Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
25. Stvar je u ideji
Da li si se ikada zapitao zašto država i kapitalizam i dalje postoje uprkos svoj šteti i problemima koje stvaraju u svetu?
Ako jesi, onda bi tvoj odgovor morao biti da ljudi podržavaju te institucije i da ih podržavaju zato što veruju u njih.
To je suština: današnje društvo se oslanja na veru ljudi da su oni dobri i korisni. Oni se temelje na ideji vlasti i privatnog vlasništva. Ideje održavaju sadašnju situaciju. Država i kapitalizam su samo izraz narodnih ideja. Ideje su osnova; institucije su nadgradnja.
Nova društvena struktura mora imati drugačije osnove, novu ideju u svojim temeljima. Koliko god ti menjao institucije, njihova osobenost i značaj ostaju isti kao i temelj na kome su izgrađeni. Promotri malo bolje život i uočićeš da je ovo što pričam istina. Ima svakakvih vrsta i oblika država na svetu, ali je njihova priroda svuda ista, kao i posledice: one uvek označavaju vlast i poslušnost.
Šta to državu održava u životu? Vojska? Da, ali to samo tako izgleda. Šta podr''ava vojsku? Vera naroda da je država neophodna. Ideja da je država potrebna je opšte prihvaćena ideja. To je njen pravi i čvrsti temelj. Kada se ideja ukloni, država ne može da opstane ni jedan jedini dan.
Isto važi i za privatno vlasništvo. Ideja da je ono pravedno i potrebno je stub koji ga nosi i daje mu sigurnost.
Svaka institucija koja danas postoji bazira se na narodnom verovanju da je ona dobra i korisna.
Pogledajmo SAD. Zapitaj se zašto je revolucionarna propaganda toliko nedolotvorna u zemlji uprkos pedesetogodišnjim naporima anarhista i socijalista. Zar se američki radnik ne izrabljuje još više nego u drugim zemljama? Nije li politička korupcija isto toliko zastupljena koliko i u drugim zemljama? Istina je da je radnik u SAD bolje situiran od onog u Evropi, ali zar se u isto vreme ne odnose mnogo svirepije prema njema i terorišu ga ako pokuša da pokaže i najmanje svoje nezadovoljstvo? Američki radnik uprkos svemu ostaje veran državi i prvi je koji je brani od kritike. On je još uvek posvećeni pobornik "velikih i plemenitih institucija najveće zemlje na kugli zemaljskoj". Zašto? Zato što on veruje da su to njegove institucije, da on, kao nezavisan i slobodan građanin, njima upravlja i da ih on može promeniti ako mu se prohte. Njegova vera u postojeći red ih najviše čuva od revolucije. Njegova vera je neopravdana i glupava i jednog dana će ona nestati i sa njom američki kapitalizam i despotizam. Dokle god ta vera postoji, američka vladavina novca je sigurna od revolucije.
Kada se čovekov um proširi i razvije, na um mu padaju nove ideje i on gubi veru u prethodna verovanja, počinje da menja institucije i na kraju ih uklanja. Ljudi shvataju da su njihovi prethodni pogledi bili pogrešni i uviđaju da to nisu bile istine već predrasude i praznoverje.
Na taj način su ljudi mnoge ideje, za koje su jedom verovali da su tačne, počeli da gledaju kao pogrešne i štetne. Tako je bilo sa idejom o svetom pravu kralja, ropstvom i kmetstvom. Pre je ceo svet verovao da su te institucije pravedne, ispravne i nepromenljive. Kada su napredni mislioci razbili praznoverje i pogrešna verovanja, one su izgubile poverenje i oslonac među ljudima i konačno su institucije koje su se zasnivale na tim idejama ukinute. Pametnjakovići će ti reći da su "nadživele svoju svrhu" i da su zbog toga "odamrle". Ali kako su "nadživele" svoju "svrhu"? Kome su služili i kako su "odamrle"?
Od pre znamo da su koristile jedino vladajućoj klasi i da su uništene narodnim pobunama i revolucijama.
Zašto onda nisu stare i nedelotvorne institucije "nestale" i odamrle na miran način?
Iz dva razloga: prvi je da su neki ljudi mislili brže od drugih, pa manjina ponekad ima naprednija shvatanja od ostalih. Što je manjina više zapaljena novim idejama, to su sigurniji u njihovu tačnost i namereniji da ih sprovedu, a to je najčešće pre nego što većina počne da uviđa stvari. Manjina tada mora da se bori protiv većine koja se još uvek drži starih stavova i poretka.
Drugi razlog je otpor onih koji imaju moć. Nema razlike da li je to crkva, kralj, car, demokratska vlada ili diktatura, republika ili samovlada - oni koji poseduju vlast će se očajnički boriti da je zadrže dokle god se i najmanje nadaju da će u tome uspeti. Što ih većina koja sporije misli više podržava, to se oni bolje mogu boriti za opstanak. Odatle dolazi bes pobune i revolucije.
Očaj masa i njihova mržnja prema onima koje smatraju odgovornim za svoju bedu i odlučnost gospodara da zadrže svoje privilegije i vlast se mešaju i proizvode nasilje tokom narodnih ustanaka.
Slepa pobuna bez određenog cilja i svrhe nije revolucija. Revolucija je pobuna koja je svesna svojih ciljeva. Možemo govoriti o društvenoj revoluciji kada ona teži temeljitoj promeni. Pošto je osnova života ekonomija, društvena revolucija znači preuređenje industrije, ekonomskog života zemlje i shodno time celog društvenog poretka.
Videli smo da se društvena struktura oslanja na ideje, iz čega proizilazi da promena strukture zahteva promenu ideja. Drugim rečima, prvo moraju da se promene društvene ideje pre nego što se može stvoriti nova društvena struktura.
Društvena revolucija prema tome nije slučajnost niti se neočekivano dešava. Nema tu ničeg neočekivanog, jer se ideje ne menjaju neočekivano. Oni se sporo razvijaju, postepeno, kao kakva biljka ili cvet. Sledi da je društvena revolucija proizvod, revolucionarni razvoj. Ona se razvija do tačke kada određen broj ljudi prihvata nove ideje i želi da ih sprovede u deloe. Kada to pokušaju i naiđu na otpor onda spora, tiha i mirna društvena evolucija postaje brza, militantna i nasilna. Evolucija se pretvara u revoluciju.
Evolucija i revolucija nisu dve odvojene i različite stvari. One su još manje suprotstavljene jedna drugoj, kako poneki ljudi pogrešno veruju. Revolucija je samo tačka ključanja evolucije.
Pošto je revolucija samo ključajuća evolucija, ne može se sprovesti revolucija, kao što se ne može ubrzati samo ključanje vode. Vatra je ta koja čini da voda ključa: vreme do tačke ključanja zavisi od jačine vatre.
Ekonomski i politički uslovi u zemlju su vatra ispod evolucionarnog čajnika. Što je gore tlačenje i što je veće narodno nezadovoljstvo, to je jači plamen. To objašanjava zašto je vatra društvene revolucije zasula Rusiju, najtiranskiju i najnazadniju zemlju tog vremena, a ne Ameriku koja je skoro dostigla najvišu tačku industrijskog razvoja - i to sve u suprotnosti sa naučnim tezama Karla Marksa.
Revolucije, iako se ne mogu stvoriti, mogu biti ubrzane izvesnim činiocima; naime, pritiskom odozgo: gorim političkim i ekonomskim ugnjetavanjem i pritiskom odozdo: boljim obrazovanjem i delovanjem. Oni šire ideje; posle one pospešuju evoluciju i vode do revolucije.
Pritisak odozgo, iako ubrzava trenutak revolucije, može da je i osujeti, jer revolucija može da izbije pre nego što je evolucionarni proces dovoljno uznapredovao. Ako se desi prevremeno, kao što se desila, ona može da preraste u običnu pobunu, bez jasnog, svesnog cilja i svrhe. U najboljem slučaju, pobuna može da osigura privremeno olakšanje. Stvarni uzroci borbe ostaju netaknuti i nastavljaju da proizvode iste efekte, nezadovoljstvo i dalju pobunu.
Kada sve razmotrimo što sam rekao o revoluciji, doći ćemo do zaključka da:
društvena revolucija je promena celokupne osnove društva, njegovog političkog, ekonomskog i društvenog karaktera;
takva promena mora prvo da počne sa promenama ideja i mišljenja, tj. u glavama ljudi;
ugnjetavanje i beda mogu da ubrzaju proces do revolucije, ali takođe mogu i da dovedu do njenog neuspeha, jer nedostatak evolucionarnih priprema onemogućava da se ostvare prave namere;
samo ona revolucija koja je izraz osnovnih promena u idejama i mišljenjima može biti korenita, društvena i uspešna
Iz ovoga je očigledno da sledi da se društvena revolucija mora pripremiti. Ona se mora pripremiti u smislu daljeg evolucionarnog procesa, prosvećivanja ljudi o današnjoj nepovoljnoj situaciji i da ih se ubedi da je život koji se bazira na slobodi poželjan i moguć, kao i da je pravedan i praktičan; ona se dalje mora pripremati tako što će mase jasno shvatiti šta im je stvarno u interesu i kako da se do toga dođe.
Takva priprema nije samo apsolutno neophodan prethodni korak. U njoj je i sigurnost revolucije, jedino jemstvo da će ona ostvariti svoje ciljeve.
Mnogim revolucijama se desilo da zbog nedostatka pripreme skrenu sa svog glavnog puta, da budu iskorištene i odvedene u ćorsokak. Rusija je slika i prilika za tako nešto. Februarska revolucija koja je htela da sruši samovlašće bila je uspešna. Narod je tačno znao šta je hteo, naime da se ukine carstvo. Sve političarske spletke i sve Lvove i Miliukove podvale - "liberalne" vođe tih dana nisu mogle da spasu Romanov režim od pametne i svesne narodne volje. Razumevanje tih ciljeva je donelo februarskoj revoluciji uspeh bez, da podsetim, krvoprolića.
Nijedan apel ni pretnja provizorne vlade nisu mogli da ospore odlučnost naroda da se skonča rat. Vojska je napustila front i rešila stvar svojom direktnom akcijom. Volja naroda koji su svesni svojih ciljeva uvek pobeđuje.
Volja naroda je opet bila da preotmu zemljište koje će posle dati seljacima. Slično tako su radnici preuzeli fabrike i mašineriju za proizvodnju, kao što sam već pomenuo.
Do tada je Ruska revolucija bila potpuno uspešna. Kada je masama nedostajala svest o krajnjim ciljevima počela je da sustaje. To je uvek trenutak kada političari i političke partije kreću da iskoriste revoluciju u svoje sopstvene svrhe ili da isprobavaju svoje teorije na njoj. To se desilo u Rusiji, kao i mnogim prijašnjim revolucijama. Ljudi su se borili za dobru stvar - političke partije su se borile zbog pljačke na štetu revolucije i naroda.
Tako su se na kraju stvari odvijale i u Rusiji. Seljaštvo koje je dobilo zemlju nije imalo potrebne mašine i alatke. Radnici koji su zauzeli mašine i fabrike nisu znali kako da upravljaju njima da bi dostigli svoj cilj. Drugim rečima, oni nisu imali neophodnog iskustva oko organizacije proizvodnje i nisu umeli da razdele stvari koje su proizvodili.
Napori radnika, seljaka i vojnika su srušili carstvo, paralisali vladu, zaustavili rat i ukinuli privatno vlasništvo nad zemljom i sredstvima za proizvodnju. Za to su se spremali godinama putem revolucionarnog obrazovanja i delovanja, ali ni za šta više. I zato što se nisu bolje spremili, kada je njihovo znanje dostiglo granice i kada je krajnji cilj nedostajao, pojavila se politička partija i preuzela stvari iz ruku masa koje su sprovele revoluciju u svoje. Politika je zamenila ekonomsku izgradnju i time je ubila društvenu revoluciju, jer ljudi žive od hleba, od ekonomije, a ne od politike.
Hrana i namirnice se ne stvaraju partijskim dekretima niti državni zakonski prokazi obrađuju zemlju; zakoni ne mogu da pokreću zupčanike industrije. Nezadovoljstvo, nesloga i glad dolaze nakon državne prisile i diktature. Opet su se politika i vlast, kao i uvek, pokazali kao močvara u kojoj se gasi revolucionarna vatra.
Treba iz toga da naučimo da jedino kada narod stvarno dobro razume prave ciljeve revolucije može biti uspeha. Sprovođenje njegove volje njegovim sopstvenim naporima osiguraće razvoj novog života. Sa druge strane, nedostatak razumevanja i priprema znači siguran poraz, što od strane reakcije ili eksperimentalnih teorija tobožnjih prijatelja iz političke partije.
Hajde onda da počnemo da se pripremamo.
Šta i kako?
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Pripreme)