Kronštatska Pobuna
III. Boljševička kampanja protiv Kronštata
Petrograd je zahvatila jaka nervna napetost. Izbili su novi štrajkovi i stalno su kružile glasine o radničkim nemirima u Moskvi i seljačkim ustancima na istoku i u Sibiru. Pošto nije bilo pouzdane štampe, narod je verovao i najpreuveličanijim, pa čak i očigledno lažnim izveštajima. Sve oči su bile uprte u Kronštat, u očekivanju događaja od presudnog značaja.
Boljševici nisu gubili vreme da organizuju napad na Kronštat. Već 2. marta vlada je izdala prikas (naredbu) koju su potpisali Lenjin i Trocki i u kojoj je kronštatski pokret denunciran kao myatež (pobuna) protiv komunističkih vlasti. U tom dokumentu su mornari optuženi „da su oruđa bivših carističkih generala koji, zajedno sa izdajnicima iz redova socijalrevolucionara, insceniraju kontrarevolucionarnu zaveru protiv proleterske republike“. Kronštatski pokret za slobodne sovjete Lenjin i Trocki su okarakterisali kao „proizvod intervencionista Antante i francuskih špijuna“. „Dvadeset osmog februara“, kaže se u tom prikasu, „posada 'Petropavlovska' usvojila je rezolucije koje odišu duhom crnostotinaša. Tad se na sceni pojavila grupa bivšeg generala Kozlovskog. On i tri njegova oficira, čija imena još nisu utvrđena, otvoreno su preuzeli ulogu pobunjenika. Tako je značenje nedavnih zbivanja razjašnjeno. Iza socijalrevolucionara opet stoji jedan carski general. S obzirom na sve te stvari, Savet za rad i odbranu naređuje: 1. bivšeg generala Kozlovskog i njegove pomagače proglasiti licima van zakona; 2. u gradu i provinciji Petrograd zavesti ratno stanje; 3. najvišu vlast nad petrogradskim distriktom predati u ruke Petrogradskog komiteta za odbranu.“
Stvarno je u Kronštatu bio bivši general Kozlovski. Trocki ga je tamo poslao kao artiljerijskog specijalistu. Nije igrao nikakvu ulogu u kronštatskim zbivanjima, ali su boljševici lukavo iskoristili njegovo ime da bi mornare denuncirali kao neprijatelje Sovjetske Republike i njihov pokret kao kontrarevolucionaran. Zvanična boljševička štampa započela je tada klevetnički i pogrdni pohod protiv Kronštata kao rasadnika „bele zavere s generalom Kozlovskim na čelu“, pa su komunistički agitatori poslati u zavode i fabrike Petrograda i Moskve da bi pozivali proleterijat „da se okupi zarad podrške i odbrane radničke i seljačke vlade protiv kontrarevolucionarne pobune u Kronštatu“.
Kronštatski mornari nisu imali nikakve veze s generalima i kontrarevolucionarima, čak su odbili da prime pomoć partije socijalrevolucionara. Viktor Černov (1), tada u Revalu, pokušao je da mornare pridobije za svoju partiju i njene zahteve, ali ga Privremeni revolucionarni komitet u tom pogledu nije ohrabrio. Černov je poslao sledeću radio-poruku (2) Kronštatu:
„Predsednik Ustavotvorne skupštine, Viktor Černov, šalje bratske pozdrave herojskim drugovima mornarima, vojnicima Crvene armije i radnicima, koji po treći put od 1905. godine zbacuju jaram tiranije. On nudi da pomogne ljudstvom i da Kronštat snadbe provijantom preko ruskih kooperativnih društava u inostranstvu. Saopštite šta je i koliko je potrebno. Spreman sam da lično dođem i da sve svoje snage i autoritet stavim u službu narodne revolucije. Imam poverenja u konačnu pobedu radničkih masa...Živeli oni koji prvi dižu zastavu narodnog oslobođenja! Dole despotizam na levoj i na desnoj strani!“
Istovremeno je socijalrevolucionarna partija poslala sledeću poruku u Kronštat:
„Socijalrevolucionarna delegacija u inostranstvu...u sadašnjem trenutku, kad se preliva pehar narodnog gneva, nudi da pomogne svim svojim sredstvima u borbi za slobodu i vladavinu naroda. Saopštite kakva je vrsta pomoći poželjna. Živela narodna revolucija! Živeli slobodni sovjeti i Ustavotvorna skupština!“
Kronštatski revolucionarni komitet odbio je ponude socijalrevolucionara. Viktoru Černovu poslao je sledeći odgovor:
„Privremeni revolucionarni komitet iz Kronštata izražava duboku zahvalnost za simpatije svoj svojoj braći u inostranstvu. Provizorni revolucionarni komitet zahvalan je za ponudu druga Černova, ali sada se uzdržava, to jest dok dalji razvoj ne bude jasniji. Za sada se sve razmatra.
Petričenko, predsednik Privremenog revolucionarnog komiteta“
Ali Moskva je nastavila svoju kampanju izvrtanja činjenica. Trećeg marta je boljševička radio-stanica poslala svetu sledeću poruku (čiji se pojedini delovi ne mogu dešifrovati zbog mešanja neke druge stanice):
„...Da su špijuni Antante organizovali ustanak bivšeg generala Kozlovskog, kao i mnoge slične ranije komplote, to očigledno proizlazi iz francuskih buržoaskih novina „Matin“, koje su dve nedelje pre pobune Kozlovskog objavile sledeći telegram iz Helsingfora: 'Usled nedavne kronštatske pobune, boljševičke vojne vlasti preduzele su korake da izoluju Kronštat i da kronštatske mornare i vojnike spreče da uđu u Petrograd...' Jasno je da je konštatska pobuna pripremljena u Parizu ida je nju organizovala francuska tajna služba...Socijalrevolucionari, kojima gospodare i rukovode takođe iz Pariza, pripremili su pobune protiv sovjetske vlade, i tek što su im pripreme završene, pojavio se pravi gazda, caristički general.“
O karakteru brojnih drugih obaveštenja, slatih iz Moskve, može se suditi prema sledećoj radio-vesti:
„U Petrogradu vladaju mir i red, a čak i onih nekoliko fabrika u kojima su nedavno izražene optužbe protiv sovjetske vlade, sad uviđaju da je to delo provokatora. Shvataju kuda ih vode agenti Antante i kontrarevolucije.
...Baš sada, kad u Americi preuzima vlast jedan novi republikanski režim (3), sklon uspostavljanju poslovnih odnosa sa Sovjetskom Rusijom, širenja lažnih glasina i organizovanje nemira u Kronštatu imaju taj jedini cilj da utiču na novog američkog Predsednika i da izazovu promenu u njegovoj politici prema Rusiji. U isto vreme, Londonska konferencija (4) održava sednice, pa širenje takvih glasina može da utiče i na tursku delegaciju i da je učini podložnijom zahtevima Antante (5). Pobuna posade „Petropavlovska“ predstavlja, bez sumnje, deo velike zavere da se u Sovjetskoj Rusiji podstaknu nemiri i nanese šteta našem internacionalnom položaju...Ovaj plan u Rusiji sprovode jedan caristički general i bivši oficiri, a njihovu aktivnost pomažu menjševici i socijalrevolucionari.“
Petrogradski komitet za odbranu, pod rukovodstvom Zinovjeva, svog predsednika, preuzeo je svu vlast nad gradom i provincijom Petrograd. U celoj severnoj oblasti zavedeno je ratno stanje i zabranjena su sva okupljanja. Zarad zaštite vladinih institucija, preduzete su vanredne mere i postavljeni su mitraljezi u „Astoriji“, hotelu u kojem su stanovali Zinovjev i drugi visoki boljševički činovnici. Table s proklamacijama, istaknute po ulicama, naređivale su da se svi štrajkači smesta vrate u fabrike, zabranjivale su obustave rada i upozoravale narod da se ne okuplja po ulicama. „U takvim će slučajevima“, rečeno je u naredbi, „vojnici upotrebiti oružanu silu. U slučaju otpora – streljanje na licu mesta.“
Komitet za odbranu preuzeo je sistematsko „čišćenje grada“. Pohapšeni su brojni radnici, vojnici i mornari, osumnjičeni za simpatije prema Kronštatu. Svi petrogradski mornari i više pukova vojske, smatrani za „politički nepouzdane“, poslati su na udaljena mesta, dok su porodice kronštatskih mornara, koje žive u Petrogradu pohapšene kao taoci. Komitet za odbranu dao je saopštenje o svom postupku u Kronštatu u proklamaciji koja je nad gradom 4. marta rasturena iz aviona i u kojoj se izjavljuje: „Komitet za odbranu izjavljuje da će pohapšeni biti držani kao taoci za komesara Baltičke flote, N.N. Kuzmina, predsednika Kronštatskog sovjeta, T. Vasiljeva i druge komuniste. Ako našim pritvorenim drugovima bude naneta i najmanja šteta, ovi taoci će to platiti životom.“
„Ne želimo krvoproliće. Nijednog komunistu nismo streljali.“ – bio je odgovor Kronštata.
Napomene:
(1) Jedan od prvaka partije socijalrevolucionara. Predsednik Izvršnog komiteta Petrogradskog sovjeta posle Februarske revolucije 1917. Posle rascepa unutar Partije (juna 1917), jedan od vođa tzv. desnih esera (socijalrevolucionara). Prilikom prvog i jedinog saziva ustavotvorne skupštine, početkom januara 1918 (koju su boljševici razjurili), izabran za predsednika.
(2) Objavljena je u časopisu socijalrevolucionara “Revolutsionnaja Rossia”, br. 8, maj 1921. Videti i (komunistička) “Izvestija”, br. 154, 13. jul 1922.
(3) Misli se na Republikansku stranku
(4) Londonska konferencija februara 1921. raspravljala je tursko-grčki teritorijalni spor oko Anadolije. Ugovorom u Sevru (10. 8.1920) ta pokrajina data je Grčkoj; tome se usprotivila Turska, i tim povodom održana je Londonska konferencija, koja se završila neuspehom.
(5) Nakon neuspeha Londonske konferencije izbija Grčko-turski rat. Turska pridobija SSSR na svoju stranu davanjem koncesija za slobodu plovidbe Bosforom i Moreuzima.