili primorani da ga napuste.

Takav sistem je proizveo samo još više nevolja u drugim pravcima. Njegova nepravda počiva na činjenici da ne možeš pogledati u nečije srce ili mozak i odlučiti koji određeni mentalni ili fizički uslov datu osobu onemogućavaju da radi. Uzmi u obzir i problem koji se javlja kada uvodiš pogrešna pravila i tako stvaraš odbojnost među onima koji misle da su ona nepravedna i okrutna i zbog toga odbijaju da sarađuju.

Razumna zajednica će uvideti da je praktičnije i da joj više koristi da se prema svima ophodi na isti način, radio on u datom trenutku ili ne, nego da stvara još više neradnika koji bi nadgledali one koji rade i gradili zatvore za njihovo kažnjavanje i izdržavanje. Ako odbiješ da nahraniš nekog, iz bilo kog razloga, primoravaš ga na krađu i druge zločine - i tako si samo stvaraš potrebu za sudove, advokate, sudije, zatvore i zatvorske čuvare čije je održavanje mnogo veći teret nego da daš hranu prestupniku. Bilo kako bilo, i njih moraš da hraniš, čak i kada ih staviš u zatvor.

Revolucionarna zajednica će više zavisiti od buđenja društvene svesti i solidarnosti među svojim zločincima nego od njihovog kažnjavanja. Ona će se osloniti na primeru koji daju njeni radni članovi, a tako i treba da postupi, jer je prirodan stav vrednog čoveka prema zabušantu takav da će se ovaj osećati loše u društvenoj okolini te će rađe da radi i uživa poštovanje i blagonaklonost svojih drugova nego da ga preziru u njegovom lenčarenju.

Imaj na umu da je važnije i na kraju praktičnije i korisnije da se neka stvar uradi dobro nego da se ima naizgled neposredna korist. Pravedno činiti je bitnije nego kazniti, zato što je kazna uvek nepravedna i uvek šteti obe strane, onog koji kažnjava i onog koji biva kažnjavan. Ona je čak štetnija po duh nego po telo u nema veće štete od nje, jer te ona okameni i iskvari. Ovo važi za tvoj lični život i u istoj meri i za društveni život.

Svaki stupanj društvene revolucije mora se bazirati na temeljima slobode, pravde i jednakosti, kao i razumevanja i solidarnosti. Samo tako ona ima šanse da preživi. To je presudno u problemima stanovanja, hrane, sigurnosti tvog kraja ili grada, kao i u odbrani revolucije.

Kada je reč o stanovanju i ličnoj sigurnosti, Rusija se dobro pokazala tokom prvih meseci Oktobarske revolucije. Kućni saveti, koje su izabrali stanari, i gradske federacije takvih saveta uzele su se u koštac sa problemom. Sačinile su statistiku zgrada u datom kraju i broj kandidata kojima je trebao stan. Njima se onda on dodeljivao po ličnim ili porodičnim potrebama i na osnovu jednakih prava.

Slični kućni ili opštinski saveti su se bavili dostavom hrane u gradu. Pojedinačni zahtevi za porcijama koji su se predavali u distributivnim centrima su samo glupavo gubljenje vremena i energije. Isto tako je i sistem koji je bio u Rusiji tokom prvih godina revolucije u kojem su se izdavali bonovi na radnom mestu. Raspodela po kućama i ulicama je mnogo bolji i efikasniji način, koji u isto vreme osigurava pravednu raspodelu i zatvar vrata zloupotrebi. Ovlašten kućni ili ulični savet dobavlja u mesnom raspodelnom centru hranu, odeću itd. proporcionalno broju stanara koji predstavlja. Jednako snabdevanje ima pritom i prednost zato što onemogućuje špekulacije sa hranom, izopačen običaj koji se upražnjavao do neverovatnih razmera u Rusiji zbog sistema nejednakosti i privilegija. Članovi partije ili osobe sa političkim polugama u svojim rukama mogli su da slobodno dovezu pun kamion brašna u grad dok su oštro kažnjavali neku staru seljanku zato što prodaje parče hleba. Zato ne treba da te iznenadi što su špekulacije cvetale i to do takve mere da su boljševici morali da oforme specijalne odrede koji bi se pozabavili sa ovim problemom.¹ Zatvori su bili puni prestupnika, a smrtna kazna je ponovo uvedena; ali čak i najsvirepije državne mere nisu uspele da zaustave špekulacije, jer su one bile direktne posledice sistema koji se različito odnosio prema ljudima [of the system of discrimination and favoritism]. Jedino jednakost i sloboda razmene mogu da reše takve probleme ili da ih barem svedu na minimum.

Prepuštanje čistoće i porodičnih potreba neke ulice ili kraja dobrovoljnim kućnim i mesnim savetima daje najbolje rezultate, jer takve organizacije, u kojima su stanovnici date oblasti, imaju ličnog interesa za zdravlje i sigurnost svojih porodica i prijatelja. Ovaj sistem je mnogo bolje radio u Rusiji nego zvanična policija koja se kasnije pojavila. Nju su sačinjavali najgori ljudi iz grada, koji su se pokazali kao iskvareni, bezobzirni i svirepi.

Nada u materijalno poboljšanje je, kao što sam već spomenuo, moćan činioc u napretku čovečanstva, ali taj povod nije dovoljan da bi pokrenuo mase i dao im viziju drugačijeg i boljeg sveta i navede ih da se suoče sa opasnostima i lišavanjima radi takvog cilja. Za to treba ideal, ideal koji nije samo privlačan za stomak nego i za maštu i za dušu, koji u nama budi uspavanu žudnju za onim što je lepo i fino, za duhovnim i kulturnim vrednostima života. Ideal koji, ukratko, u nama budi usađene čovečje instinkte, hrani njegov osećaj za bližnjeg svoga, uspaljuje njegovu ljubav za slobodom i pravdom; instinkte koji prožimaju i najlošije među nama plemenitošću misli i dela, čega smo često svedoci u katastrofama. Kada se desi neka velika tragedija - zemljotres, poplava ili saobraćajna nesreća - ceo svet se saoseća sa onima koji pate. Herojska požrtvovanost, hrabro spašavanje i neograničena pomoć iznose na površinu pravu ljudsku prirodu i naše duboko usađeno osećanje za bratstvo i jedinstvo.

Priča o Amundsenu je iznenađujuća slika i prilika. Nakon decenija teškog i opasnog rada norveški istraživač je odlučio da proživi preostale godine svog života u mirnom života pišući. On je to izjavio na banketu koji je organizovan u njegovu čast i skoro u istom momentu je stigla vest da se Nobilovoj ekspediciji ka Severnom polu desila nevolja. Amundsen je odmah napustio sve svoje planove mirnog života i spremio se da poleti u pomoć izgubljenim avijatičarima, potpuno svestan rizika takvog poduhvata. Ljudsko saosećanje i snaga koja nas tera da pomognemo onima u nevolji nadjačavaju sve proračune i razmišljanja o ličnoj sigurnosti, a Amundsen je žrtvovao svoj život u pokušaju da spase Nobilovu grupu.

Duboko u nama svima počiva Amundsenov duh. Koliko naučnika je žrtvovalo svoje živote tražeći znanje koje bi pomoglo njihovim bližnjima - koliko doktora i medicinskih sestara je umrlo tokom rada sa bolesnicima obolelim od zaraznih bolesti. Koliko ljudi je dobrovoljno uzelo u obzir sigurnu smrt da bi pregledali bolesnika koji je desetkovao narod njihove zemlje ili čak i neke strane zemlje - koliko se ljudi, običnih radnika, rudara, mornara - koji su ostali nepoznati - prepustilo Amundsenovom duhu? Ima ih beskrajno puno.

Posao anarhista, revolucionara, pametnih ljudi i klasnosvesnog poreletarija je da gaje i pokazuju ovu ideju i začnu je i u drugima. Ona već sama može da pobedi sile zla i mraka i izgradi novi svet čovečnosti, slobode i pravde.

-----------
¹Pogledati Kronštatsku pobunu, od istog autora

²Ova posebna policijska i vojna organizacija, poznata kao zagriaditelniye otriadi, bila je veoma omrznuta i u narodu poznata kao "lopovski odredi", zbog svoje neodgovorne krađe, neverovatne iskvarenosti i svireposti. Oni su bili ukinuti kada je uvedena "nova ekonomska politika".

Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Proizvodnja)