AnarhističkaBiblioteka

Jugoslavija: Klasna borba - kriza - rat

Pred vama se nalazi delo za koje smo uvereni da je potrebno slobodarskom pokretu na našim prostorima. Delo, kao što se to može lako primetiti, dosta kasni. Takođe, može se uputiti i dosta zamerki. Mi smo svesni svega toga i želeli bi smo da naglasimo da je naša grupa odgovorna isključivo i samo za tehničku obradu ovog dela. Isto tako, zamolili bi smo vas da pređete preko manjih zamerki, kojih ćete sigurno imati, jer je delo rađeno na potpuno dobrovoljnoj, volonterskoj bazi. Niko od ovog izdanja nema nikakvu materijalnu korist. U stari svi koji su radili na delu nalaze se u gubicima. Pitanje je koliko je svrsishodno objavljivati dela drugova koji nisu sa ovih prostora (bivša SFRJ). No, mi bismo radije objavili delo nekog od ovdašnjih drugova samo da je takvo napisano. Do tada, moramo se zadovoljiti ovim. Svi stavovi izneti u ovom delu izražavaju isključivo stavove autora i ne podrazumevaju njihovo automatsko prihvatanje od članova grupe Torpedo.
April 1995.

UVOD

U ovoj brošuri ograničili smo se na unutrašnje-političke teme, a spoljne događaje posmatrali smo samo u toj meri ukoliko su oni direktno uticali na unutrašnje odnose. Polazeći od stanja zadnjih godina, u prednjem planu naših interesovanja stoji unutrašnja dinamika. Ova brošura bi trebalo da predstavlja početak naše široke diskusije o razvoju situacije u Jugoslaviji (i ostalim istočnoevropskim zemljama). Brošura ima tri dela i prvi deo se bavi istorijom sloma prve jugoslovenske države. Iz perioda permanentnog menjanja granica, intervencija i ratova nastala je posle Prvog svetskog rata prva jugoslovenska država, koja je stalno bila potresana seljačkim nemirima. Ovakvo stanje je na kraju eskaliralo, pa je nacionalizam postao najvažniji instrument za rešavanje ove krize. U borbi protiv okupatora, pored nacionalističkih stranaka i socijalnih (ne)prilika, nastao je partizanski pokret. U drugom delu razmatra se razvoj samoupravnog socijalizma proisteklog iz ovog pokreta. Istorija druge jugoslovenske države se karakteriše protivrečnošću između ustanova o pokretu odozgo. Ova dinamika kretanja nagonila je državu da pribegne sve decentralizovanijim modelima upravljanja. U trećem delu razmatra se slom čitavog ustrojstva. Počinje rat za preuređivanje uprave. Što rat duže traje, utoliko uprava biva sve centralizovanije organizovana. Razvoj događaja je ukazao na jačanje triju novih centara: Beograda, Zagreba i Ljubljane. Ova tri centra mogu ponovo da budu satrti odozgo, osim u slučaju ukoliko bi se nacionalizam forsirao kao i do sada. Svaka spoljna intervencija može u ovo vreme da ima kao rezultat jačanje nacionalizma.

PRVI DEO

Stanje i predistorijat do 1918

Do 1878. godine Balkansko poluostrvo je bilo okupirano dvema kolonijalnim silama, Austrijskom K.I K. monarhijom i Osmanlijskom imperijom. Osmanlijske kolonije su se u to vreme pružale i prema zapadu, uključujući u sebe i Crnu Goru, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku i Grčku. Osmanlijska imperija je u zaposednutim područjima u velikoj meri ostavljala nepromenjenima postojeće strukture, a eksploatisala je narod pre svega kroz razne dažbine. K.I K. monarhija je počela sa transformacijom postojećih struktura, prvenstveno u Sloveniji, ali i u delovima Hrvatske. Građena je železnica za bolji izvoz agrarnih proizvoda. Izgrađena je i prva industrija za dobijanje sirovina. Način života koji je skoro svuda u regionu vladao, ogledao se u subzistentnom privređivanju. Socijalna jedinica ovakvog načina privređivanja u oblastima naseljenim slovenskim življem bila je takozvana "zadruga". To su bile seljačke porodice, koje su bile povezane u kućane ili seoske kolektive. Ovi kolektivi su bili izuzetno patrijahalno organizovani. Domaćin je uvek bio najstariji član i njemu su bili potčinjeni njegovi sinovi i njihove porodice. Žene su bile na najnižoj lestvici hijerarhije, ali su i među sobom bile hijerarhizivane, u zavisnosti od njihovog staža na imanju. Najstarija je bila na vrhu i sama je mogla da odlučuje o vođenju domazluka. Udate žene su morale, kao znak potčinjavanja, da peru noge domaćinu. Odluke o gazdovanju imanjem donosili su isključivo muškarci i to zajedničkim učestvovanjem. Postojala je "običajna ekonomija" gde su se proizvodi prodavali na tržištu tek onda kada su obezbeđene životne potrebe sviju - pa čak i posluge. To je imalo za posledicu da se nisu proizvodili nikakvi viškovi, posebno jer su viškovi predavani feudalnoj gospodi kao namet. Kapitalisti K.I K. monarhije su hteli da razore ovu "običajnu ekonomiju", da bi uvećali proizvodnju agrarnih proizvoda. Selja(nke)ci su branili svoje strukture i zahtevali bolje uslove, kao npr. više zemlje i manje poreze. To je konflikt koji je vekovima izazivao seljačke bune, a što je od značaja takođe za dalji razvoj događaja u ovom regionu. U delu zaposednutom od Osmanlija vodila se borba uglavnom oko visine nameta, a ne zbog ukidanja "običajne ekonomije". Vojna krajina Austro-Ugarske prema Osmanliskoj imperiji bila je pod Hebsburškom upravom. Slovenija i Vojvodina su pripadale Mađarskoj, a Krajina je bila pod Austrijancima. U ovim graničnim područjima naseljavali su Habsburgovci srpske selja(n)ke, koji su trebali da preuzmu funkciju "seljaka graničara". Mnogi od ovih selja(nki)ka su zbog ustanka i represija, kojima su ih izložile Osmanlije, bežali preko granice. Ovi sellja(nke)ci su dobijali izvesnu autonomiju. Njima je dozvoljena interna samouprava i dodeljena sopstvena sudska nadležnost na području opštine. Dolazilo je do napada pojedinih grupa selja(nki)ka, koji su upadali preko vojne granice i zatim se povlačili. Sličnih akcija je bilo i sa Osmanlijske strane. Na granici je vladao parmanenti mali rat, pored većih ratova duž nje. Od 1875. do 1878. dešavali su se u Hercegovini veći ustanci. U ovakvoj situaciji inicirale su velike sile tursko-ruski rat. Kao rezultat ovog rata nastaju Kneževina Srbija i Kneževina Crna Gora. Habsburgovci su okupirali Bosnu i tako se vojna granica pomerila. Raniji selja(nke)ci graničari postali su time suvišni i njihove privilegije su ukinute. Ovi selja(nke)ci su zajedno sa ostalim selja(nkama)cima u Slavojini i Vojvodini dizali ustanke protiv Mađarske, a u Bosni protiv Austrije. U područjima naseljenim Albancima, koji su kao rezultat rata trebali da se podele među velikim silama, došlo je do ustanka sa zahtevom za autonomijom. Velike sile su trpele vojnu okupaciju ovih područja od strane Osmanlija koji su ugušili taj ustanak. Sa druge strane, za vreme većih ustanaka u područjima naseljenim Albancima, koji su se odigravali 1911. i 1912. u Albaniji, na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji, došlo je do dva Balkanska rata 1912. i 1913. Turska je bila prognana od strane Saveza Balkanskih zemalja (Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora) i Rusije sa Balkanskog poluostrva. Srbija je pripojila Kosovo, Metohiju i delove Makedonije. Stvorena je i Albanija, u približnim granicama kao i danas. U vreme ovih borbi za oslobođenje od kolonijalne vladavine, pojavila se i ideja o jugoslovenstvu, u smislu savezništva južno-slovenskih naroda protiv kolonijalizma. Nastali socio-demokratski radnički pokret zastupao je ideju balkanske federacije. K.I K. monarhija je, da bi demonstrirala silu, u junu 1914. održala veliki vojni manevar u Bosni. Kao dalja provokacija, posećuje princ Ferdinand upravo 28. juna 1914, u vreme srpskog nacionalnog praznika, Bosnu, da izvrši smotru manevara. Tom prilikom on je ubijen od strane Gavrila Principa i drugih članova organizacija "Mlada Bosna". To je bio izgovor za izbijanje Prvog svetskog rata, u cilju da se pokori buntovno stanovništvo i da se izvrše nove deobe od strane velikih sila. Trećina samo srpskog stanovništva je poginulo u ovom ratu. Srpska vlada je u izbeglištvu u Italiji, sa političarima iz Hrvatske i Slovenije obrazovala "Jugoslovenski komitet" i organizovala dobrovoljačku vojsku od Srba, Hrvata i Slovenaca.

Prva jugoslovenska država 1918-1929

Kao jedan od rezultata rata nastala je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ostali narodi Jugoslavije su pod ovim nazivom uključeni u nju. Ovu novu državu je u krajnjem slučaju kontrolisala Srbija, njena birokratija, vojska i uprava, što je sve u potpunosti preneseno iz predratnog vremena. Posle otresanja strane vladavine nastojali su feudalni vlasnici velikih dobara i nastala buržoazija da uz pomoć nove države, u sopstvenoj režiji, intenziviraju izrabljivanje selja(nki)ka i time da ostvare samostalan kapitalistički razvoj. Takođe su i selja(nke)ci nastojali da postignu od nove države poboljšanje svoje materijalne baze. Time, a i pod utiskom Oktobarske revolucije, vladajuća klasa je odmah po proklamovanju nove države smatrala da je neophodno da izvrši agrarnu reformu. Dobrim delom su podržavljene šume i veći pašnjaci. Vlasnici velikih poseda su delimično eksproprirani, no najčešće samo od najlošije zemlje, za šta su još i obeštećeni. Sitni selja(nke)ci dobili su na taj način zemlju koju su čak morali i da plate. Većina selja(nki)ka imala je male parcele, koje su se još i dalje umanjivale deobom posle nasleđivanja. Delimično su se koristile drvene ralice, često bez tegleće stoke. Bile su ustrojene lokalne banke, koje su davale seljacima kredite uz hipoteke, koje se često nisu mogle otkupiti. Zbog svega ovoga mnogi seljaci su slali svoje sinove u grad, da bi tamo došli do dodadatne zarade, odnosno da studiraju ili izuče neku profesiju. Na univerzitetima se odvijala, obzirom na socijalno poreklo i stanja mnogih student(kinj)a, snažna radikalizacija i polarizacija. Bilo je kako ekstremnih nacionalističkih grupa, tako i mnogih student(kinja)a komunista, Što je stalno dovodilo do oštrih konfrotacija. Situacija se na selu za selja(n)ke stalno pogoršavala. Nešto oko 60% imalo je zemljišne parcele manje od 10ha, oko 30% 10-15ha, a samo 4% sto i više hektara. Osim toga, postojao je još uvek polufeudalni sloj, koji je imao pravo na potraživanje jednog dela žetve. U tridesetim bilo je već više od milion nezaposlenih selja(nki)ka bezemljaša. Protiv ovoga odvijala se neprestano odbrambena borba selja(nki)ka. Tako je u Hrvatskoj postojala Hrvatska seljačka stranka, pod vođstvom Stjepana Radića. On se u velikoj meri oslanjao na tradiciju narodnjaka iz Rusije. U dvadesetim godinama putovao je u Moskvu da dobije podršku za svoju politiku, ali, naravno, nije je dobio. Pre rata on je bio oduševljeni pan-slavista, ali je pod uticajem beogradske centralističke vlade i kao njen opozicionar postao hrvatski "nacionalista". Zahtevi koje je postavila ova partija dvadesetih godina u Hrvatskoj, doneli su joj blizu 50% glasova prilikom glasanja za parlament. Popularnost ovih zahteva imala je za posledicu da su za nju glasali i mnogi selja(nke)ci iz drugih "republika". 1919. osnovana je Komunistička partija Jugoslavije, ali je već u decembru 1920. zabranjena, tako da se morala organizovati na ilegalnoj osnovi. Takođe, ona 1920. zahteva osnivanje Sovjetske republike Jugoslavije, a 1923. i "ostvarenje suvereniteta jugoslovenskih naroda". 1928. su Stjepan Radić i nekoliko njegovih saboraca prilikom jedne konfrotacije u skupštini u Beogradu ubijeni hicima iz revolvera. Time se započelo sa novom fazom klasne borbe sa uvertirom odozgo.

Agrarna politika pod diktaturom i slom države 1941

Životni standard je kod većeg dela stanovništva jako opao. Prinosi iz poljoprivrednih delatnosti opali su ispod predratnog nivoa. U velikoj meri narastao je broj selja(nki)ka bezemljaša. Jedva da se nešto napredovalo u industralizaciji zemlje. Samo 10% nacionalnog prihoda je poticalo iz industrije. Skoro 80% stanovništva je živelo od poljoprivrede, još uvek sa primitivnom zemljoradnjom. Subzistentna privreda sa svojom "običajnom ekonomijom" živela je i dalje. Selja(nke)ci su proizvodili isključivo za svoje potrebe, odnosno, na tržištu se nisu ravnali prema potrebama građan(ki)a, već prema sopstenom shvatanju kvaliteta. Prvenstveno u južnije regione nisu uspeli da prodru industriski "radni običaji". Selja(nke)ci su obično radili za platu u periodima kada je bilo manje poljoprivrednih poslova. Industriji je nedostajao kapital, a u vezi sa tim ugalj i željezna ruda. Infrastruktura je bila nedovoljno izgrađena. Prekomorske zemlje su se štitile od emigracije, posebno iz istočne Evrope. Seljački pokret, nacionalisti i KPJ beležili su snažan porast. Zatim započinje i svetska ekonomska kriza, koja se očituje u stečaju banaka i vrtoglavom padu cena na svetskom tržištu. U takvoj situaciji, vlastodršci su reagovali pučem, uvođenjem kraljeve diktature. Sledila je jaka represija protiv opozicije. Tako, na primer, zabranjena je Hrvatska seljačka stranka, a Maček, Radićev naslednik, je uhapšen. KPJ je progonjena svim sredstvima. Posledice krize od 1929. bile su katastrofalne; tako je, na primer, opao nacionalni prihod od 1929. do 1932. sa 69 mlrd. dinara na 32 mlrd. dinara i to još uz devalvaciju dinara. 1929. je od strane diktature angažovan Otto von Franges kao ministar poljoprivrede, pobornik teorije "prenaseljenosti" balkanskog regiona. Kasnije je on pisao uvodne članke za naciste u nemačkim novinama u kojima je "dokazivao" ove teorije. Uspostavljeni su kontakti i diplomatski odnosi, pored ostalih i sa nemačkim Rajhom, koji su kasnije dobili još veći značaj. Na ekonomsku krizu je reagovano, kao skoro i u svim ostalim zemljama, snažnim protekcionističkim merama. To znači, uvedene su visoke carinske tarife za uvoz - u ovom slučaju na industrijsku robu - i kontrola deviza. Sve to u cilju porasta sopstvene industrije. Najveće fabrike u to vreme bile su u prehrambenoj industriji i preradi drveta; no, važna je bila i metalurgija, prerada kože i tekstila. Putem proteksionističkih mera uspelo je da se domaća potražnja zadovolji sopstvenom proizvodnjom. U periodu od 1931. do 1933, dve godine posle velikog sloma u agrarnom sektoru, došlo je i do sloma industrije. Broj radni(ca)ka smanjen je sa ca. 610.000 na 521.000. Internacionalni eksperti su preporučivali liberalizaciju privrede, racionalizaciju agrarnog sektora, podsticanje emigriranja i samoograničenu industralizaciju. Kao glavni problem, ovi eksperti su videli "prenaseljenost" koja je stajala na putu najvažnijem koraku u saniranju jugoslovenske privrede, racionalizaciji poljoprivrede. 1934. zbilo se više važnih događaja: ubijen je kralj Aleksandar u atentatu, uz sudelovanje klerikalno-fašističkog hrvatskog ustaškog pokreta; njegov naslednik je postao princ-regent Pavle; Jugoslavija se priključuje balkanskoj antanti (ogranak anti-kominternovskog saveza) i zaključuje sporazum o trgovini sa nemačkim Rajhom. U ovom ugovoru se obavezuje treći Rajh da otkupi agrarne proizvode, čija je cena postala veoma visoka, a Jugoslavija da otkupi nemačke poljoprivredne mašine. Treći rajh je tako otkupljivao mnoge agrarne proizvode i zatim ih ponovo sam prodavao po svetskim cenama na evropskim tržištima. Jugoslavija je na taj način postala zavisna od Trećeg rajha. To je bio deo politike za ostvarenje šireg evropskog prostora pod nemačkim pokroviteljstvom. Agrarni proizvodi i sirovine iz balkanskih zemalja, koji su bili važni za ratnu privredu, razmenjivani su prvenstveno za poljoprivredne mašine i industrijske proizvode. Industralizaciju ovih zemalja trebalo je dozvoliti samo u ograničenoj meri, sem ukoliko ona ne predstsvlja tržište za plasman robe Trećeg rajha. Pri tome je bila u pitnju racionalizacija poljoprivrede, pri čemu je trebalo da se razvija takozvani "cash-crops", Što znači, gajenje uljnog semenja, industriskih biljaka, duvana, itd, sa osloncem na tehnologiju, hemiju i biologiju semena za setvu, metropole. Ovakvom poljoprivredom mono-kultura trebalo je da jedan deo selja(nki)ka bude primoran da prodaje svoju radnu snagu velikoposednicima, čime bi se razorila njihova subverzivna privreda, time što bi oni postali zavisni od novca. Veći deo seoskog stanovništva ispao bi po ovakvoj koncepciji "suvišna usta" jer bi njihova radna snaga postala nepotrebna. Ovakvi interesi su se poklopili sa interesima nacionalnog gornjeg sloja, ali su naišli na otpor selja(nki)ka. Ovakva politika dovela je, pored ostalog i do toga, da je krajem tridesetih preko 50% investiranog kapitala poticalo iz inostranstva, koji je sve više i više postajao nemački. 1938. otprilike trećina ukupnog uvoza i izvoza se odvijao sa nemačkim Rajhom, koji je tako postao najvažniji trgovački partner Jugoslavije. Broj industriskih radni(ca)ka je od 1933. do 1938. porastao za oko 50%, ali je bio još uvek mali sa svojih ca. 715.000 radni(ca)ka. U rudarstvu je broj radni(ca)ka u istom vremenskom periodu porastao za ca. 60%, a to je 1938. iznosilo oko 71.000. Ukupno su prosečni prihodi po glavi bili još uvek skoro za 30% ispod predratnog nivoa. Pri kraju 1939. došlo je do sporazuma izmedju Mačeka, vođe Hrvatske seljačke stranke i centralne vlade o autonomnom statusu Hrvatske. Banovina Hrvatska dobila je kompetencije samouprave, konkretno u poljoprivredi, trgovini, industriji, rudarstvu, socijali, prosveti i kulturi, sudstvu i unutrašnjoj upravi. Država u celini je imala odgovornost za spoljnu politiku, odbranu, finansije, saobraćaj, bezbednost. Banovina je obuhvatala oko četvrtinu Jugoslavije, sa 4,4 miliona stanovnika. Njoj su pripadali, takođe, i delovi Bosne i Hercegovine, u kojima je bilo većinom hrvatsko stanovništvo. Nekim hrvatskim nacionalističkim grupama nije bio dovoljan autonomni status, a, osim toga, one su zahtevale veću teritoriju. Zatim se Maček uključio u centralnu vladu kao zamenik predsednika vlade, a sa njime još četiri člana Hrvatske seljačke stranke.

DRUGI DEO

Rat i revolucija 1941 - 1945

Na pritisak Nemačke pristupila je Jugoslavija, u martu 1941, Trojnom paktu (Nemačka, Italija, Japan). Interes Trećeg rajha je bio da obezbedi dobavu neophodnih sirovina i agrarnih produkata za vođenje rata i da isključi Jugoslaviju kao faktor nesigurnosti na Balkanu. Protiv usluga Jugoslaviji je bila da ne mora da učestvuje u ratu, kao i respektovanje njenog teritorijalnog integriteta. Protiv pristupanja Trojnom paktu još istog dana je došlo do demonstracija i masovnih manifestacija, koje su bile najveće u Beogradu, sa parolama: "Bolje rat nego pakt" i "Bolje grob nego rob". Pošto je ranijih godina bez prestanka dolazilo do nemira i demonstracija zbog pogoršanja socijalnog položaja, a postojala je bojazan, da će stanje pri ponovljenim demonstracijama postati bez kontrole, srpski oficiri su izvršili puč. Da bi se situacija umirila, proglasila je nova vlada amnestiju za sve političke zatvorenike i ukinula zatvorenički logor. Italiji i Nemačkoj je izjavljeno da ona ostaje pri svojim međunarodnim obavezama, a, istovremeno, je zaključila pakt međusobnog pomaganja sa Sovjetskim Savezom. Zbog izvedenog puča i demonstracija, nemački Rajh se odlučuje da 6. aprila 1941. napadne Jugoslaviju i da je razbije kao državu, jer je ona, kao i ranije, predstavljala faktor nesigurnosti, u kojem se ni jedna vlada nije čvrsto održavala na položaju. 17. aprila je kapitulirala jugoslovenska vojska i Jugoslavija je razdeljena između napadača, Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske. Srbija je, na primer, potpala pod nemačku vojnu upravu; južnu Sloveniju i delove Dalmacije je zauzela Italija. Hrvatska i Bosna i Hercegovina su pretvorene u "Nezavisnu državu Hrvatsku", pod vođstvom ustaša i njihovog poglavara Pavelića. Ustaše, osnovani 1929. od strane Pavelića, su bili za potpuno razbijanje Jugoslavije i osnivanje suverene Hrvatske, kojoj bi trebalo da pripadaju i delovi Bosne i Hercegovine. Početkom tridesetih otišao je Pavelić u Italiju i tamo organizovao više logora za obuku ustaša, u kojima 1941. bilo oko 140-150 članova. Pored ostalog imao je tamo podršku italijanske vlade, koja je bila zainteresovana za uvođenje svoje uprave na području Jadrana. Treći rajh je izbegavao da im da podršku jer su nacisti još uvek bili zainteresovani za stabilnu Jugoslaviju, a osim toga, smatrali su je uticajnom sferom Italije. Posle puča hteli su nacisti da osnuju hrvatsku državu pod vođstvom Hrvatske seljačke stranke i Mačeka, sa kojim su bili u kontaktu još pre napada, i koji je, za razliku od ustaša, imao kao sledbenike masu seljačkog stanovništva, čime je predstavljao realnu političku snagu. Maček je, međutim, odbio ovakvu saradnju sa Nemcima i umesto toga pristupio vladi u Beogradu. Hrvatska je proglasila svoju nezavisnost već 10. aprila 1941, a pet dana kasnije priznata je od strane Nemačke i Italije. U "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" živelo je 6,5 miliona stanovnika, od čega polovina Hrvata, 2 miliona Srb(kinja)a, 0,8 miliona musliman(kinja)a i 0,5 miliona drugih nacionalnosti. Hrvatska je bila podeljena na italijansku i nemačku zonu uticaja. Italija je okupirala znatne delove Dalmacije u maju 1941. To je dovelo do nemira kod hrvatskog stanovništva, što je umanjilo ionako malu podršku ustašama, jer ih je ono smatralo odgovornima. Ustaše su nastojale da tokom vremena organizuju stanovništvo i na selu, kod koga nisu imale nikakvu bazu pošto su se njihove pristalice nalazile uglavnom u gradovima. Ustaška država je u potpunosti bila država terora, u kojoj su već prvih meseci ustrojeni koncetracioni logori, u kojoj je ubijeno više stotina hiljada ljudi. Teror je uglavnom bio usmeren protiv ne-Hrvat(ica)a, a prvenstveno protiv Srb(kinja)a i Jevrej(ki)a, a cilj mu je bio "rasno" čista država. Ovo se izvodilo proterivanjem i pogromom čitavih sela i etničkih grupacija. U periodu od 1941. do 1945. u Hrvatskoj je ubijeno oko 750.000 Srb(kinja)a, 60.000 Jevrej(kinja)a i 26.000 Rom(kinja)a. Tako je Nemačka oficijalno smatrala Hrvatsku uticajnom zonom Italije, ona je sledila svoje sopstvene interese i sprovodila ih na štetu Italije. U maju 1941. potpisuju nemački Rajh i Hrvatska privredni sporazum, kojim Hrvatska obezbeđuje neograničeno iskorištavanje industrijskih sirovina od strane već prisutnih nemačkih firmi, odobrava nove koncesije i neograničeni izvoz minerala u Nemačku. Osim toga, nemačkom Rajhu je odobreno vrbovanje hrvatskih radni(ca)ka za potrebe rata i poljoprivrede u Nemačkoj. Narastajući otpor protiv fašističke ustaške države ju je slabilo i činio zavisnom od podrške Trećeg rajha. Pavelić se potpuno pretvorio u pomoćnog izvršioca nacista. I u drugim regionima Jugoslavije organizovan je otpor protiv nemačkih i italijanskih okupatora. U Sloveniji se formirao oslobodilački front već u aprilu 1941. od strane katolik(inja)a, građanskih intelektualaca i komunist(kinja)a. U Srbiji su u isto vreme - neposredno posle kapitulacije - započeli sa oružanim otporom monarhistički četnici. Četnici su osnovani 1900. u cilju oslobađanja Srba od osmanlijskog Carstva. Oni su se borili i za ponovno uspostavljanje monarhije sa prevlašću Srbije. Četnici su se sastojali delom od oficira srpske bivše vojske, a delom su bili regrutovani od seljačkog stanovništva Srbije. No, četničke jedinice su se borile i u Crnoj Gori i u delovima Bosne i Hercegovine nastanjene Srbima. Četiri dana pre početka rata KPJ je već formirala ratni komitet pod vođstvom J.B. Tita. Posle prodora nemačkih trupa u Sovjetski Savez, ovaj komitet je odlučio da se 4. jula 1941. podigne ustanak protiv nemačkih okupacionih trupa. KPJ se na prvom mestu starala da se stavi na čelo nezavisnih partizanskih jedinica koje su se već borile. Ove jedinice su se formirale posle kapitulacije u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj (tu na prvom mestu sa mešanim stanovništvom, Srb(kinja)a i Hrvat(ica)a, a gde su pogromi bili najžešći) kao samozaštita od represija okupacionih trupa i ustaša, ali su preduzimale i ofanzivne akcije. U prvim godinama rata struktura partizanskih jedinica bila je prožeta ovakvim grupama, čije vođstvo su sve više i više preuzimali komunist(kinje)i. Dešavalo se da su grupe koje su se borile na strani četnika prelazile na stranu partizana, naročito kada su četnici prestali da preduzimaju akcije. U početku su se u partizanskim jedinicama uglavnom borili Srb(kinje)i sa područja nekadašnje Vojne krajne. Te jedinice su prerasle krajem 1941. u narodni pokret svih nacija. Početna saradnja sa četnicima nije dugo trajala: krajem 1941. prestali su četnici sa svojim oružanim akcijama protiv Nemaca, pored ostalog i zbog pretnje masovnim streljanjem talaca. Kratko posle toga počeli su oni borbe protiv partizana, sa ciljem da spreče preuzimanje vlasti od strane komunista po završetku rata. Otpor okupatoru nije se sastojao u tome što bi se žene i muškarci mašili za oružje. Seljaci i seljanke su, na primer, reagovali tako što su umanjivali od njih zahtevanu dopunsku proizvodnju za prošireno tržište, ograničavajući je na količinu neophodnu za sopstveno snadbevanje. Učešće žena u ratu bilo je veoma veliko i veoma važno za opstanak partizanske armije. KPJ je, shvatajući ovo, već ranije bila oformila, za ondašnje prilike napredan, program. Na primer, bila je organizovala 1939. godine velike demonstracije u Beogradu za žensko pravo glasa. 1942. osnovan je Antifašistički Front žena, koji je imao na kraju rata dva miliona članica. U oružanim jedinicama udeo žena bio je oko 20%. Međutim, zadaci koji su dodeljivani ženama bili su prožeti patrijahalnom tradicijom. Njihova dužnost je bila izviđanje, smeštaj ranjenika na sigurno mestu i njihova nega, briga oko ishrane... sve u svemu one delatnosti koje nisu predstavljale veću promenu njihovog svakodnevnog života, još uvek prožetog u velikoj meri porodičnom strukturom. Ovi zadaci su bili važni zbog mogućnosti kontakta među partizan(kama)ima. Ali i u oružanim jedinicama po pravilu su žene bile te koje su morale kuvati i brinuti se o ranjenicima, pri čemu je bilo i izuzetaka, u zavisnosti od regionalnih struktura. I žene su izvršavale posebno opasne zadatke. One su morale da budu bolje od muškaraca da bi bile prihvaćene, kao na primer pri napadu na tenkove molotovljevim koktelima ili svežnjem granata. Učestvovanje žena u ratu ipak nije izazvalo bitne promene njihovog socijalnog položaja. KPJ koja je organizovala partizanske jedinice, takođe nije bila zainteresovana za to. Tokom rata je KPJ uspelo da sve bolje organizuje pokret otpora. Od nepovezanih partizanskih jedinica nastala je jedna strogo organizovana armija. U selima i gradovima oslobođenih teritorija uspostavljani su narodnooslobodilački odbori. Ove strukture predstavljale su bazu za kasnije preuzimanje vlasti od strane KPJ. Za stanovništvo su odbori bili važna mesta konfrotiranja i ispoljavanja ličnih stavova, čak i suprotnih stavovima KPJ.

Od završetka rata do odbacivanja staljinizma

Neposredno po završetku rata pokušala je KPJ da izvrši obnovu zemlje prema staljinističkoj koncepciji. Planirane su razvojne stope, koje su promašivale one iz svih ostalih istočnoevropskih zemalja. Ovo je bilo moguće jer KPJ nije kao KP drugih zemalja sledila Staljinove direktive da izgrade narodnu demokratiju, nego je odmah započela socijalističku izgradnju prema sopstvenim shvatanjima. Sa jedne strane je na finansiranje industrijskog razvoja bila upućena na sovjetske kredite i druge ekonomske pomoći. Sa druge strane, trebala je izvoziti agrarne proizvode i sirovine čime bi isplatila investiciona dobra i isplatila kredite. Ovakvo finansiranje teške industrije je imalo za pretpostavku efikasnost poljoprivrede, radi ostvarenja uslova za izvoz - za KPJ to je značilo potrebu za kolektivizacijom. Već u avgustu 1945. izvršena je agrarna reforma, prvenstveno na severu i severo-zapadu, čime su obuhvaćeni Vojvodina i Slavonija, gde je bilo najviše velikih poseda. Zemljišna svojina iznad 20ha i svojina kolaboracionarista bila je eksproprisana. Ukupno je eksproprisano 1,57 miliona hektara, što čini 6,9% ukupne poljoprivredne i šumske površine Jugoslavije. Zemlja je uglavnom podeljena seljacima i seljankama bez zemlje, pri čemu su prednost imali oni koji bi prihvatili kasniju kolektivizaciju. Sve u svemu, povećao se broj malih gazdinstava ispod 5ha. Time je ojačana agrarna struktura, upućena na subzistenciju. Jedan deo zemlje, dobijene agrarnom reformom, upotrebljen je za oformljenje velikih državnih dobara, koja su osnovana najpre u Vojvodini i Slavoniji. Na ovim dobrima bili su zaposleni pre svega demobilisani partizani iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Kolektivizacija u tom periodu se vršila delom neposrednim dodeljivanjem zemlje kolektivnim gazdinstvima, a delom putem velikih materijalnih beneficija prilikom pristupanja u kolekektivo privređivanje - jeftini krediti, mogućnost korišćenja poljoprivrednih mašina, itd. Seljaci i seljanke koji su izbegavali da pristupe kolektivu bili su izloženi prinudnim rekvizicijama i vrlo visokim porezima, a dostup do kredita, mineralog đubriva, mašina, itd, bio im je uskraćen. Uprkos svih ovih pokušaja, sredinom 1948. godine broj ovakvih kolektivnih gazdinstava ostao je mali. Dalja jugoslovenska ekonomska politika bila je bitno određena informbirovskim konfliktom, a i uopšte konačnim isključenjem Jugoslavije iz kominforma 1948. Glavni razlog ovog konflikta bio je što jugoslovensko rukovodstvo, pod vođstvom "američkog i britanskog agenta i fašiste" (navedeni tekst kominforma) Tita, nije bilo spremno da ekonomski razvoj i potrebe podredi potrebama sovjetske planske privrede. Ukidanje celokupne ekonomske pomoći od strane Sovjetskog Saveza i organizovanje ekonomske blokade od strane svih istočnoevropskih država, ipak nisu naveli KPJ da napusti ekonomski program petogodišnjeg plana 1947-1951. godine. Upravo suprotno: forsirana je kolektivizacija da bi mogao dalje da se finansira razvoj teške industrije. Bile su organizovane "seljačke radne zadruge" različitih tipova, od labavih udruženja sve do kolektivne svojine po ugledu na kolhoze. Pored toga, bilo je "opštih poljoprivrednih zadruga" sa više tradicionalnom orijentacijom (sličnih seljačkim zadrugama). Ova kampanja kolektivizacije dala je brze rezultate: broj pridruženih domanćinstava se upetostručio već u prvoj polovini 1949. 1951. bila je oko petine svih seljačkih domaćinstava kolektivizirana, sa više od polovine ukupne poljoprivredne ziratne zemlje. Na primer, u Crnoj Gori bilo je još samo 45% ziratne zemlje u privatnom posedu i to u planinskoj oblasti, potpuno nepodesnoj za velika dobra. Prinudna kolektivizacija naišla je na otpor kod seljaka i seljanki koji se prvenstveno izrazio u tome što su oni vrlo malo radili i ogromne površine su ostajale neobrađene. Tako su, na primer, neka kolektivna dobra zahtevala od države, koja je garantovala prihode, i hranu! Najopipljiviji rezultat kolektivizacije bio je drastičan pad poljoprivredne proizvodnje. Ovo je podstaklo predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Josipa Broza Tita, da primeti: "Izgleda kao da ulazak u zadrugu za njih (seljake) pretstavlja smrtnu presudu." U zemlji je raslo nezadovoljstvo zbog niskog životnog standarda i lošeg snadbevanja potrošnom robom, kako na selu, tako i u gradovima. To je prinudilo KPJ 1949. da, prvo u pojedinim pogonima, a 27. jula 1950. svuda, uvede najpre ograničeno "radničko samoupravljanje". To znači da su legalizovani radnički saveti, koji su imali izvesne unutar - pogonske kompetencije, čije granice su pak bile omeđene upustvima partije. Iako nismo pronašli preciznije izvore, zaključili smo na osnovu navedenog, a i iz činjenica da se forsiralo ideološko opredeljenje, da je postojao pokret radničkih saveta koje je trebalo integrisati. Istovremeno, vlada je u okviru industrije potrošnih dobara dozvoljavala i podsticala privatna privredna preduzeća u okviru hotelijerstva, ugostiteljstva i zanatstva. Eksplozivna socijalna situacija tada se može očitati iz represivnih talasa, koji je izašao van normale posle 1948. prilikom kampanje protiv "informbiroovaca". Organizovani su politički procesi, hiljade ljudi je zatvoreno, a bilo je i pogubljenja. Situacija je bila zapaljiva još i zbog raspoređivanja sovjetskih trupa duž granice prema Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Ekonomsko-političke reforme nisu uspele da umire situaciju. Posle dve katastrofalno loše žetve 1950. i 1952. došlo je do velikih seljačkih nemira. Vlada je pokušavala da nedostajuće namirnice za gradsko snadbevanje silom odvuće sa sela, da ne bi morala da ih uvozi. Seljanke i seljaci nisu više bili spremni da finansiraju razvoj teške industrije, niti putem prinudne kolektivizacije, niti putem ekstremno visokih davanja i opterećivanja porezom privatnih domaćinstava. Vladi nije ništa drugo preostalo no da dozvoli raspuštanje poljoprivrednih kolektiva ( 31.12.1953.). Od oko 6.800 seljačkih zadruga početkom 1951, preostalo ih je početkom 1954. samo još 1.200, dok 1972. nisu sasvim nestale. Broj opštih poljoprivrednih dobara opao je od 7.100 krajem 1953, na samo još 1.000 sredinom 1972. Visina poreskog opterećivanja seljačkih prihoda je redukovana: smanjeni su porezi na prihod na imovinu i ukinuta obaveza direktne isporuke. Nadalje je privatno ekonomsko dobro dobilo karakter seoskog dobra, gde je najveći deo domaćinstava praktikovao subzistentnu proizvodnju. Doduše, pokušaj da se poveća kolektivni sektor nije nikada prestao, no od tada je bio zasnovan na "principu dobrovoljnosti". Ipak, oni nisu imali neki poseban uspeh. Jedino su ugovori o kooperaciji pojedinih seljaka sa opštim poljoprivrednim dobrima postigli prilično veliki uspeh. Ovi ugovori su za seljake bili važni, jer su oni jedino tada mogli da prodaju (legalno) svoje proizvode - prodaja je bila monopolisana od strane državnih gazdinstava. Aktuelizacija sitnozemljoradničke strukture i zadruge, predstavljalo je takođe i aktuelizaciju njihovo ekstremno patrijahalne strukture. Zadruga, kao ekonomska struktura, bila je i biće tendenciozno zamenjena novčanom privredom, čak iako na jugoistoku još i danas postoje neke zadruge, mada, kao socijalno ustrojstvo, ona živi i dalje. Velika mobilizacija žena za vreme narodnooslobodilačkog rata nije se odrazila na promenu socijalne strukture, već jedino na legistativnu, ili bolje rečeno ideološku sferu. Tako je 1951. ukinuta zabrana pobačaja. Docnije su uvedene zakonske forme o jednakom plaćanju žena, pravu na razvod, itd. Time je Jugoslavija u poređenju sa evropskim zemljama najnaprednija zemlja - ali da poboljša stvarni položaj žena, KPJ nije preuzela nikakve korake. O stvarnim odnosima između muškarca i žena nije se diskutovalo. Žene su, na prvom mestu, bile zadužene za domaćinstvo i decu, dok je muškarac radio u fabrici ili se bavio socijalističkom politikom. Tako je Antifašistički front žena 1956, uz uzgredne proteste, ukinut, jer, navodno, nisu bile potrebne nikakve samostalne ženske organizacije i jer se podrazumevalo da socijalizam sam po sebi rešava njihove probleme.

Razvoj socijalističke tržišne privrede

Ako je ekonomska situacija zemlje još od pre rata bila prožeta dualizmom relativno razvijenog severozapada i siromašnog jugoistoka, ovakva struktura bila je još zaoštrenija ratnim razaranjima, naročito na jugoistoku. Tokom prvog petogodišnjeg plana, 1947.-1952. pomerenog do 1953, predviđen je potpuno ravnomeran razvoj raznih regiona. No, posle kominformskog konflikta došlo je do privrednog razvoja, kojim se dualizam stalno povećavao. Izostajanje sovjetske pomoći, a naročito prinuda da se posle nerodnih godina 1950. i 1952. uvezu prehrambeni artikli, izazvali su neophodnost da se na svetskom tržištu nabave devize. To je bilo moguće ostvariti jedino izvozom sirovina i agrarnih proizvoda. Da bi se uštedeli troškovi infrastrukture, otvaranje je u velikoj meri ograničeno, npr. na Kosovu i u Crnoj Gori i svedeno na takve projekte, koji su bili neizbežni za dobijanje energije i sirovina. Vlada je davala prioritet brzom razvoju preradjivačkoj, na izvoz orijentisanoj, industriji, da bi mogla opstati na svetskom tržištu, a da ne dospe u ekonomsku zavisnost. Decentralizacija kao posledica privredne reforme od 1954, naročito ograničavanje centralizovanog planiranja i upravljanja investicijama, imalo je za posledicu da su nerazvijeni regioni teže dolazili do sredstava za investiranje. To ne znači da se u Bosni, Kosovu i Metohiji uopšte nije investiralo. Sve više je jačala "podela rada", kojom se jugoistočnim oblastima dodeljivala proizvodnja sa intezivnijim udelom rada, dok je severozapadu dodeljena privredjivačka industrija, te je on mogao, u znatnoj meri, da je proširi. 1958. su Kosovo, Crna Gora i Makedonija eksplicitno proglašena za nerazvijena područja, čime im je bila obezbeđena suma za investiciona sredstva. Na osnovu ovog nastale su i takozvane političke fabrike. Da bi se mogli prikazati rezultati, bila bi, bilo gde, podignuta neka fabrika, koja bi od samoga početka proizvodila gubitke. Pošto su bili garantovani, prvo finansiranje fabrike, zatim plate, kao i pokrivanje gubitaka, koliko god je sredstva u nju teklo, utoliko se više moralo i ulagati. Za mesne funkcionere je to bilo najbolje sredstvo da izađu na kraj sa pritiskom stanovništva i da se sami obogate. Oformila se koruptivna birokratija, koja je poznata i u zemljama trećeg sveta. Za brzu industralizaciju trebalo je u fabrike mobilisati po mogućstvu što više žena i muškaraca. Ali i u upravi je nastala velika potreba za radnom snagom. Ona je bila pribavljena na osnovi velike razlike u prihodima između agrarnih i neagrarnih radnih mesta. Jedan seljak/seljanka zarađivao je samo 45% prosečne plate nekog radnika/radnice. U fabrike su odlazili uglavnom samo muškarci. 1961. je, na primer, bilo 68% radno sposobnih žena zaposleno u poljoprivredi, dok više od polovine radno sposobnih muškaraca nije više obrađivalo zemlju. Pojedina preduzeća nisu mogla da se namire sa dovoljno radni(ca)ka. Plate su isplaćivane od strane države koja je platne fondove dodeljivala preduzećima. To je imalo za posledicu da je zapošljavano uvek više ljudi nego što je to bilo potrebno. Tako, na primer, neko preduzeće zapošljava 50 prekobrojnih radni(ca)ka i deklariše ih kao stručne radni(ce)ke sa većom platom, isplaćuje im radničku platu, a razlika bez traga nestaje u džepovima rukovodstva ili se koristi za ispunjenje plana. Obezbeđivanje finansiranja industrijske akomulacije omogućivano je veoma niskim životnim standardom. 1958. došlo je u jednom slovenačkom rudniku do prvog štrajka u posleratnoj Jugoslaviji. Na kraju je talas štrajkova 1961. doveo do umanjenja proizvodnje za 10%. Posle ovoga vlada je objavila da je prva faza industrijalizacije završena. Ubuduće je trebalo umesto uvećavanja proizvodnog volumena kvalitetno poboljšati proizvodnju kako bi se poboljšalo snadbevanje konzumnim proizvodima i da bi se postigla konkurentnost na svetskom tržištu. Započeo je veliki proces koncetracije, u toku koga su nastale velike banke i koncerni. Ovom koncetracijom trebalo je preduzećima obezbediti investiciona sredstva, koja su im bila potrebna da bi mogla finansirati kvalitetni razvoj. Izgrađivana je, uglavnom, laka industrija. Time se promenila i socijalna struktura zemlje. Novooformljena radna mesta su u velikoj meri popunjena ženama. Ovo je pružilo ženama, bar što se tiče njihovog ekonomskog položaja, veću nezavisnost. Socijalne i kulturne strukture i sistemi vrednosti time, ipak, nisu dotaknuti. Radni odnos je za žene predstavljao dvostruko opterećenje, obzirom da je organizovano isuviše malo mesta u dečijim vrtićima i mesta za dnevni boravak dece (ponekad ih uopšte nije bilo) i to uglavnom u gradovima. Oficijalno, niko nije ni mislio na to da se odstrani isključiva odgovornost žena za domaćinstvo i decu. Početkom šezdesetih počelo se sa razmišljanjem o temeljitoj privrednoj reformi. Sporna tačka tom prilikom bila je, ponovo, pomoć jugoistočnim regionima. Predstavnici severozapada su napali "neproduktivno rasipanje novca" - mnoga preduzeća su morala da pokrivaju plate i gubitke kreditima. U okviru SKJ (Savez komunista Jugoslavije tako se nazivala KPJ od 1952.) došlo je do frakcijskih trvenja, koja su se završila 1966. padom ministra unutrašnjih poslova Rankovića. On je bio odgovoran za dugogodišnju represivnu unutar-političku klimu, konkretno, za policijsku upravu na Kosovu. Na kraju je predhodila frakcija koja je zahtevala veću autonomiju preduzeća i tržišno-ekonomske odnose, dakle, socijalistička buržoazija. Privredna reforma od 1965. ograničila je centralizovano planiranje još više i decentralizovala političku strukturu zmlje. Radnic(ama)ima su data veća prava, kao cena za namerno smanjivanje izdataka za plate. Republike su ograničile kompetence planiranja centrale. To se, takođe, podudarilo sa proširivanjem političkog prostora. U tome je već bio zametnut kasniji razvoj "nacionalnih ekonomija". Preduzećima su dozvoljena veća prava raspolaganja investicionim sredstvima, pri čemu je još uvek dominirala državna (na nivou republike ilifederacije) investiciona politika. Ona su morala u pogledu svih mogućih investicionih namera prethodno da zatraže kredite kod banke u Beogradu, tako da su odluke o investiranju mogle da donose samo u ograničenoj meri samostalno. Još jednom su se reformom uvećale ekonomske pogodnosti. Omogućeno je slobodno formiranje cena konzumnih proizvoda, dok su cene sirovine energije i ostale pod kontrolom, ali na nižem nivou. Istovremeno, formiranje regionalnih organizacija za plasman proizvoda preduzeća jugoistoka, otežalo je pristup na tržišta na severozapadu. Kao olakšica formiran je Savezni fond za kreditiranje bržeg ekonomskog razvoja privredno nerazvijenih republika i autonomnih pokrajna, koji je finansiran investicionim dažbinama bogatijih republika, što je kasnije postalo i uzrokom spora. Novac ovog fonda - kao i u predhodnim godinama- korišćen je za pokrivanje gubitaka preduzeća. Zbog pritiska stanovništva nije se ni pomišljalo o njegovom ukidanju. Od njegovog ustrojstva su, u isti mah, imali koristi i funkcioneri i mesna birokratija. Ojačao je položaj radničkog saveta unutar preduzeća. On postaje, formalno, najvažniji organ preduzeća. U radničkom savetu su bili zastupljeni direktor, rukovodstvo i delegirani radnic(e)i. Iako su većinu predstavljali delegirani radnic(e)i, u radničkom savetu dominiralo je rukovodstvo. U njemu su se donosile odluke - osim po internim pitanjima preduzeća - o platama i o socijalnoj infrastrukturi, dakle o izgradnji stanova, dečijih vrtića, gradnji ulica, itd. Plate, pri garantovano minimalnim platama, utvrđene su prema granama i situaciji preduzeća u okviru jugoslovenskog tržišta. Osim državne investicione politike, trebalo je podsticati putem ovog utvrđivanjem plata i industrijske grane sa malim platama da izađu na svetsko tržište kako bi došle do deviza. Pošto su radnic(e)i to videli drugačije, ovi se planovi nisu ostvarili. Na jugoistoku radnic(e)i su uspeli da u velikim preduzećima podignu nivo plata na približni nivo severozapada. Vezivanje plata za rezultate preduzeća dovodilo je do otpuštanja jer su preduzeća želela da održe platni fond po mogućstvu što manjim. Ona su želela da se oslobode svih radni(ca)ka koje su ranije zaposlila kao višak. Na masovna otpuštanja odgovoreno je štrajkovima, često ugušivanim. Nezaposlenost je i dalje narastala, jer je napuštanje sela nastavljeno, a bilo je veoma malo radnih mesta. Ovo je prinudilo vladu da dozvoli emigraciju u inostranstvo. Migracija u inostranstvo počela je u Hrvatskoj i Sloveniji. Prvenstveno su odlazili stručni radnic(e)i, a najviše u SRN. Na ta slobodna radna mesta na severozapadu nagrnuli su radnic(e)i iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Kosova, gde je u preduzećima odnos prema njima bio kao prema "gastarbajterima" u SRN. Kasnije su emigrirali, takođe, radnic(e)i sa jugoistoka, većinom iz Bosne, u inostranstvo. Protivrečnost između ekonomske liberalizacije i autoritarnih društvenih struktura, izazvala je pražnjenje kroz pokret 1968. U pojedinim republikama student(kinje)i su izašli na ulice podržavani od levičarskih nastrojenih intelektualaca. Siromaštvo i dugogodišnja represija od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, naterala je stanovništvo Kosova na barikade. Došlo je do takvih konfrontacija da je angažovana čak i vojska. Partijska rukovodstva pojedinih republika pokušavala su da instrumentizuju studenske demonstracije. Tu se, na prvom mestu, radilo o političkoj i ekonomskoj kompetenciji odlučivanja o regionalnim ekonomijama. Uglavnom su Hrvatska i Slovenija zahtevale veću nezavisnost i ograničenje moći banke u Beogradu. Uglavnom, rasplamsavanjem nacionalnog resentimana pokušale su one da izdestvuju kontrolu nad devizama koje su, u odgovarajućoj republici privređene i da prekinu sa uplatama u regionalni razvojni fond. U Srbiji je bilo pokušaja da se nacionalizuju Beogradska banka i spoljnotrgovinska preduzeća. Vodeće ličnosti ovoga su, doduše, lišeni svojih moći, no, reforma ustava od 1974. i privredna reforma od 1976. su pokazale da su ovakve tendencije mogle u globalu utrti sebi put.

Politička i ekonomska regionalizacija osamdesetih

Reformom ustava od 1974. regionalizovan je politički sistem, a zakonom o udruženom radu, ekonomski sistem.Izabrano je osmočlano državno predsedništvo, koje su činili predstavnici šest republika i obe autonomne pokrajne, Kosova i Vojvodine. Tu je bio i Tito, kao doživotni predsednik države. Posle prestanka njegovog učešća 1980, vršena je rotacija predsednika federacije na godinu dana, od strane predsednika republika. Na nivou opština postojala je, takođe, neka vrsta političke samouprave. Stanovništvu je dato pravo da osniva mesne zajednice ili opštine i da se pri tom deli ili ujedinjuje. To znači, stanovništvo nekog dela grada moglo je da predstavlja relativno samostalnu političku jedinicu, koja je odlučivala o javnim izdacima i projektima. Bitna strana reformi je bila buduća politika plata i funkcionisanja preduzeća. Lični dohoci su određivani na osnovu prihoda svakog pojedinog preduzeća. Obračunavani su sistemi bodovanja, koji je polazio od procene radnog mesta, kvalifikacija i individualnog učinka. Minimalne plate nisu više utvrđivane od strane federacije, već od strane pojedinih republika i autonomnih pokrajina, što je imalo za posledicu velike regionalne razlike u platama. Istovremeno su sprovedene promene u sistemu samoupravljanja. Od tada više nisu postajale radne organizacije već osnovne organizacije, kao najvažniji organi samoupravljanja. Osnovne organizacije su obuhvatale od 50 do 500 radni(ca)ka, što znači da je u većim preduzećima bilo više osnovnih organizacija. Na plenarnim sastancima osnovnih organizacija određivane su plate i donošene odluke o izdacima i kadrovima. Odlučujuću reč na ovim sastancima su imali direktori, koji su u isto vreme i bili funkcioneri KP. Putem ovih reformi, preduzeća, a i zajednice, postigli su veću nezavisnost od federacije. Nastala je i jača regionalizacija tržišta. Preduzeća, opštine i republike su vodile nezavisnu politiku cena. Regionalizacijom više nije trebalo da dolazi do kolektivnih ugovora. U narednim godinama plate radni(ca)ka su u pojedinačnim preduzečima "određivali" oni sami, u saglasnosti sa svojim direktorima, što znači da su se borbe oko plata vodile još samo u okviru samih preduzeća. Preduzeća i banke dobili su više slobode delovanja (čitaj nezavisnost od federacije u pogledu prestruktuiranja), što znači da su se manji pogoni mogli spajati sa većima, ili više manjih preduzeća ujedinjavati u neko veće. Istovremeno, mogla su pojedina izvozna preduzeća da sama odlučuju o novim investicijama, što je, naravno, na prvom mestu značilo manji dohodak za narodnu banku. Na ovaj način, započeo je proces koncetracije. Birokratske budže nadale su se da će se ovim reformama postići povećanje produktivnosti, čitaj dohotka. Prvi i gorući problem bio je zadovoljenje rastućeg otpora argatujućih u celoj Jugoslaviji. Protest je većinom bio usmeren na radničko samoupravljanje. Zahtevana je eksproprijacija novih gazda u socijalizmu. Do početka osamdesetih, vreme "izgubljeno" štrajkovanjem, uglavnom je ponovno nadnoknađeno. Početkom osamdesetih godina počeli su Jugosloven(ke)i da sa svojim zahtevima spontano izlaze na ulice. Putem regionalizacije i pojačanog uticaja komuna, regionalizovani su i konflikti, ali su se oni proširili. Štrajkovali nisu samo radnici jednog određenog preduzeća, već i seljaci i seljanke, članovi porodica. Najčešće su žene preduzimale akcije na ulici, gde je dolazilo do sukoba sa funkcionerima i predstavnicima opština. Nesmanjeno se nastavljalo napuštanje sela, jer zemljoradnja više nije bila dovoljna kao baza za egzistenciju. Rad za platu je morao da popunjava ovu prazninu. Deo porodice bio je prinuđen da van zemljoradnje zaradi dopunski prihod. Dok je na severozapadu zemljoradnja smatrana teretom koji pri porastu konzumnog društva treba odbaciti, na jugoistoku, obrnuto, najamni rad je predstavljao teret, a zemljoradnja je u većini slučajeva bila izvor egzistencije kojom je zagarantovana sigurnost. Ubrzano smanjenje agrarnog stanovništva ne raskida povezanost stanovništva sa selom. To se odražavalo u tome da su štrajkovi u industrijskim preduzećima podržavani od strane seljaka i seljanki. Tendencija rasturanja zadrugi i izgradnji lake industrije, promenila je i položaj žena. Žene su ulaskom u fabriku stekle relativnu nezavisnost od muškaraca. Ishrana i vaspitanje dece nisu više bili osnovni zadatak žene. Tako je, na primer, stopa rađanja u Crnoj Gori, gde ima relativno mnogo lake industrije, mnogo niža nego na Kosovu sa poglavito teškom industrijom (npr. rudarstvo, gde rade samo muškarci). Odnosi žena i muškaraca su se, sa razvojem potrošačkog društva, a u smeru struktura koje postoje u zapadnoevropskim zemljama. Privredne reforme su uslovile razvoj sa visokim rastom privrede uz porast životnog standarda. Pojedinim preduzećima je omogućeno da sve više plasiraju svoju robu na svetsko tržište, i to pre svega laka industrija iz Slovenije, delova Hrvatske i severne Srbije. Početkom osamdesetih jedna trećina nacionalnog dohotka poticala je od industrije, gde je bilo zapošljeno više od trećine Jugosloven(ki)a. Udeo industrije u izvozu iznosio je 85%, dok je 95% udela ukupnog uvoza otpadalo na industrisku robu. Uz pomoć inostranih kredita trebalo je izvršiti renoviranje, racionalizaciju i prestruktuiranje. Uglavnom je trebalo devizama unapređivati preduzeća koja su radila za izvoz i njihovu infrastrukturu, kao npr. elektroindustrija, brodogradnja ili pak industrija saobraćajnih vozila (naročito automobilsku industriju). Izgrađena je industrija za preradu nafte, kao energetske i sirovinske baze za hemijsku industriju, koja je potpomagana da bi zauzela drugo mesto. Privredna kriza i diktat MMF-a početkom osamdesetih, početkom 1980. godine, jugoslovenska savezna banka je imala dug prema inostranstvu od skoro 14 milijardi dolara, do koga je došlo uglavnom usled povećanja cena energetskih sirovina i povećanja kamata na kredite na svetskom tržištu. Najvažniji izvori deviza za saveznu banku bile su doznake radnih emigranata i oblast turizma. Prihodi od turizma iznosili su početkom osamdesetih oko 2 milijarde dolara, od čega je, međutim, samo jedna milijarda dospevala u državnu banku, a ostatak je nestajao na takozvanom sivom tržištu. Nikakvo čudo nije bilo da je guverner savezne banke zahtevao, kako bi ovo sprečio, da se po potrebi reaguje i policijskim sredstvima. Dalji pokušaj državne banke da se ograniči ilegalni promet devizama, bila je isplata doznačenih deviza od strane radnih emigran(kinja)ata samo u dinarima. Ovaj novac se poglavito trošio za ilegalnu gradnju kuća (u Skoplju je tako izgrađeno 30.000 kuća) i za kupovinu zemlje. 1980. postala je Jugoslavija član MMF-a i 1981. dobija od njega jedan od najvećih kredita koji je u to vreme dodeljivan. Komisija MMF-a je trebala da razradi novu ekonomsku koncepciju. U godinama 1983/84. vodi Jugoslavija, preko MMF-a, sa 600 zapadnih poverilačkih banaka pregovore za reprogramiranje dugova. MMF zahteva od jugoslovenske vlade ograničenje plata za nelikvidna preduzeća, pretežno slobodno formiranje cena, povećanje kamata i devalvaciju dinara od 25%. Da bi se bankama pružila bolja mogućnost pri davanju kredita, one su kreditirane inostranim kreditima, kao na primer nelikvidna državna banka u Zagrebu. Time im je omogućena funkcija, da li će posla manje banke koje su obavljale poslove sa pojedinim preduzećima i da ih lakše kontrolišu. 1984. započeo je talas štrajkova protiv ovakvih kretanja, koji su počeli najpre u Makedoniji. Jedna tekstilna fabrika trebala je, na primer, po odluci opštinskog saveta da se spoji sa jednom većom u blizini. 300 radnika je štrajkovalo 46 dana, sa uspehom, protiv ukidanja samoupravljanja i u ime mnogih, a protiv birokratske mafije.Vlada nije mogla da sprovede svoje ciljeve: broj postupaka likvidacije je smanjen sa 156 1979. na 97 1985. Banke su sve više i više emitovale dinare da bi osigurale nerentabilna preduzeća.

Štrajkovi protesti i organizovanje

Na jednoj strani je beogradska centrala nemilosrdnom politikom rashoda (40%-tnim umanjenjem realnih plata u poslednjih 5 godina, povećanjem pojedinih cena i otpuštanjima) pokušala da održi situaciju pod kontrolom. Na drugoj strani, sve više se zaoštravao konflikt između bogatih budža i stanovništva. U leto 1985. najavljuje uprava pristaništa Kopar smanjenje plata zbog, navodno, slabog iskorišćenja kapaciteta pristaništa. Štrajk je trajao dva dana. Prekinut je tek pošto je stupio na scenu savet opštenarodne odbrane. Osam radnika je otpušteno. Štrajk je bio usmeren i protiv privilegija sindikalnih budža. Sindikat se, očigledno, postavio na stranu uprave pristaništa i aktivno se angažovao u traganju za kolovođama. Posle ovoga se praktično u celoj Jugoslaviji štrajkovalo. U Sloveniji je štrajkovalo više preduzeća. Radnic(e)i su vraćali sidikalne članske knjižice. Na Kosovu su rudari štrajkovali protiv korumpiranih sindikalnih budža, kojima, na kraju, nije ništa preostalo nego da odstupe. U Hrvatskoj su pokušavale oružane jedinice da spreče štrajkove. U Bosni i Hercegovini štrajkovalo je 40 velikih preduzeća. Došlo je do uličnih solidarnih aktivnosti. U zimu su štrajkovali lučki radnici u Splitu i Rijeci. Posle ovih štrajkova došlo je do žestoke diskusije o divljim štrajkovima i o ulozi sindikata. Najzabavniji predlog došao je iz Slovenije: svaki kolektiv koji je hteo da štrajkuje trebao je prethodno da održi sastanak i da najavi štrajk. Poslednja aktivnost sindikata bio je otvoreno podržavanje nove vlade od 1986. u pokušajima da zatvori "nerentabilna" preduzeća. Jugoslovenski radnic(e)i nisu više dozvoljavali da prestavnici sindikata govore u njihovo ime. Tako je u samoupravnom socijalizmu Jugoslavije nestao posrednik između preduzetnika birokrata i radni(ca)ka. Sastanci koje su održavale partijske budže sve više su gubili smisao. Vrlo često se dešavalo da nekog direktora, posle sastanka u opštini gde je iznosio rezultate zbora radnih ljudi i odluke preduzeća, pri povraku dočekuje obustava rada. Vrlo često se, takođe, moglo čuti da sindikat ili čak rukovodstvo preduzeća nemaju pojma o štrajku koji se priprema. Jedan metalac u štrajku je izjavio: "Jedino se mogu nasmejati teoriji da štrajkovi nastaju iz trenutnog raspoloženja, ili tvrdnji prema kojoj samo lenjivci osobenjaci stoje iza obustave rada. Naše strpljenje je pri kraju. Radničkla klasa nema više šta da izgubi i čega da se plaši". ("Zeit" od 17.01.1986.) Prema nekom makedonskom republičkom sekretaru, trebalo je da se stvore elementi, kako bi štrajkovi postali oblik političkog pritiska. Protest radni(ca)ka ne izražava se samo u samoorganizovanim štrajkovima. I motivacija za rad je veoma slabo odgovarala željama. Tako se od oficijalnog osmočasovnog radnog dana, efektivno radilo tri do četiri sata. "Seljaci polutani" su se štedeli na radu u fabrici kako bi mogli da se sa neistrošenim snagama posvete poljoprivredi. Otprilike 60% jugosloven(ki)a je živelo neposredno od zemljoradnje - iako je samo 38% stanovništva živelo na selu. Drugi su se posle završetka posla, ili za vreme vikenda, radili na crno da bi poboljšali svoju bednu platu. Rad na crno sačinjavao je i do 40% prihoda nekih porodica. I pored ovih 40% opali su realni prihodi u pogledu konzumnih izdataka za 5%. U martu 1986. završila je rad vlada gospođe Milke Planinc. Nova vlada pod predsedništvom Mikulića najavila je, uz podršku sindikata, polugodišnje zamrzavanje plata, uz povećanje cena. No, to nije bilo moguće jer su radnic(e)i posle dva meseca otklonili povećanje cena, a povezivanje zarada sa produktivnošću se nije moglo zamisliti ni u snu. Radnic(e)i su 1986. posle dugo godina postigli, i pored smanjene proizvodnje, osmopostotno povećanje realnih plata. Vladi je preostala jedino delvalvacija dinara, a time i obnavljanje inflacije. Kao preduslov za novo zaduživanje kod zapadnih poverilaca i kredite sa povoljnm kamatama, trebao je da stupi na snagu novi zakon o devizama i bankama. U jesen 1986. većina banaka u Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu bila je pred bankrotom. Nesolventne banke nisu više mogle da potpomažu nerentabilna preduzeća nepokrivenim menicama. Tako je, kao prvo, bankrotiralo jedno titogradsko građevinsko preduzeće. 2.000 radni(ca)ka je jednostavno izbačeno na ulicu (nezaposlenost u Titogradu je porasla za više od 20%). Zatim sledi "skandal" u vezi bosanskog privrednog kombinata "Agrokomerc" sa 13.500 zaposlenih. "Agrokomerc" je u saradnji sa seljacima privatnicima kupovao poljoprivredne proizvode i centralizovano ih distribuirao, a takođe i određivao njihove cene. "Agrokomerc" je istovremeno ispostavio ukupno, preračunato, oko 670 miliona DM u menicama (potvrda o dugovanju sa određenim datumom dospeća), da bi time mogao da finansira svoje tekuće poslove. On je ove menice naplaćivao kod državne banke, uz navod da će ih upotrebiti za tekuće izdatke, a u stvarnosti je njima investirao izgradnju luksuznih hotela i bazena olimpijskih razmera. Na osnovi jednog bankovnog propisa, kojim se predviđa kontrola bankovnog prometa, menice su pukle, a male banke otišle pod stečaj. Sve više se dolazilo do saznanja o ovakvim slučajevima, u Makedoniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. U Jugoslaviji su cirkulisale nepokrivne menice u vrednosti, navodno, od 66 milijardi DM. Ovakav oblik saniranja preduzeća gubitaša, preko državne banke, odnosno štampanjem novčanica, vlada je pokušala da spreči time što je samo u velikim bankama dozvoljeno da odlučuju o opstajanju ili zatvaranju preduzeća. U leto 1986. ukinuta je, u centru Beograda, hiljadama porodica struja jer nisu platili svoje račune. Televizija je javljala o pobunama seljaka, koji su se, naoružani sekirama i lopatama, uspešno odupirali policiji zbog oduzimanja zemlje za izgradnju industrijskih naselja. Toga leta bilo je i anti-nuklearnih demonstracija, da se spreči izgradnja druge atomske elektrane južno od Zagreba. Stotine opština zahtevalo je zone slobodne od atomskih postrojenja. U novembru 1987. vlada prihvata zaustavljanje njihove izgradnje do godine 2000. Ovi protesti su većim delom potekli od Saveza omladine Jugoslavije. Pošto nije postojala nikakva organizovana opozicija, utoliko pre je do ovakvog otpora moglo doći samo u okviru SOJ-a. Svi pokušaji autonomnog organizovanja, bilo da su to nezavisni sindikati, anti-nuklearni pokreti ili feminističke grupe, sve do kraja osamdesetih su suzbijani. 1987/88. javljaju se u Jugoslaviji, ponovo kao i pre deset godina, protesni pokreti i štrajkovi, koji se ne odnose više samo na ekonomsku situaciju pojedinih preduzeća, već su generalno napadali politiku vladajućih. Došlo je do radikalizacije načina i oblika protestovanja. Nije više bilo nadoknađivanja rada. Više se uopšte nije radilo ("Ne možete me toliko malo platiti koliko malo ja mogu da radim"). U pojedinim delovima zemlje sastaju se grupe radni(ca)ka, radi koordinacije njihovih akcija. Takođe su radnic(e)i jedne bosanske željezare osnovali novu komunističku partiju, kao zamenu za korumpirani sindikat, i zahtevali su razvlašćenje državne i partijske imovine, kao i akciju podrške radnic(ama)ima kombinata "Agrokomerc". Protesti se usmeravaju, sve više, protiv vladajuće mafije i inostranih banaka. 700 slovenačkih radnika u jednoj čeličani započinje sa štrajkom protiv korupcije i lošeg rukovođenja, a uz demonstracije i sa zahtevom parlamentarne republike. U julu štrajkuje 10.000 radni(ca)ka u Vukovaru. 5.000 njih putuje autobusima u Beograd i zahtevaju veće samoupravljanje. Oni zahtevaju udvostručenje njihovih plata i polaganje računa ranijeg direktora, tadašnjeg ministra spoljnih poslova. Osim toga, zahtevali su smenu celokupnog opštinskog saveta. Radnic(e)i su jurišali na skupštinu i tom prilikom su povređena najmanje dva policajca. Istovremeno dolazi do demonstracija pred parlamentom u Zagrebu. U oktobru 1988. dolazi u Titogradu do fizičke konfrotacije između demostranata i specijalnih jedinica policije. Bilo je 23 hapšenja i nepoznati broj povređenih. Radnic(e)i koji su hteli da uđu u Titograd, da se priključe demonstracijama, zaustavljeni su od strane policije pendrecima i suzavcem. Grad je dva dana bio okružen specijalnim jedinicama, a na protestnim mitinzima je učestvovalo 120.000 ljudi. Demonstrant(kinje)i su zahtevali privrednu reformu, rasterećenje preduzeća od ekstremno visokih izdataka, kao i veće lične dohotke. Vlada je u ovom pogledu popustila. Masovne demonstracije i štrajkovi su zadesili i vladu Vojvodine. Krajem 1988. svuda u Jugoslaviji se kolebaju odnosi snaga. Više republičkih i pokrajinskih vlada je podnelo ostavke. U Bosni i Hercegovini je celokupna elita bila umešana u "skandal Agrokomerca". Novinska agencija Tanjug zahtevala je smanjivanje celokupne političke elite: "... kormilo treba da preuzme novo, podmlađeno i nekorumpirano rukovodstvo." U decembru je prvi put vlada podnela ostavku posle dvogodišnjeg službovanja. Omanula je prvenstveno u svojoj politici kamata u odnosu na visoko zaduženje preduzeća. U svom govoru prilikom ostavke, Mikulić je govorio o neophodnosti reforme državne infrastrukture, pri čemu je mislio na proširenje kompetencija savezne vlade u odnosu na osam delova zemlje. Za to vreme, dugovi prema inostranstvu su narasli na 21 milijardu dolara. Pri poslednjem reprogramiranju dugova, uspelo je Jugoslaviji da predahne. Krajem 1988. odnos sa MMF-om se nalazi pred slomom, jer Jugoslavija nije mogla da odgovori važnim ekonomsko-političkim obavezama. Tako je mogla da očekuje i moratorijum na dugovanja. Takođe i SKJ se našao pred neposrednim razjedinjavanjem, odnosno raspadom. Sukob počinje u jesen 1987. na sastanku centralnog komiteta srpskih komunist(kinja)a. U njega se probio Milošević, raniji direktor Beogradske banke. Odlučujuće konfrontacije su se odnosile na spor oko autonomnih pokrajna Kosova i Vojvodine. Milošević je zahtevao opozivanje autonomije od 1974, što je na Kosovu sprovedeno putem sile policije i vojske. Svoju žestoku nacionalističku politiku, opravdao je Milošević tendencijom raspada Jugoslavije, čemu se on suprostavio strogom, centralističkom politikom Beograda. Takođe je i u severnim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj, bilo sve više glasova za nezavisnu ekonomsku politiku. Tamo više nisu hteli da podržavaju politiku Beograda. Pojedine republike su želele da nezavisno određuju svoju budžetsku politiku. Zahtevale su da se dugovi prema inostranstvu otplaćuju prema pojedinačnom zaduženju. Inostrane banke, MMF i centrala iz Beograda nisu mogle to ni u kom slučaju dopustiti pošto su na jugu, mnogo više nego na severu, jeftinim kreditima finansirana velika državna gubitaška preduzeća. Jug putem spoljne trgovine nije zarađivao dovoljno deviza kako bi mogao da otplaćuje svoje dugove. Učešće Srbije u izvozu u Istočnu Evropu iznosio je oko 40%. Pored štrajkova i demonstracija u leto 1988. došlo je i do ispoljavanja nacionalizma. Povremeno su, takođe, i štrajkovi pretvarani u nacionalističke manifestacije od strane dobro organizovanih grupa. Na ovim manifestacijama pojavljivalo se sve više nacionalističkih govornika, koji su obećavali radnic(ama)ima kule i gradove. U svim delovima Srbije odigravale su se velike demonstracije, na kojima se kao prvo organizovala srpske komisija za Kosovo, a zatim su svi mitinzi otvoreno upriličeni od strane srpkog Socijalističkog saveza. Istovremeno su se odigravala hapšenja novinara u Sloveniji koji su hteli da objave dokaze o planiranom interniranju 500 intelektualaca od strane JNA. Tada je došlo do napada na vojne objekte u celoj Sloveniji. U Sloveniji je Srbija optužena da teži vanrednom stanju jedne centralističke Jugoslavije. Posle sukoba u Titogradu i povlačenja vlade u decembru 1988, rekonstrukciju vlade preuzima kandidat Slovenije i Hrvatske, Marković. Na ministarskoj listi našli su se jedva poznati ljudi. Ministarsvo unutrašnjih poslova preuzima jedan sledbenik Miloševića. Ministar odbrane i ministar spoljnih poslova preuzeti su iz stare vlade. Bitna tačka vladinog programa bilo je slobodno formiranje cena, realne kreditne kamate, kao i tržišni kurs dinara sa jedne strane, a sa druge, otvaranje Jugoslavije prema inostranstvu. Politikom kamata i plata, jedan deo velikih preduzeća, poglavito na jugu, našlo se pred bankrotom. Talasom štrajkova prvih meseci 1989. stavlja se ponovo na pitanje program vlade. Radnic(e)i štrajkom postižu povećanje plata za 100%. U septembru prete 10.000 demonstrirajućih radni(ca)ka u Beogradu i Skoplju generalnim štrajkom, ukoliko se inflacija ne umanji. Istovremeno, zahtevaju radnic(e)i u štrajku da im osnovna jedinica bude DM. Demagozi iz Zagreba, Splita i Rijeke zahtevaju minimalnu platu od 1.000 DM, isplaćenu u dinarima, prema dnevnom kursu ustanovljenom u jednoj od nacionalnih banaka. Nezavisno od toga što su zahtevali dupliranje svojih plata, zahteva po prvi put i čitava grupa stručnjaka da DM bude vodeća valuta. Radnic(e)i u javnom sektoru u Hrvatskoj i Sloveniji zahtevaju da se stave u isti položaj sa izvoznim preduzećima svojih republika, čije su plate već duže vreme bile vezane za DM. Tokom štrajkova dolazilo je, takođe, do konfrotacija sa štrajkbreherima. Preko 15.000 učitelj(ica)a sa Kosova, iz Srbije, Vojvodine i Crne Gore, prete štrajkom ukoliko im plate ne budu povećane za 100%. U decembru 1989. štrajkuje ukupno 650.000 radni(ca)ka iz Srbije, Crne Gore i Makedonije protiv vladine politike, kao i za udvostručenje svojih plata. Rukovodstva preduzeća uprkos nezavidnoj situaciji preduzeća, popuštaju zahtevima.

TREĆI DEO

Raspad savezne države - spor oko društvene imovine - Krajem 1989. prezentirao je Marković novi, sa MMF-om do detalja usaglašeni program reforme, uz kompetentno sudelovanje ekonomiste iz SAD Jeffreya Saèsa, koji je, navodno, već u Boliviji i Poljskoj sproveo politiku MMF-a. Saglasnost vlade sa sanacionim planom MMF-a bila je preduslov za reprogramiranje dugovanja od 19 milijardi dolara. I pored svega, još za vreme zasedanja u decembru, došlo je do štrajkova za poboljšanje plata u svim delovima Jugoslavije, u kojima je učestvovalo više od 100.000 radni(ca)ka. I poslednja mogućnost federacije i MMF-a da sprovedu centralizovanu privrednu politiku, ovim je omanula. Dok su Slovenija i Hrvatska još prividno podržavale ovu politiku, srpska vlada je uvela sopstvene zakone o porezima. Srbija je, takođe, bila primorana da prva odbaci zamrzavanje plata, te su banke sa svoje strane jedino štampanjem dinara mogle da finansiraju nerentabilna preduzeća. Istovremeno je Srbija izbegla kamatnu politiku "Beograda", time što je stanovništvu davala kredite sa malom kamatnom stopom. Jugoslovenska vlada 01.01.1990. uvodi u promet novi dinar, koji ima vrednost 10.000 starih. Dinar je trebao da bude konvertibilan na slobodnom tržištu, a najdalje do 01.07. da ima odnos prema DM 7:1. Očito, veoma visoko predviđeni kurs, trebalo je da doprinese prigušivanju inflacije od 2.000%. Ova regulacija bila je u vezi i sazaustavljanjem porasta plata, slobodnim formiranjem cena i kamatnim stopama, ali i sa masovnim otpuštanjem (2 miliona). Obzirom na precenjenu vrednost dinara, porastao je uvoz. Izvozna preduzeća su mogla plasirati robu samo na unutrašnjem tržištu. Izvoz je, dakle, stopiran, dolazi do preterane ponude robe, čime se automatski reguliše i visina cena. Ovakvom politikom cena zapostavljala se, pre svega, Srbija, kao najveći isporučilac sirovina i namirnica. U martu 1990. više slovenačkih i srpskih krupnih preduzeća, većinom Joint Ventures (sa udruženim rizikom), koja su do tada služila kao paradni konji industrijske i finansijske kooperacije sa zapadnim inostranstvom, bila su pred stečajem. Ona nisu dobila, i pored spremnosti da plate kamate od 30%, nikakve kratkoročne sanacione kredite od centralne banke. Sve republike su duže vreme bile prinuđene da troše svoja sredstva, koja su im stajala na raspolaganju za "saniranje" republičkih preduzeća sa velikim dugovima. U Srbiji je bilo najmanje deset ovakvih preduzeća. Ona su se ustezala da krenu kursem rentabilnosti, "takođe i zbog već poznatih, političkih krajnje aktivnih kolektiva" (Privredni pregled). U decembru 1989. najavljuje Srbija bojkot slovenačkih firmi. Srb(kinje)i otkazuju svoje račune u beogradskoj filijali Ljubljanske banke u pravoj navali. Uvedeni su porezi na slovenačku i hrvatsku robu. Hrvatska nameće srpskim vlasnicima vikendica na Jadranu posebne poreze. Slovenija najavljuje prekidanje svih uplata u "Fond za finansiranje nerazvijenih područja", koje su iznosile 40% ukupnih uplata. Jugoslovenska centralna vlada je iz ruku ispustila kontrolu politike plata i politike troškova javnih preduzeća. Pojedina republike počinju sa raspodelom ekonomskog prostora, ili, tačnije rečeno, društvene imovine. Delimično su firme zatvarane (oficijalno su trebale srpske firme da napuste Hrvatsku) ili su firme razvlašćene (na primer benzinske pumpe koncerna INA) i onda ponuđene inostranstvu za Joint Ventures. Takođe su društvena preduzeća podržavljena, kao turističko prduzeće "Plitvice". Krajem 1990. MMF je mogao još samo da preti prestankom kreditiranja. U društvenoj proizvodnoj oblasti, koja je još uvek sačinjavala 90% bruto društvenog proizvoda, nije se ni posle uvođenja reforme početkom godine ništa promenilo. Produktivnost je opala za 12% i pri nepromenjenom broju radni(ca)ka plate su porasle za preko 30% za poslednjih devet meseci 1990. Reformisanje SKJ i nastanak političkih organizacija i pokreta Posle raspada Saveza komunista Jugoslavije, njihove nacionalističke frakcije, intelektualci i opozicionari, formiraju nove partije i pokrete. Sve ove nove partije nastupaju bez neke ekonomske koncepcije. Jedino su mogle da ponude perspektivu svojom nacionalističkom politikom. U Sloveniji, koja se prva odvojila od Saveza, ujedinjuju se sve nekomunističke grupe i partije u Demokratsku opoziciju Slovenije (DEMOS). U Hrvatskoj se formira Hrvatska demokratska zajednica (HDZ). U Srbiji se ujedinjuju intelektualci i nacionalisti u dve opozicione partije, Srpski pokret obnove i Demokratsku partiju. U Makedoniji ih predstavlja VMRO (takođe nacionalisti), a u Bosni i Hercegovini su postajale muslimanska, srpska i hrvatska nacionalna partija. Socijalni pokreti koji su bili formirani u to vreme, integrišu se, delimično, u ove partije i pokrete. Drugi deo ostaje i dalje nezavistan. Tako, na primer, slovenački aktivista antiratnog pokreta Janez Janša kasnije postaje slovenački ministar odbrane. Oni koji nisu želeli da učestvuju u manje-više nacionalističkim strukturama, organizovali su se u nezavisne sindikalne pokrete. Žene su oformirale feminističke grupe u raznim gradovima. Pokreću se i student(kinje)i. Tokom 1990. u većini republika sprovedeni su izbori, na kojima su, naravno, dobile i neke od novih partija. U Hrvatskoj je bilo prilično brzo jasno da nova "demokratija" predstavlja samo promenu na vrhu. HDZ, nacionalni pokret koji se sastoji od ekstremnih desničara i bivših komunista, dobio je na izborima putem izbornog zakona većinskog sistema, koji su reformisti formirali za sopstvenu korist. Sa 40% postigli su apsolutnu većinu u Saboru i većini mesnih parlamenta. U Srbiji i Crnoj Gori izbore dobijaju komunističke partije sa Miloševićem i Bulatovićem. Srpske opozicione partije, koje su na početku bojkotovale izbore zbog nemogućnosti informisanja, nedelju dana pre izbora prestaju sa bojkotom. Politika novih nacionalnih država Sa jedne strane, nove vlade su bile primorane da održe svoja obećanja radnic(ama)ima, zbog kojih su ih oni i izabrali, a sa druge strane, bilo je jasno da oni to neće uspeti ukoliko ne sprovedu otpuštanja i smanjenje plata. To bi, međutim, bila i njihova propast. Ponovo je došlo do štrajkova i demonstracija sa zahtevima "izabrali smo vas-da vidimo korist". Sve češće su se prenosili glasovi o nekom predstojećem vojnom puču. Pojedine republike su počele sa formiranjem sopstvenih vojski. Kao prvo, umarširale su hrvatske specijalne jedinice sa ustaškim zastavama u oktobru 1990. u područja naseljena Srbima, koja su se proglasila autonomnima, uglavnom u blizini dalmatinske obale. Stanovništvo je odgovorilo barikadama, a istovremeno se i naoružalo. U okolini Knina došlo je do razmene "srpskih" direktora za "hrvatske". Pri sukobima, koji su trajali nedeljama i koji su se proširili i na druge regione, bilo je ubijenih i ranjenih. Opštinski savet Knina je proglasio autonomnu Srpsku Republiku Krajinu. Šef opštinske uprave je, posle izbora u maju, postao zubar Milan Babić, koga je iz Beograda u Knin poslao Milošević. U Bosni i Hercegovini dolazi do uličnih borbi između Muslimana i organizovanih Srba. Beogradska opoziciona partija Vuka Draškovića organizuje nacionalističke demonstracije u Bosni i Hercegovini. Po selima se osnivaju seoske straže radi zaštite od prepada. U velikim preduzećima Muslimani i Srbi odbijaju da rade zajedno. U decembru 1990. proglašavaju se Slovenija i Hrvatska suverenim državama. Početkom 1991. dolazi do niza kriznih sednica uz učešće svih republika, da bi se našlo "rešenje" za ekonomske probleme. Vrhunac ovih sastanka bio je u Sarajevu 23. februara, gde su se Milošević i Tuđman tajno dogovorili o deljenju Bosne i Hercegovine. Bosna i Hercegovina je trebala da se podeli na tri dela. Severozapad je trebao da pripadne Hrvatskoj, u sredini je trebala da bude muslimanska tampon zona, a jugoistok da pripadne Srbiji. 2. marta je došlo do prvih provokacija. U gradiću Pakrac (Slavonija), naseljenom većinom Srbima, dolazi do pucnjave sa hrvatskim specijalnim jedinicama, koje su htele da smene opštinsku upravu. Ovo je bila jedina opština u ovom regionu sa većinskim srpkim stanovništvom. Jugoslovenska armija je zauzela mesto i naredila povlačenje hrvatskih jedinica. U srpskoj i hrvatskoj štampi bilo je vesti o mrtvima i ranjenima. Takođe se izveštavalo o 20.000 prognanih Srb(kinja)a. Ove vesti su kasnije izašle na videlo kao čista preterivanja i izmišljotine. Događaj je dramatizovan da bi se došlo do prihvatanja rata kao jedinog rešenja ekonomskih problema. Nedelju dana kasnije došlo je do masovnih protesta u više gradova Jugoslavije, u Novom Sadu, u industriskom Nišu, u Titogradu i Beogradu. Tamo su se 9. marta odigrale demonstracije organizovane od više opozicionih grupa, a protiv politike vlade i njenog monopola na informisanje. Demonstracije su započele u predgrađima Beograda. Njima se priključilo više radni(ca)ka koji su mesecima čekali na svoju platu, studen(tkinja)ata, učeni(ca)ka i nezaposlenih, koji su uzvikivali "Dajte nam slobode, dajte nam hleba" ili "Slobo Sadame. Šaljite ga u pustinju". Kada su demonstranti dospeli do centra bilo ih je oko 100.000. Policija je pokušavala da zaustavi demonstrante, ali su ih oni, naoružani palicama i kamenjem, oterali, kojom prilikom je jedan policajac ubijen. Onda su demonstracije upućuju kroz centar grada u pravcu Trga Republike, a usput su uništavani banke, radnje, butici i sl. Ponovo se panduri pojavljuju sa oklopnim kolima. Dolazi do višečasovne ulične borbe. Policijski automobili bivaju zapaljeni i svuda se postavljaju barikade. Policija je ustrelila jednog 17-godišnjeg demonstranta. Predveče stupa na scenu i armija. 100 tenkova se kotrlja kroz grad i postavlja se na najvažnijim mestima. Protesti se nastavljaju tokom sledećih četiri dana, sve do odlaska armije. Posle ovih demonstracija Milošević vodi pregovore sa opozicionim partijama. Vlada i opoziciono vođstvo usaglašavaju se oko zajedničke politike "nacionalnog jedinstva", čime je regulisano da ne dođe do bilo kakvih demonstracija protiv vlade. Ovi događaji određuju, takođe, sednice o krizi jugoslovenskog državnog prezidijuma, gde se više ne pregovara o deobi (federacija, konfederacija), već samo o raspodeli društvene imovine i to, kao prvo, turističkim objektima, avio preduzeću JAT, naftovodima i rafinerijama nafte, o raspodeli dugova i podeli deviznih prihoda. Kao dopuna ovome, proizvodnja je prvih meseci 1991. opala preko 30%. Trebalo je otpustiti približno milion radni(ca)ka i zatvoriti 1.653 preduzeća. Dugovi prema inostranstvu su porasli na 17 milijardi dolara. MMF prekida pregovore o kreditu od jedne milijarde dolara, zbog nezadovoljavajuće reforme. Oko Plitvičkih jezera turističkog centra u delu Hrvatske naseljenog Srbima, proteruju hrvatski carinici na Uskrs vlasni(ce)ke vikendica. 1990. je od 10 miliona turista inkasirano 3,7 milijardi dolara (od 800.000 ležaja, polovina je bila u privatnom posedu). Došlo je do pucnjave u kojoj su ubijeni jedan Hrvat i jedan Srbin. Do ovakvih proterivanja došlo je na celokupnoj Jadranskoj obali. Hiljade sezonskih radni(ca)ka, koji su preko leta iz unutrašnjosti dolazili tu da rade, izgubili su svoje poslove. Hrvatska uvodi 3%-ni kazneni porez na izvoz nafte u Srbiju. Rafinerije nafte, kao na primer ona u Pančevu, ne mogu da nastave rad. U aprilu štrajkuje oko 700.000 metalskih i tekstilnih radni(ca)ka Srbije za isplatu njihovih plata. Posle dva dana vlada popušta. To je bio vrhunac štrajkova u skoro svim republikama, gde su radnic(e)i zahtevali: "Vas smo izabrali, sada nam dajte hleba". Vlada za svoj privremeni program "minimalne funkcije država" nema više podrške. Pojedine republike odbijaju odlučujuće promene zakona. To je značilo ostavku vlade. U Borovom Selu, slavonskom delu Hrvatske, koji se nalazi blizu granice Vojvodine, dolazi 2. maja do daljnih provokacija. U Slavoniji je živelo 1,25 miliona stanovnika, od čega oko 20% Srb(kinja)a i oko 70% Hrvat(ica)a. Za razliku od drugih područja naseljenih Srbima, kao Banija i Krajina, Slavonija nije siromašna. U ova dva područija su na hrvatskoj i srpskoj strani učestvovali dobrovoljci, u čijim se redovima u početku nalaze legionari iz inostranstva, iz Australije, Francuske, Severne Irske, SRN i Južnoafričke Unije. Većinom su oni instruktori ili su pak i sami ubijali za čvrstu zapadnu valutu. Spoj ultraradikalnih srpskih grupacija, Srpska nacionalna odbrana, zauzima početkom maja Borovo Selo, hrvatska zastava na zgradi opštine se zamenjuje srpskom, a službenici opštine su zatvoreni u zgradi kao taoci. Dan kasnije dolaze u mesto dva autobusa sa hrvatskom policijom. Dolazi do pucnjave gde je poginulo 12 hrvatskih policajaca i 4 Srbina. Posle masakra u Borovom Selu reaguje hrvatska nacionalna garda blokadom svih većih gradova Slavonije. Od strane nacionalne garde podeljeno je oružje hrvatskim nacionalistima. JNA koja je svuda bila prisutna nije stupala u akciju. Nekoliko dana kasnije dolazi u Splitu, Zadru i Mostaru i okolini do štrajkova, demonstracija i blokiranja ulica, protiv armije i njenog ponašanja u kriznim područjima. Nezavisni hrvatski Savez sindikata organizuje štrajk lučkih radni(ca)ka u Splitu. Dolazi do demonstracija 30.000, uglavnom lučkih radni(ca)ka, ispred baze mornarice u Splitu, gde je prilikom sukoba poginuo jedan matroz. Celokupan grad je bio opkoljen demonstrantima. Ribarske lađe su sprečavale korišćenje bojnih čamaca. U Splitu, gde je vladala velika nezaposlenost među omladinom, već je i ranije dolazilo do nemira. Ovi nemiri su bili veoma nacionalistički naglašeni ("dokle ćemo da vas hranimo i da vam dajemo devize", čulo se prilikom demonstracija protiv radnika iz drugih republika). No, došlo je do prepada na kasarne i vojno-pomorsku školu. U obližnjem gradu Zadru napadnuta je policijska patrola. U blizini Splita je selo Kijevo bilo danima okruženo srpskim ekstremistima, a armija je sa svojim tenkovima stajala na udaljenosti od 50 metara. Tek posle demonstracija prestala je blokada. Na putu prema Mostaru svuda su postavljane barikade, da bi se sprečio prolazak armije. Demonstrant(kinje)i su zahtevali da se armija povuče. Blokadu protiv armije i "bande zločinaca" često su organizovali seljaci naoružani kosama, kasapskim noževima, a ponekad i sačmarama. U okolini Listice, gde su zajedno živeli Srb(kinje)i, Hrvat(ice)i i Musliman(ke)i, je boklada puta posle tri dana uklonjena, na zahtev Tuđmana i armije. Radio Mostar i radio Split insistirali su da demonstranti ne posustaju. Na hrvatskoj televiziji se nisu pokazivali snimci o ovim demonstracijama. Suprotno ovome, na svim jugoslovenskim medijima najopširnije se prikazuju snimci ubijenih kao i osakaćenih leševa iz Borovog Sela. Pored ovoga u obalskom regionu oko Splita i Zadra dolazi do miniranja kuća, preduzeća i željezničkih pruga. U nekim gradovima na obali došlo je usled miniranja do prekida struje i vode.

Desetodnevni rat u Sloveniji i brionski mir

Sredinom juna zapretio je predsednik Jugoslavije prekidom uvoza ukoliko Slovenija ne namiri finansijske obaveze prema Beogradu. Posle proglašenja nezavisnosti Slovenije, 25. juna, zaposedaju vojnici JNA granične prelaze u Sloveniji. Dolazi do desetodnevnog rata prilikom koga je usmrćeno 76 lica. Dolazi i do talasa napuštanja Slovenije od strane radnika imigranata sa juga. JNA se, pošto je granatirala ulične barikade, granične prelaze i druga postrojenja, povlači. 8. jula stupa na snagu brionski mirovni ugovor. On je postignut pod pokreviteljstvom EZ i obuhvatao je jedanaest tačaka. EZ je nastupila kao posmatrač; po ugovoru granicu je kontrolisala slovenačka policija; carina se predavala "Beogradu"; kontrolu o nacionalnom i internacionalnom avionskom saobraćaju preuzimali su u odgovornost savezni organi; JNA se bezpogovorno morala vratiti u kasarne. U julu 1991. eskalirala je situacija na Baniji. Komandosi-ubice su vršili masakre stanovništva. Armija se u to nije mešala i dolazilo je do pucnjave između hrvatske policije i JNA. Vršio se sistematski progon stanovništva. Naoružane grupe su upadale u sela i progonile stanovništvo, većinom prema nacionalnostima. Vojno sposobni su uzimani kao taoci ili bivali primorani da borbeno sarađuju. Vođene su međusobne borbe i na taj način su preorana čitava sela. JNA je počela tenkovima da osvaja naselja, prvo ih bombardujući i onda, ukoliko neko još nije pobegao, proterujući stanovništvo tenkovima. Izbeglice Hrvati(ce), Mađari(ce) i Srb(kinje)i beže ili u smeru većih gradova, ili u Hercegovinu ili Vojvodinu. U početku su često pred smrtnom opasnošću dolazili natrag da nahrane svoju stoku itd, no, poprište rata se pomerilo sve bliže ka većim gradovima. Na Baniji i u Slavoniji su bombardovani gradovi kao Vukovar, Osijek, Sisak, Petrinja itd. Vukovar gde je živelo 30% Srb(kinja)a i 40% Hrvat(ica)a, je bio tri meseca opkoljen i većim delom potpuno razoren. Stanovnici su danonoćno čučali u podrumima, zajedno, nezavisno od nacionalnosti, i pokušavali su zajednički do poslednjeg dana da se suprostave napadaču. Odbrana je organizovana od strane stanovnika. Hrvatska nacionalna garda se uopšte nije mešala u to. A fašistički HOS - ustaše (njih oko 300), samo pri kraju. 19. novembra grad je zauzet od strane savezne armije, a blokada je prestala. Trupe koje su ušle u grad našle su leševe koji su bili odstreljani od pozadi. 3. januara 1992. uz posredništvo OUN, posle četrnaestodnevnog primirija ugovoren je konačni prestanak vatre. Mirovnim planom određena su područja gde je trebalo da se stacioniraju trupe OUN. Iz ostalih područja gde su se vodile borbe trebalo je da se povuku jugoslovenska armija i naoružani srpski odredi. Opsada kasarni JNA trebala je da prestane, a armija je trebala da se povuče iz Hrvatske. U područjima stacioniranja OUN nisu važili hrvatski zakoni. Lokalne policije su trebale da preuzmu kontrolu. Za vreme borbi ubijeno je oko 10.000 ljudi, 700.000 je prognano, a troškovi rata su procenjeni na oko 20 milijardi dolara. 17. januara 1992. EZ, izložena jakom diplomatskom pritisku Bona, priznaje Sloveniju i Hrvatsku. Stacioniranje 14.000 plavih šlemova odugovlači se još nekoliko meseci pošto srpska skupština u autonomnoj pokrajni Banija odbija njihovo raspoređivanje i zato se stalno krši primirije. Posle lišenja vlasti skupštine i Babića od strane Miloševića, počinje njihovo stacioniranje u trima kriznim područijima. Proširenje rata - porast otpora ratu i režimima koji ga vode Već tokom rata u Hrvatskoj veći deo stanovništva je odbijao da podržava partije koje su pokretale rat. Dešavala se masovna odbijanja služenja vojske i dezeterstva. Organizovane su demonstracije i mirovne manifestacije. Iz ovih antiratnih pokreta nastala je jedna bazična opozicija. Organizovalo se sve više žena koje su nalazile prostorije kao pribežišta za sopstvene strukture. Sve više su se širili štrajkovi gde su radnic(e)i počeli da se organizuju u nezavisne sindikate. Takođe i na unirvezitetima se pojavljuju novi opozicioni pokreti. Protiv preteće ratne opasnosti u Bosni i Hercegovini izašlo je na ulice u martu i aprilu u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji više stotina hiljada. Već u februaru došlo je do većih sukoba između JNA i stanovništva u pojedinim gradovima. 1. marta 1992. održava se u Bosni i Hercegovini, na pritisak EZ i SAD, referendum o nezavisnosti. Na dan referenduma u pojedinim delovima Sarajeva su podignute barikade. Na barikadama je došlo do oružanih sukoba. Oko 30.000 demostranata, većinom sa maskama, zahtevalo je da se one uklone. Trojica nacionalnih vođa su se složili u tome da mešana policija treba da nadgleda otklanjanje ovih barikada. Početkom aprila odigrale su se u Sarajevu velike demonstracije. 100.000 ljudi iz Sarajeva i drugih gradova zemlje demonstriralo je protiv rata i za povlačenje svih nacionalističkih partija. Strelci su sa bojevom municijom pucali na demonstrante, pri čemu je bilo više mrtvih. Sledećeg dana je ponovo na ulice izašlo 100.000 ljudi ponovo su gađani bojevim mecima. Tada je Sarajevo potpuno opkoljeno i prekinuta je svaka veza sa spoljnim svetom. Grad je stalno granatiran. U Sarajevu su se ljudi organizovali tako što su zajednički štitili kuće, pravili barikade na ulicama i napadali tenkove. Snajperisti su pucali na sve što se kreće. Rat je počeo da se širi na veći deo Bosne i Hercegovine. Svuda je došlo do oružanih sukoba jedinica triju nacionalnosti. U jedinicama, posebno muslimanskim, borili su se delom i pripadnici drugih nacionalnosti. Najamničke trupe iz ratnih područja Hrvatske su prodrle u Bosnu i tamo vršile dalje masakre. Stanovnic(e)i su počeli da se brane od uništavanja i progona. JNA, koja se povlačila, izvlači i teško oružje. Dolazi do saveza hrvatskih i muslimanskih jedinica protiv srpskih. Međutim, i hrvatske i muslimanske jedinice se bore jedne protiv drugih. Od politike sistematskih progona, ratnih nameta i streljanja, u poslednjih 4 meseca oko 1,5 miliona ljudi je pobeglo, a govori se i oko 40.000 ubijenih. Sredinom juna EZ je prestala da pušta izbeglice preko granice. To sada čine i sve ostale zemlje osim Srbije. Na hrvatskoj granici su u julu izbeglice prvo odbijene i vraćene na ratna područja, a oni koji nisu ranjeni, zatvarani su. Rat je zaoštrio situaciju u svim republikama. Došlo je do kraha snadbevanja životnim namernicama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U Srbiji je to učinila blokada UN. U svim republikama funkcioniše samo crno tržište. Cene su dostigle zapadnoevropski nivo, a plate su opale na minimum. Vlade pokušavaju da za proizvodnju uvedu vanredne zakone. U republikama gde su na vlasti nacionalističke partije društvo se militarizuje. To se odnosi, na prvom mestu, na žene. One treba da se vrate u kujnu, da bi umanjile nezaposlenost svojih muževa. One treba da imaju više dece - prvenstveno sinove - za ratovanje i vojsku i da vode brigu o reprodukciji muškaraca. Pokušavaju da se uvedu reakcionarne porodične strukture, koje bi trebale da ženu izoluju od društva. Tu su mere ukidanja dečijih vrtića, zabrana abortusa itd. U preduzećima je sve više nemira. U Bosni i Hercegovini u februaru štrajkuje 5.000 rudara. U Sloveniji je sredinom marta bio generalni štrajk, da bi se zaustavio položaj vlade da sprovede masovno otpuštanje i smanjenje plata. Tamo je početkom 1992. donet zakon o privatizaciji, koji još uvek ne uspeva zbog pritiska zaposlenih koji ne žele da napuste strukture samoupravljanja. Početkom aprila slovenačka vlada podnela je ostavku. U Srbiji jača otpor protiv Miloševićevog režima. Učenic(e)i demonstriraju, početkom godine, pred beogradskim parlamentom više dana protiv rata i protiv poziva u vojsku. U martu su student(kinje)i zaposeli univerzitete u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Prištini. Oni su pozvali na obaranje Miloševića i zahtevali su veću slobodu štampe. Hiljade radni(ca)ka se solidarišu među sobom. Seljaci i seljanke ih potpomažu namirnicama koju student(kinje)i raspoređuju po bolnicama, staračkim domovima ili preko narodnih kuhinja. Nezavisne grupe sazivaju zajedno sa DEPOS-om (savez različitih političkih partija) na manifestaciju 28. juna ispred skupštine. Stotinu hiljada tu demonstrira nedelju dana protiv Miloševića kao odgovornog za rat, protiv blokade UN i protiv pretnje intervencije imperijalističkih država.

Berlin 30.07.1992.