Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
17. Revolucija i diktatura
Zato što su revolucija i boljševička diktatura bile dve potpuno različite i protivrečne stvari. Mnogi ljudi tu greše i poistovećuju rusku revoluciju sa komunističkom partijom i govore o njima kao da su jedno te isto, što one definitivno nisu.
Ovo će biti savršeno jasno ako uporedimo ciljeve revolucije sa krajnjim namerama boljševika.
Revolucija je bila silovit ustanak protiv tlačenja i bede. Ona je bila žudnja masa za slobodom i pravdom i pokušala je da ukloni sve što je potčinjavalo i porobljavalo čoveka. Revolucija je pokušala da uvede nove oblike življenja, svet prave jednakosti i bratstva.
Već smo videli da revolucija nije bila veštačka promena i da se nije zaustavila sa februarskim događajima. Car je uklonjen i moć njegove samovlasti je razbijena, ali je to prouzrokovalo samo drugačiju državnu formu. Ekonomski i društveni poredak je ostao isti. Namera naroda je bila baš njih da promeni i zato se desila oktobarska revolucija. Njena svrha je bila da izgradi život ispočetka, na novim društvenim osnovama.
Kako je trebalo da teče izgradnja? Očigledno je time što su izbacili Romanova iz Kremlja i postavili Lenjina na njegovo mesto nije svrsishodno. Bilo je potrebno dati zemlju seljacima i predati fabrike u ruke radnika i njihovih organizacija. Ukratko, glavni cilj oktobarske revolucije bio je da se ljudima omogući da iskoriste svoje političke slobode koje su dobili tokom februara.
Mase su tako shvatile situaciju i delovali na taj način. Počeli su da primenjuju slobodu na svoje potrebe. Hteli su mir, pa su stoga prekinuli pre svega rat. Boljševička vlada je tek mesecima kasnije potpisala dogovor iz Brest-Litovska i zvanično proglasila mir sa Nemačkom. Što se tiče ruskih armija, za njih je rat bio gotov mnogo ranije, bez diplomatskih razgovora. Trocki je to otvoreno priznao u svom radu o revoluciji.
Ruski radnici i seljaci privremeno obučeni u vojničke uniforme su uzeli stvari u svoje ruke i prekinuli rat napuštajući front.
Seljaštvo i radnici su slično postupili pre rešavanju industrijskih i agrarnih problema. Dok je provizorna vlada još uvek razgovarala oko zemljišnih reformi, mase su delale preko svojih lokalnih saveta i sovjeta. Seljaci su uzeli potrebnu zemlju i počeli da je obrađuju. Uz pomoć prostog zdravog razuma i narodne pravde oni su rešili pitanja oko kojih su političari i zakonodavci decenijama razbijali glave bez odgovora. Boljševici, kada su došli na vlast, samo su "ozakonili" ono što su seljaci bez da ikoga pitaju za dozvolu već uradili.
Radnički sovjeti su počeli da rešavaju industrijske probleme na sličan način - preuzimali su fabrike i rudnike i upravljali njima za opšte dobro umesto zbog profita njihovih "vlasnika". To je bilo pravo ukidanje kapitalizma i najamničkog ropstva, mnogo pre nego što je boljševička vlada "legalno" proglasila kraj kapitalističkog vlasništva.
Svi drugi problemi u svakodnevnom životu revolucije istovetno su rešavani putem direktne i masovne akcije samog naroda. Kooperativne organizacije su spojile selo i grad radi razmene proizvoda. Skupovi stanara su se bavili stanarskim pitanjima; ljudi su se organizovali u ulične i opštinske skupštine da bi brinuli o sigurnosti u gradu, a druge dobrovoljne organizacije su oformljene da bi se zaštitili interesi naroda i revolucije.
Potrebe u datoj situaciji upravljale su merama naroda; sloboda delovanja pospešila je ličnu inicijativu, a želje ljudi su se oblikovale po mogućnostima u datom trenutku.
Takvo zajedničko delovanje činilo je revoluciju. Oni su bili revolucija, jer revolucija nije samo nekakav nedefinisan pojam bez značenja i svrhe niti ona znači promenu političke scene ili novo zakonodavstvo. Prava revolucija se nije desila ni u februaru ni u oktobru, već između ta dva meseca. Ona se sastojala od slobodne igre revolucionarne energije i ljudskih nastojanja, od nezavisne narodne inicijative i kreativnog rada koji je podstaknut zajedničkim potrebama i interesima.
Takav je bio duh i težnja velikog ekonomskog i društvenog ustanka u Rusiji. Rešio je probleme koji su se pojavili i imao je osnove na solobodnoj i dobrovoljnoj saradnji.
Proces razvitka revolucije zaustavila je komunistička partija koja se dočepala vlasti i ustoličila sebe kao novu vladu.
Upravo smo videli koji je bio cilj revolucije. Znamo šta su mase u Rusiji želele i kako su mislili to da postignu.
Cilj boljševika kao političke partije bio je potpuno druge prirode. Kako su oni sami otvoreno priznavali, diktatura je bila njihov neposredni cilj, tj. stvaranje jake boljševičke države koja će upravljati životom zemlje po stavovima i teorijama komunističke partije.
Hteo bih da odam počast boljševicima jer nikada pre nije bilo takve jedne partije koja se sa tolikom žestinom posvetila ostvarivanju svog cilja. Taj cilj je bio potpuno stran revoluciji i u suprotnosti sa njenim potrebama. On je u stvari bio toliko suprotstavljen duhu i svrsi revolucije da je njegovo ostvarenje značilo uništenje same revolucije.
Nema sumnje da su boljševici stvarno verovali da će jedino posredstvom diktature Rusija postati socijalistički raj za radnike i seljake. U stvari, kao marksisti oni nisu mogli ni da posmatraju stvari iz nekog drugog ugla. Zato što su bili vernici u svemoćnu državu, oni nisu ima2li poverenja u ljude i nisu verovali u inicijative i stvaralačke mogućnosti radnika. Oni su ih podozrevali kao "šarenu bagru koja se mola naterati da bude slobodna". Složili su se sa ciničnim Rusoovim načelom da "čovek može jedino biti slobodam uz pomoć prisile".
"Prisila prolterijata u svim svojim oblicima", kako je bisao Bukharin, predvodeći komunistički teoretičar, "od masovnih streljanja do prinudnog rada, kakogod to protivrečno zvučalo, je metod kojim se ljudski materijal prerađuje iz kapitalističke epohe u komunističko čovečanstvo".
To je bilo boljševičko jevanđelje i stav partije koja je verovala da se revolucija može voditi po naređenjima centralnog komiteta.
Sve ostalo je bio logičan sled boljševičke ideje.
Uz tvrdnju da jedino diktatura njihove partije može da sprave sprovede revoluciju, oni su svu energiju usmerili na očuvanje te diktature. To je značilo da samo oni smeju da vuku konce i da se nacrti njihove partije moraju pratiti po svaku cenu.
Ne moramo se detaljno baviti šemama i političkim manipulacijama tih dana što je na kraju dovelo do toga da komunistička partija dođe na vlast. Bitno je što su se boljševici dovijali da ostvare svoj plan. U roku od nikoliko meseci posle oktobarske revolucije, do aprila 1918., oni su potpuno kontrolisali državu.
Kako im je usplahirenost tokom revolucionarnih dana i neizbežna zbunjenost išla naruku, oni su iskoristili situaciju za svoje planove. Političke razlike su im služile da uzdignu vatrene partijske strasti, a pribegavali su pritom svim sredstvima da označe svoje neistomišljenike kao narodne neprijatelje, žigosali ih kao kontrarevolucionare i konačno uspeli da ih ocrne u očima radnika i vojnika. Proglašavanje da se revolucija mora braniti od tih dokazanih neprijatelja omogućilo im je da uvedu svoju diktaturu. Oni su počeli da uklanjaju sve druge revolucionarne grupe i sve ne-boljševike sa uticajnih položaja u ime "spašavanja revolucije", dok ih na kraju nisu skroz potisnuli.
Ostavljam budućim istoričarima da odluče da li je boljševičko suzbijanje buržoazije, uz pomoć čega su došli na vlast, bila samo sredstvo da isključe sve ne-boljševičke grupe. Ruska buržoazija nije predstavljala opasnost po revoluciju. Kao što sam već objasnio, ona je činila nevažnu manjinu, bila je neorganizovana i nemoćna. Revolucionarne grupe su bile, sa druge strane, prava prepreka za diktaturu bilo koje političke partije.
Pošto bi prave revolucionarne klase, a ne buržoazija, bile prve koje bi se suprotstavili diktaturi i smatrali da bilo koja diktatura šteti revoluciji, prvi korak svake partije koje hoće da uvede diktaturu morao bi biti njihovo uklanjanje. Takva politika ne može da uspešno počne sa čistkom i proterivanjem revolucionara: ona bi prouzrokovala neslaganje i otpor radnika i vojnika. Mora se početi sa buržoazijom i postepeno spremati mrežu za druge grupe. Sumnja i neprijateljstvo moraju da se probude i da se podstiču netrpeljivost i progoni, da se stvori narodna briga oko sigurnosti revolucije da bi mogla da se zadobije masovna podrška za uklanjanje i potiskivanje i uvođenje krvavog crvenog terora u život revolucije.
Kao što sam rekao, na budućim istoričarima je da odrede kojim udelom su takve pobude bojali tadašnje događaje. Ovde bih se više bavio time, st''a se stvarno dogodilo.
Odavno se desilo da su boljševici ustoličili svoju isključivu diktaturu svoje partije.
"Kakva je bila ta diktatura", pitaš, "i šta je ona uradila?"
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Diktatura na delu)