AnarhističkaBiblioteka

Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?

13. Socijalizam

Kada to upitaš socijalistu on će ti reći:

"Glasaj za socijaliste! Izaberi našu partiju! Mi ćemo ukinuti kapitalizam i uvesti socijalizam."

Šta hoće socijalista i kakav put predlaže da se do toga dođe?

Socijalista ima raznih. Postoje socijaldemokrate, fabijanski socijalisti, nacionalsocijalisti, hrišćanski socijalisti i druge struje. Uopšteno govoreći, svi oni se zalažu za ukidanje siromaštva i nepravednih društvenih odnosa. S druge strane, oni se mnogo razilaze po pitanju šta bi to bili "pravedni" odnosi i još više oko toga kako da do takvih odnosa dođemo.

Ovih dana čak i pokušaje da se poboljša kapitalizam nazivaju "socijalizmom", dok je u stvari reč samo o reformama kapitalizma. Takve reforme ne možemo smatrati socijalizmom jer pravi socijalizam ne znači da se "poboljša" kapitalizam već da se ukine u celini. Socijalizam uči da se život radništva u kapitalizmu ne može bitno poboljšati; naprotiv, pokazuje da sudbina radnika mora stalno da se pogoršava s napredujućim razvitkom industrijalizma, tako da se pokušaji "reforme" i "poboljšanja" kapitalizma direktno suprotstavljaju socijalizmu i samo odugovlače njegovo ostvarenje.

Videli smo u prethodnim poglavljima da su porobljavanje radnika, nejednakost, nepravda i druge društvene nevolje rezultat monopola i iskorišćavanja i da sistem održava politička mašina zvana država. Prema tome nema smisla diskutovati o školama socijalizma (pogrešno tako nazvanim) koje se ne zalažu za ukidanje kapitalizma i nadničarskg ropstva. Isto tako je besmisleno da se podrobno bavimo navodnim socijalističkim predlozima kao što su "pravednija raspodela bogatstva" ili "izjednačenje prihoda", "jedinstven porez" i drugi slični planovi. To nije socijalizam; to su samo reforme. Čist teorijski socijalizam, kao što je fabijanizam, nije od suštinskog interesa za mase.

Razmotrimo stoga školu socijalizma koja se fundamentalno bavi kapitalizmom i sistemom nadnice, koja se bavi radnicima i obespravljenima i koja je poznata kao socijaldemokratski pokret¹. Ona smatra da su svi drugi oblici socijalizma utopijski i neostvarljivi; poziva se samo na doslednu i naučnu teoriju pravog socijalizma kako ju je formulisao Karl Marx, autor Kapitala, koji je Biblija za sve socijaldemokrate.

Da vidimo onda šta to predlažu socijalistički sledbenici Karla Marxa – poznati kao marksistički socijalisti, koje ćemo, sažetosti radi, zvati jednostavno socijalisti?

Oni govore da radnici nikada ne mogu postati slobodni i osigurati sebi blagostanje ako ne ukinu kapitalizam. Izvori proizvodnje i sredstva za raspodelu moraju se oteti iz privatnih ruku. To znači da zemlja, mašinerija, fabrike, rudnici, pruge i druga javna dobra ne smeju da pripadaju privatnom vlasniku, jer takvo vlasništvo porobljava radnike, kao i celu ljudsku vrstu. Privatno vlasništvo nad stvarima bez kojih čovečanstvo ne može živi, zato mora da nestane. Sredstva za proizvodnju i raspodelu moraju postati javno vlasništvo. Mogućnost da se ta sredstva slobodno koriste ukinuće monopol, interes i profit, iskorišćavanje i najmaničko ropstvo. Društvena nejednakost i nepravda će biti odstranjeni, klase će biti ukinute i svi ljudi će postati slobodni i jednaki.

Takvi pogledi na socijalizam su u potpunoj saglasnosti sa idejama većine anarhista.

Današnji vlasnici – kako socijalizam dalje uči – neće predati svoju imovinu bez borbe. Cela istorija i sva pređašnja iskustva to dokazuju. Privilegovane klase su uvek htele da zadrže svoje privilegije i uvek su se suprotstavljale svakom pokušaju da se oslabi njihova moć nad masama. One se i danas nemilosrdno bore protiv svakog pokušaja radništva da poboljša svoj život. Prema tome, sigurno je da će se u budućnosti, kao što je to bilo i u prošlosti, plutokratija uvek opirati ako pokušaš da joj oduzmeš njene monopole, posebna prava i privilegije. Takav otpor će dovesti do ogorčene borbe, do revolucije.

Pravi socijalizam je zbog toga radikalan i revolucionaran. Radikalan, jer ide do samog korena društvenih problema (radix na latinskom znači: koren); on ne veruje u reforme i privremene ustupke, on želi da menja stvari od samog dna. Revolucionaran, ne zato što žudi za krvoprolićem, već zato što jasno predviđa da je revolucija neizbežna; zna da se kapitalizam neće moći promeniti u socijalizam bez nasilne borbe između klase sa imovinom i klase lišene imovine.

"Ali ako hoće revoluciju", pitaš me, "zašto onda socijalisti žele da glasam za njih da bi ušli u parlament? Da li će se borba odvijati tamo?"

Tvoje pitanje je potpuno na mestu. Ako ćemo kapitalizam ukinuti revolucijom, šta onda traže socijalisti u parlamentu, zašto onda pokušavaju da uđu u vladu?

Tu dolazi na videlo velika protivrečnost marksističkih socijalista, izvorna protivrečnost koja je bila fatalna po socijalistički pokret u svakoj zemlji i koja ga je učinila nemoćnim i nesposobnim da bude od ikakve koristi radničkoj klasi.

Vrlo je važno da se razume ta protivrečnost da bi se razumelo zašto socijalizam nije uspeo, zašto su socijalisti završili u ćorsokaku i zašto ne mogu da povedu radnike u oslobođenje.

O kakvoj je protivrečnosti reč? Marx je mislio da je "revolucija babica kapitalizma, koji u utrobi nosi novo društvo"; to znači da kapitalizam neće postati socijalizam bez revolucije. S druge strane, u Komunističkom manifestu, Marx je insistirao da proletarijat mora da prihvati političku mašineriju i državu da bi pobedio buržoaziju. Radnička klasa – kako je on učio – mora preuzeti državne uzde preko socijalističkih partija i iskoristi političku moć da uvede socijalizam.

Ova protivrečnost je prouzrokovala mnogo zabuna među socijalistima i podelila pokret na mnogo strana. Većina običnih socijalističkih partija, u svim zemljama, sada se zalaže za osvajanje političke moći, za stvaranje socijalističke vlade čiji bi posao bio da se ukine kapitalizam i uvede socijalizam.

Prosudi sam da li je tako nešto moguće. Pre svega, socijalisti sami priznaju da se kapitalistička klasa neće odreći svog bogatstva i privilegija bez ogorčene borbe i da će to prouzrokovati revoluciju.

Ali, da li je to uopšte ostvarljivo? Uzmimo za primer Sjedinjene Američke Države. Preko pedeset godina socijalisti pokušavaju da članove svojih partija ubace u kongres i posle pola veka političkog rada imaju samo jednog člana u Donjem domu u Vašingtonu. Koliko će im vekova još biti potrebno da bi tim tempom (a tempo pre opada, nego što raste) ostvarili socijalističku većinu u kongresu?

Zamisli da socijalisti jednog dana uspeju da ostvare većinu. Da li bi onda mogli da promene kapitalizam u socijalizam? Bilo bi potrebno da se promeni ustav SAD, kao i svake države pojedinačno, za šta je potrebna dvotrećinska većina. Samo razmisli: američki plutokrati, kompanije, buržoazija i sve druge snage koje imaju koristi od kapitalizma – da li bi oni sedeli skrštenih ruku i dozvolili izmenu ustava na način koji im oduzima bogatstvo i privilegije? Da li veruješ u tako nešto? Da li se sećaš šta je Jay Gould² rekao kada je bio optužen da je na nelegalan i protivustavan način zaradio milione dolara? "Do đavola ustav!", odgovorio je. Tako se oseća svaki plutokrata, čak i ako nije drzak kao Gould. Sa ili bez ustava, kapitalisti bi se borili do smrti za svoje bogatstvo i privilegije i to je razlog zašto pričamo o revoluciji. Možeš sam da prosudiš da li se kapitalizam može ukinuti biranjem socijalista i bacanjem svog glasa u glasačku kutiju u njihovu korist. Nije teško pogoditi ko će pobediti u borbi između metaka i glasačkih kutija.

Nekada su socijalisti to dobro uviđali. Tada su tvrdili da politiku žele da koriste samo u propagandne svrhe. Bilo je to u vreme kada je socijalistička propaganda bila zabranjena, posebno u Nemačkoj. "Ako nas izabereš u Reichstag (nemački parlament)", govorili su socijalisti radnicima, "moći ćemo tamo da propovedamo socijalizam i da ljude obrazujemo o tome". To je imalo nekog smisla, jer zakoni koji su zabranjivali socijalističke govore nisu važili u Reichstagu. Tako su socijalisti zagovarali političku aktivnost i učestvovali u izborima da bi imali mogućnost da zastupaju ideju socijalizma.

To može da izgleda kao bezazlena stvar, ali se pokazalo kao poništavanje socijalizma. Ima dosta istine u tome da sredstva kojima želiš da dostigneš svoj cilj često postaju sama sebi cilj. Tako, na primer, novac, koji jedino služi za život, često postaje cilj naših života. Slično je i sa državom. "Starci" koji su izabrani od strane primitivne zajednice da bi se pozabavili nekim poslovima oko sela postaju gospodari i vladari. Tako se desilo i sa socijalistima.

Malo po malo socijalisti su promenili svoj stav. Umesto da izbori budu samo obrazovni metod, postepeno su postali njihov jedini cilj. Socijalisti su hteli da budu izabrani u zakonodavna tela i na druge državne položaje. Promena je, naravno, naterala socijaliste da stišaju svoju revolucionarnu revnost; naterala ih je da omekšaju svoju kritiku kapitalizma i države, da bi izbegli gonjenje i osigurali više glasova. Glavni naglasak socijalističke propagande danas više nije na obrazovnoj vrednosti politike, već na izboru socijalista u vladu.

Socijalističke partije više ne govore o revoluciji. One tvrde da će kada dobiju većinu u kongresu ili parlamentu, doneti zakone koji će uvesti socijalizam: oni će legalno i nenasilno ukinuti kapitalizam. Drugim rečima, prestali su da budu revolucionari; postali su reformisti koji žele da menjaju stvari zakonima.

Pogledajmo kako su to radili u poslednjih par decenija.

U skoro svakoj evropskoj zemlji socijalisti su osvojili veliku političku moć. Neke zemlje danas imaju socijalističke vlade, u drugima socijalističke partije imaju većinu; u nekima opet socijalisti zauzimaju visoke položaju u državi, kao što su ministarstva, a ima čak i premijera. Pogledajmo šta su uradili za socijalizam i šta čine za radnike.

U Nemačkoj, majci socijalističkog pokreta, socijaldemokratska partija drži brojna ministarstva; njeni članovi su u opštinskim i nacionalnim zakonodavnim telima, u sudstvu i u kabinetu. Dva nemačka predsednika, Haase i Ebert, bili su socijalisti. Sadašnji Reichskanzler (kancelar), dr. Herman Mueller, je socijalista. Gospodin Loebe, predsedavajući Reichstaga, takođe je član socijalističke partije. Scheidemann, Noske i mnogi drugi fukncioneri na najvišim položajima u državnoj upravi, armiji i mornarici, jesu lideri moćne nemačke Socijaldemokratske partije. Šta su oni učinili za proletarijat čije bi ciljeve ta partija trebalo da zastupa? Da li su uveli socijalizam? Da li su ukinuli nadničko ropstvo? Da li su makar malo pokušali da se približe tim ciljevima?

Ustanak radnika u Nemačkoj 1918. naterao je cara da napusti zemlju, čime je bila okončana vladavina Hohenzollera. Ljudi su ukazali poverenje socijaldemokratama i dali im vlast. Odmah po preuzimanju državnog aparata, socijalisti su se okrenuli protiv masa. Oni su se povezali s nemačkom buržoazijom i vojnim krugovima i postali bedem kapitalizma i militarizma. Oni nisu samo razoružavali ljude i suzbijali radnike, već su zatvarali i ubijali svakog socijalistu koji se usudio da protestuje protiv njihove izdaje. Noske, kao socijalistički šef vojske tokom revolucije, naredio je vojsci da napadne radnike i tako ih masakrirao – baš one proletere koji su glasali za njega i dali mu vlast, svoju socijalističku sabraću. Od njegove ruke su stradali Karl Liebknecht i Roza Luksemburg, dvoje posvećenih i odanih revolucionara, koji su 16. januara 1919. bili hladnokrvno ubijeni u Berlinu, od strane armijskih oficira u dosluhu sa socijalističkom vladom. Anarhistički pesnik i mislilac, Gustav Landauer, i brojni drugi, najbolji prijatelji radništva delili su istu sudbinu po celoj Nemačkoj.

Haase, Ebert, Scheidemann, Noske i njihovi socijalistički pukovnici nisu dozvolili revoluciji da postigne išta bitno. U trenutku kada su dobili moć, iskoristili su je da slome pobunjeno radništvo. Otvorena i prikrivena likvidacija pravih revolucionara bila je jedan od načina socijalističke vlade da oslabi revoluciju. Daleko od toga da uvodi bilo kakve promene u korist radnika, socijalistička partija je postala žestok branioc kapitalizma, koji je sačuvao sve povlastice aristokratije i vladajuće klase. Zato nemačka Revolucija nije postigla ništa osim proterivanja cara. Plemstvo je i dalje zadržalo svoje titule, imovinu, posebna prava i privilegije; vojna kasta je i dalje imala moć kao u monarhiji; buržoazija je ojačala, a finansijski kraljevi i industrijski magnati vladaju nemačkim radnicima s još većom samovoljom nego pre. Socijalistička partija Nemačke, s milionima glasova podrške, zaista je uspela – da uđe u vladu. Radnici robuju i muče se kao i pre.

Istu sliku ćeš naći u drugim zemljama. U Francuskoj, socijalistička partija je veoma zastupljena u vladi. Ministar inostranih poslova, Aristide Briand, koji je bio i premijer, bio je pre jedan od najboljih članova Partije u Francuskoj. Danas je najzagriženiji zastupnik kapitalizma i militarizma. Mnogi od njegovih prijašnjih partijskih drugova sada su njegove kolege u državnoj upravi, a današnjih socijalista ima mnogo u francuskom parlamentu i u drugim važnim institucijama. Šta oni čine za socijalizam? Šta oni čine za radnike?

Oni pomažu da se odbrani i "stabilizuje" kapitalistički režim u Francuskoj; zauzeti su uvođenjem zakona o povećanju poreza tako da visoki državni zvaničnici mogu imati veće plate; bave se prikupljanjem ratne odštete od Nemačke, čiji radnici, kao i njihova francuska braća, moraju da krvare zbog nje. Oni vredno rade da "obrazuju" Francusku, a posebno njene školarce, da mrze Nemce; pripomažu u izgradnji više ratnih brodova i vojnih aviona za sledeći rat koji pripremaju gajenjem duha šovinizma i osvete prema svojim susednim zemljama. Novi zakon koji mobiliše svakog francuskog odraslog muškarca i ženu u slučaju rata, predložen je od strane poznatog socijaliste, Paula Boncoura i uveden je uz pomoć socijalističkih članova Poslaničkog doma.

U Austriji, Belgiji, Švedskoj, Norveškoj, Holandiji, Danskoj, Čehoslovačkoj i u većini drugih evropskih zemalja socijalisti su došli do vlasti. U nekim zemljama u potpunosti, u nekim samo delimično. Svugde, bez i jednog jedinog iznimka, išli su istom stazom, svugde gde su se kleli u svoje ideale, lagali su mase i iskoristili svoj politički uspon u svoju korist i slavu.

"Ovi ljudi koji su se dočepali moći na leđima radnika i onda ih izdali jesu hulje", čujem kako govoriš s pravednim nipodoštavanjem. To je istina, ali to nije sve. Postoje dublji razlozi za ovu večitu izdaju, bitnije i veće pobude za ovaj skoro univerzalan fenomen. Socijalisti nisu mnogo drugačiji od drugih ljudi. Oni su ljudi, kao ti i ja. Niko ne postaje hulja ili izdajnik odjednom.

Moć je ta koja te kvari. Svest da imaš moć je sama po sebi najgori otrov koji rđa i najbolji čovečji metal. Prljavština i pokvarenost u politici to dokazuje svuda. Šta više, čak i socijalista s najboljim namerama, koji ima neku funkciju u zakonodavnom telu ili zauzima neki državni položaj, potpuno je nemoćan da postigne bilo kakvo socijalističko dostignuće, bilo šta što bi pomoglo radnicima. Politika nije sredstvo da se poboljša položaj radništva. Nikada nije bila i nikada neće biti.

Moralni pad i kvarenje dešavaju se malo po malo, tako postepeno da to iko jedva može sam da primeti. Zamisli na trenutak položaj socijaliste koji je izabran u kongres. On je sasvim sam, protiv nekoliko stotina ljudi iz drugih partija. On oseća njihovu odbojnost prema njegovim radikalnim idejama i nalazi se u stranoj i neprijateljskoj atmosferi. Ipak, on je tamo i mora da učestvuje u poslu koji se odvija. Većina tog posla – rezolucije i zakoni koji se predlažu – potpuno su mu strani. Oni nemaju nikakve veze sa onim u šta socijalista veruje, niti imaju veze sa interesima radničke klase koja ga je izabrala. Radi se samo o zakonodavnoj rutini. Samo kada neka rezolucija koja se tiče radništva i industrijske ili ekonomske situacije dođe na dnevni red on može da učestvuje u postpuku. On to i čini, ali ga ljudi zanemaruju ili mu se smeju zbog njegovih neostvarljivih ideja. One u stvari i jesu neostvarljive. Čak i u najboljem slučaju, kada predložen zakon nije posebno napravljen da omogući nove privilegije monopolu, on se i dalje bavi pitanjima koja se tiču kapitalističkog posla, nekim trgovinskim dogovorom između dve države. Za njega, socijalistu, ljudi su glasali i njegov je posao da ukine kapitalističku državu, da uništi sistem trgovine i profita u potpunosti; kako onda može da bude "praktičan" dok govori o donesenim rezolucijama? On naravno postaje predmet ismevanja za svoje kolege i uskoro i sam počinje da uviđa koliko je glupa i beskorisna njegova pojava u zakonodavnim telima. Zato su se neki od najboljih ljudi socijalističke partije u Nemačkoj okrenuli protiv političkog delovanja, kao John Most, na primer, ali ima malo tako hrabrih i časnih osoba. Po pravilu, socijalista ostaje na položaju i svaki dan uviđa sve više i više kakvu besmislenu ulogu igra. Oseća da mora da nađe neki način da učestvuje u ozbiljnom delu posla, da iznese glasno mišljenja u diskusiji i postane pravi činioc u postupcima. To je nužno ako želi da sačuva svoje dostojanstvo i zadobije poštovanje svojih kolega, ali i da pokaže svojim poveriocima da nisu izabrali običnu budalu.

On počinje da se navikava na rutinu. Edukuje se o čišćenju reka i poboljšavanju obala, čita namenski, proučava stotine rezolucija o kojima se raspravlja i kada ponekad oseti da ima tlo pod nogama – što se ne dešava često – pokušava da objasni predložen zakon sa socijalističkog stanovišta, na šta ga obavezuje dužnost. On "drži socijalistički govor". On živi na račun stradanja radnika i zločina nadničarskog ropstva; on informiše svoje kolege da je kapitalizam zlo, da se bogati moraju ukloniti i da se ceo sistem mora uništiti. On završava svoj govor i seda na svoje mesto. Političari razmenjuju poglede, smeju se i zbijaju šale, a skup se vraća na posao.

Naš socijalista opaža da ga smatraju za dvorsku ludu. Njegove kolege počinje da umara njegova "uspaljenost" i on malo po malo sve teže zadržava tlo pod nogama. Često mu naređuju i govore da mora da se vrati na sporno pitanje, ali on zna da ni njegov govor niti njegovo glasanje ne mogu ni najmanje da utiču na postupak. Njegovi govori ni ne dopiru do javnosti; oni su zakopani u kongresnom zapisniku koji niko ne čita i on je bolno svestan svoje samoće i da je glas na koji se niko ne osvrće u divljini političkog spletkarenja.

On poziva birače da glasaju u još većem broju za njegove drugove i dovedu ih u zakonodavna tela. "Usamljeni socijalista ne može ništa da postigne", govore im sa svih strana. Godine prolaze i socijalistička partija konačno uspeva da dobije veliki broj mesta u vladi. Svaki od njih ima slična iskustva kao i njihov prvi kolega i brzo dolaze do zaključka da je propovedanje socijalističkih doktrina političarima potpuno beskorisno. Oni odlučuju da učestvuju u zakonodavstvu. Oni moraju da pokažu da nisu samo "galamili o revoluciji" već i da su praktični ljudi, državnici, da rade nešto za svoju biračku bazu i da paze na njene interese.

Na taj način situacija ih tera da "praktično" učestvuju u državnim postupcima, da se pozabave aktuelnim pitanjima u zakonodavstvu. Potpuno su svesni činjenice da te stvari nemaju nikakve veze sa socijalizmom ili ukidanjem kapitalizma. Naprotiv, svo to donošenje zakona i politička parada samo jačaju vladavinu gospodara nad ljudima; stvar je zapravo još gora, jer se od radnika očekuje da veruju kako zakoni mogu da im donesu neko dobro i jer im se uliva lažna nada da politika može doneti rezultate. Na taj način oni nastavljaju da veruju da će zakon i država da "promene stvari", da će "poboljšati" njihov položaj.

Državna mašinerija nastavlja svoj posao, gospodari ostaju čvrsto na svojim položajimaa, a radnici su umireni obećanjima o "akciji" od strane njihovih predstavnika u zakonodavnim telima i novim zakonima koji će im doneti "olakšanje".

Ovaj proces se već godinama odvija u svim zemljama Evrope. Socijalistička partija je uspela da glasovima dobije različite zakonodavne i izvršne položaje. Nakon što su proveli godine u takvoj atmosferi i uživali u lakim poslovima i dobroj plati, izabrani socijalisti dopustili su da postanu deo političke mašinerije. Stekli su osećaj da nema svrhe da se čeka na socijalističku revoluciju da bi se ukinuo kapitalizam. Praktičnije je raditi na nekom "poboljšanju", na dobijanju socijalističke većine u državi, jer kada budu imali većinu, neće im biti potrebna revolucija, kako to sada govore.

Polako i pomalo, socijalisti se menjaju. S rastućim uspehom na izborima i osiguravanjem politićke moći, oni postaju konzervativniji i zadovoljniji postojećim prilikama. Udaljeni od svakodnevnog života i muka radničke klase, živeći u buržoaskoj atmosferi i pod njenim uticaja, postaju ono što oni nazivaju "praktičnim". Nakon što su izbliza videli kako politička mašinerija radi i pošto su svesni njenog razvrata i korupcije, oni su uvideli da nema nade za socijalizam u toj močvari prevare, potkupljivosti i iskvarenosti. Malo, vrlo malo socijalista ima hrabrosti da objasni radnicima nemogućnost politike da podrži njihove ciljeve. Takvo priznanje bi značilo kraj njihove karijere, sa svom zaradom i prednostima koje idu uz to. Zato je velika većina njih željna da to zadrži za sebe i pusti stvari da teku svojim tokom. Moć i položaj su postepeno obuzdali njihovu savest, i oni više nemaju snage i časti da plivaju protiv struje.

To je ostalo od socijalizma, koji je nekada bio nada ugnjetavanih celog sveta. Socijalističke partije su se udružile sa buržoazijom i neprijateljima radništva. Postali su zaštitnici kapitalizma, dok se u isto vreme pretvaraju da se bore za interese masa. U stvarnosti, oni imaju iste ciljeve kao i izrabljivači. Oni su toliko zaboravili izvorni socijalizam da su u Prvom svetskom ratu socijalističke partije u svakoj zemlji Evrope pomogle svojim državama da povedu radnike u opšti masakr.

Rat je jasno pokazao bankrotstvo socijalizma. Socijalističke partije, čiji je moto bio "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!", poslali su radnike da ubijaju jedni druge. Od izričitih protivnika militarizma i rata postali su branioci "svojih" zemalja i navodili su radnike da obuku uniforme i ubijaju svoje drugove u drugim zemljama.

Stvarno nezamislivo! Godinama su govorili proleterima da nemaju zemlju i da su njihovi interesi suprotstavljeni interesima njihovih gospodara, da radništvo nema šta da izgubi osim svojih okova, ali su na prvi znak rata pozvali radnike da se priključe vojsci i glasali za podršku državi i odobrili novac potreban da se odradi pokolj. To se desilo u svakoj zemlji u Evropi. Istina je da je bilo manjinskih socijalističkih grupa koje su protestovale protiv rata, ali preovlađujuća većina ih je osuđivala i zanemarivala i priključila se krvoproliću.

To je bila najgora izdaja ne samo socijalizma već i cele radničke klase, pa i samog čovečanstva. Socijalizam, koji predlaže da se svet obrazuje o manama kapitalizma, o krvoločnom karakteru patriotizma i brutalnosti i beskorisnosti rata, socijalizam koji je bio zastupnik ljudskih prava, slobode i pravde, nade i obećanja u bolje sutra, jadno se pretvorio u branioca države i gospodara, postao je sluškinja militarista i šovinistčèkih nacionalista. Nekadašnji socijal-demokrati postali su "socijal-patrioti".

To se ipak nije desilo samo zbog izdaje. Kada bi se zastupala takva perspektiva, previdela bi se suština i pogrešno razumela ova zloslutna lekcija. Radi se o pravoj izdaji, kako po prirodi, tako i po posledicama, a rezultati te izdaje su kompromitovali socijalizam i razočarali milione koji su iskreno u njega verovali i izložili svet crnoj reakciji. Ali nije reč samo o izdaji ili barem ne o običnoj izdaji. Pravi uzrok leži mnogo dublje.

Mi smo ono što jedemo, rekao je jednom veliki mislioc. Život koji vodimo, okolina u kojoj živimo, misli koje mislimo i dela koja činimo – sve to detaljno formira naš karakter i čini nas onim što jesmo.

Dugotrajna politička aktivnost socijalista i saradnja sa buržoaskim partijama postepeno su odvratili njihove misli i umne navike od socijalističkog načina mišljenja. Malo po malo, oni su zaboravili da je svrha socijalizma da obrazuje mase, da ih osposobi da proniknu igru kapitalizma, da ih nauči da je država njihov neprijatelj, da ih crkva drži u neznanju, da ih varaju idejama koje su izmišljene da bi širile praznoverje i opravdavale greške na kojima je današnje društvo izgrađeno. Ukratko, oni su zaboravili da je socijalizam trebalo da bude Mesija koji bi oterao tminu iz ljudskih umova i snova, uzdigao ih iz kaljuge neznanja i materijalizma i probudio njihov prirodni materijalizam, težnju ka pravdi i bratstvu, ka slobodi i svetlu.

Oni su to zaboravili. Morali su da zaborave da bi bili "praktični", da bi "postigli" nešto, da bi postali uspešni političari. Ne možeš zaroniti u močvaru i ostati čist. Morali su da zaborave, jer je njihov cilj postao da "dođu do rezultata", da pobede na izborima, da osiguraju moć. Znali su da ne bi imali uspeha u politici kada bi rekli ljudima celu istinu o situaciji – jer istina se ne suprotstavlja samo državi, crkvi i školi; ona takođe napada i predrasude masa. Obrazovanje je neophodno, a to je spor i težak proces. Politička igra zahteva uspeh i brze rezultate. Socijalista mora da bude oprezan da ne dođe u prevelik sukob s vladajućim silama; oni ne mogu da priušte sebi da gube vreme obrazujući ljude.

Stoga je njihov glavni cilj postao pobeda na izborima. Da bi to postigli, oni su morali da spuste svoja jedra; da malo po malo skrešu one delova socijalizma koji bi prouzrokovali gonjenje od strane vlasti, koji se ne bi svideli crkvi ili koji bi sprečili zatucane ljude da se pridruže njihovoj partiji. Morali su da učine ustupke.

Oni su to i učinili. Prvo su prestali da govore o revoluciji. Znali su da se kapitalizam ne može ukinuti bez borbe, ali su odlučili da kažu ljudima da će uvesti socijalizam kroz zakone i da je jedino potrebno da bude dovoljno socijalista u vladi.

Prestali su da prikazuju državu kao zlo; nisu više prosvetljavali radnike o njenom pravom karakteru kao zastupnika ropstva. Umesto toga, počeli su da tvrde da su oni, socijalisti, odane pristalice "države" i njeni najbolji branioci. Otišli su toliko daleko od suprotstavljanja "redu i zakonu" da su postali njihovi najiskreniji prijatelji; uveravaju nas da su oni, u stvari, jedini koji veruju u državu, samo što država mora da bude socijalistička; naime, oni, socijalisti, jesu ti koji treba da donose zakone i vode državu.

Tako, umesto da slabe pogrešno i porobljavajuće verovanje u zakon i državu, umesto da ih toliko oslabe da se te institucije mogu ukinuti, zato što predstavljaju sredstva ugnjetavanja, socijalisti su u stvari radili na jačanju vere ljudi u jaku vlast i državu, pa su stoga današnji članovi socijalističkih partija širom sveta jedni od najvećih vernika države. Zato ih možemo zvati etatistima. Ipak, njihovi veliki učitelji, Marx i Engels, jasno su učili da je jedina svrha države ugnjetavanje i da će, kada ljudi dostignu pravu slobodu, država biti ukinuta, da će "nestati".

Kompromisi socijalista zarad političkog uspeha tu se ne završavaju. Oni su otišli još dalje. Da bi pridobili glasače, socijalističke partije su odlučile da ne obrazuju mase o dvoličnosti, licemerju i opasnosti organizovane religije. Znamo kakav je branioc kapitalizma i ropstva crkva, kao institucija, i da je takva oduvek bila. Očigledno je da će ljudi koji veruju u crkvu, koji se kunu u sveštenika i klanjaju njegovom autoritetu, prirodno biti poslušni i slušati njegove naredbe. Takvi ljudi, ogrezli u neznanju i praznoverju, najlakši su plen gospodara. Da bi imali još više uspeha u svojim izbornim kampanjama, socijalisti su odlučili da odstrane svoju obrazovnu antireligijsku propagandu, da ne bi dirali u široko rasprostranjene predrasude. Oni su proglasili religiju "privatnom stvari" i izbacili svaku kritiku crkve iz svog delovanja.

Tvoja uverenja su stvarno tvoja lična stvar; ali kada se okupiš sa drugim ljudima i organizuješ ih u telo da bi naturio tvoje verovanje drugima i naterao ih da misle kao i ti i kaznio ih (u granicama tvoje moći), ako imaju drugačija uverenja, to onda više nije samo tvoja "privatna stvar". Mogao bi isto tako reći da je inkvizicija, koja je mučila i spaljivala žive ljude kao jeretike, takođe bila "privatna stvar".

To je jedna od najgorih izdaja slobode od strane socijalista, tvrdnja da je religija "privatna stvar". Čovečanstvo se sporo razvijalo zbog straha iz neznanja, praznoverja, zatucanosti i netolerancije, što je omogućilo religijske progone i inkviziciju. Napredak nauke i tehnologije, štampe i sredstava za komunikaciju dovelo je do prosvetiteljstva i baš to prosvetiteljstvo donekle je oslobodilo ljudski um iz kandži crkve. To ne znači da je ona prestala da proklinje one koji ne prihvataju njene dogme. Još uvek ima dovoljno takvih progona, ali napredak znanja je oteo crkvi njenu prijašnju apsolutnu vlast nad ljudskim umom, životom i slobodom; kao što je i progres na isti način oteo državi moć da se ophodi prema ljudima kao prema robovima i kmetovima.

Lako možeš da vidiš koliko je bitno da se nastavi rad na prosvetljavanju, koji se pokazao kao oslobađajući blagoslov za ljude u prošlosti; koliko je važno da se to nastavi, da bi jednog dana mogao da nam pomogne da uništimo sve snage praznoverja i tiranije.

Ali socijalisti su odlučili da odustanu od tog neophodnog posla, proglašavajući religiju "privatnom stvari".

Ti ustupci i odbacivanje pravih ciljeva socijalizma dobro su se isplatili. Socijalisti su zadobili političku snagu uz žrtvovanje ideala. Ta "snaga", na duže staze, nosi u sebi samo slabost i propast.

Nema ničeg što više kvari od kompromisa. Jedan korak u tom pravcu tera te na drugi, čini ga neophodnim i obaveznim, i uskoro te usisava sa istom silinom kao što kotrljajuća grudva postaje lavina.

Jedna po jedna suštinska odlika socijalizma – koja je bila stvarno bitna, edukativna i oslobađajuća – žrtvovana je zbog politike, da bi se osiguralo bolje javno mnjenje, manje progona i postiglo nešto "praktično", to jest, da još više socijalista uđe u vladu. Tokom tog procesa, koji je trajao godinama u svakoj zemlji, socijalističke partije u Evropi su nakupile članstvo koje broji milione. Ti milioni ljudi uopšte nisu socijalisti; oni su sledbenici partije i nemaju pojma o pravom duhu i značenju socijalizma; muškarci i žene ogrezli u starim predrasudama i kapitalističkim pogledima; ograničeni nacionalisti, članovi crkve, koji veruju u svetu i ovozemaljsku državu, u vlast čoveka nad čovekom, u izrabljivačke i tlačiteljske institucije države, u neophodnost odbrane "svoje" zemlje i države, u patriotizam i militarizam.

Da li je onda čudno to što su , kada je Prvi svetski rat izbio, socijalisti u svakoj zemlji, uz par izuzetaka, uzeli oružje da "brane otadžbinu" – otadžbinu svojih vladara i gospodara? Nemački socijalista se borio za svog apsolutističkog cara, austrijski za habsburgšku monarhiju, ruski za cara, italijanski za svog kralja, francuski za "republiku". Tako su "socijalisti" svih zemalja i njihovi sledbenici krenuli da kasape jedni druge dok deset miliona nije bilo mrtvo, a dvadeset miliona oslepljeno, osakaćeno i obogaljeno.

Bilo je neizbežno da put političke, parlamentarne aktivnosti dovede do takvih posledica. Uistinu, u pogledu ciljeva radništva i pravog napretka, takozvana politička "aktivnost" je još gora od neaktivnosti. Sama suština politike je iskvarenost, cepanje jedara, žrtvovanje svojih ideala i poštenja radi uspeha. Gorki su plodovi takvog "uspeha" za mase i za svakog časnog čoveka na svetu.

Direktna posledica svega toga je da su milioni radnika širom sveta danas obeshrabreni. Socijalizam ih je – kako se s pravom osećaju – izdao i prevario. Pedeset, skoro stotinu godina socijalističkog "rada" imalo je za rezultat iskvarenost socijalističkih partija, razočarenje masa i dovelo reakciju koja danas vlada celim svetom i steže za gušu celokupno radništvo čeličnom pesnicom.

Da li još uvek misliš da socijalističke partije, sa svojom pričom o izborima i politici, mogu da pomognu proletarijatu da se izbavi iz nadničarskog ropstva?

Iver ne pada daleko od klade.

"Ali boljševici", protestuješ, "oni nisu izdali radnike. Oni imaju socijalizam u Rusiji danas!"

Pogledajmo onda kako stvari stoje u Rusiji.

-----------
¹ Tadašnji pokret sa tim imenom ne treba mešati sa partijama ili pokretima koje danas nose njegovo ime.

² Jay Gould (27. 3. 1836. - 2. 12. 1892.), američki finansijer. Više na wikipediji (na engleskom)

Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Februarska revolucija)