AnarhističkaBiblioteka

Nijedno ljudsko biće nije ilegalno

(Priručnik za kampanju)

Sadržaj:

5 Nijedno ljudsko biće nije ilegalno

7 Predgovor

9 Delo krijumčarenja ljudi. Kako se od pomagača izbeglih stvara teški zločinac, Florian Schneider

16 Konstantna pretnja. O dijalektičkom odnosu rasizma i socijalnog pitanja, Rainer Trampert

30 Radikalni socijalni rad. Mnoštvo malih mreža, kao izlet u jedno drugačije društvo, akcija utočite

41 Medicinska nega za izbegla lica. Izmedju lažne brige i političkog zahteva, Uta Adler

46 Bez Ako i Ali. Pitanja o antirasističkom savetodavnom radu, intervju sa Oskarom

56 Posebna zaštita braka i porodice. Priručnik za sklapanje braka, institut XY

65 Privremeni crkveni azil. Otpor protiv državne želje da stvori bespravnu situaciju za ilegalna lica, Albrecht Kieser

70 "Prepustiti brod da ga struja nosi". Tenzija izmedju podrške i tutorstva, razgovor medju aktivistima

85 Izbeglička politika i nacifikacija. Detlef Hartman

90 Izbledeli mit granice? Unutrašnje i spoljašnje protivrečnosti novog graničnog režima, Florian Schneider

97 Od Mastrihta do Amsterdama. Evropska azilska i migraciona politika, Karl Kopp

108 Mi imamo glas. Intervju sa Jose Mbongo-Mingi i Bachiri Salifou, uradila Simon Baumann

119 Političke antinomije. Joseph Vogl

135 Adrese: Nijedan čovek nije ilegalno lice. Medicinski projekti

 

Reč prevodioca

Iako bi neko rekao da je knjiga stara, izašla je 1999. godine u Nemačkoj, smatram da je vredna za prevodjenje i objavljivanje jer se razni procesi u raznim regionima dešavaju u različitim periodima. Ovde se radi o migracionoj politici koja diskriminiše ljude na nacionalnoj osnovi pa se samim tim takva migraciona politika Evrope može okarakterisati kao fašistička politika odnosno rasistička kad su u pitanju ljudi iz Afrike. Pošto se Srbija kreće ka članstvu u EU (prevod je započet decembra 2006), Evropa prinudjuje Srbiju da ispuni razne uslove, jedan od njih je i da usvoji iste migracione zakone. To znači da zakonska, institucionalna diskriminacija koja se u Evropi pojačala u zadnjih 15-tak godina, dolazi polako i u Srbiju. Jedan primer je, da bi Srbija došla na belu šengen listu (da njeni gradjani mogu putovati u EU bez viza) mora uvesti vize svim zemljama koje moraju imati vizu za dolazak u EU. Time se Srbija uklapa u evropsku diskriminaciju stranaca ne bi li izdejstvovala bolji status za sebe ali to ne može biti opravdanje za pojačavanje fašizma u Srbiji. Umesto pojačavanja fašizma, bolje je ostati neutralan jer EU i ne žuri da primi Srbiju u svoje okvire tako da je povladjivačka politika bezrazložna. Interes EU jeste da se širi tako da će oni sami jednom tražiti od Srbije da postane članica, Srbija ne mora svašta da radi, da krši ljudska prava na primer, samo da bi se dodvorila političarima u Briselu. Kad bude sazrela situacija, doći će šargarepa magarcu, ne mora magarac da trči za njom jer je neće dohvatiti dok neko ne odluči da mu dozvoli da pojede šargarepu. Da ne dužim, smatram da se iz ove knjige mogu saznati neke informacije, koje su bitne ne samo radi sagledavanja situacije u Nemačkoj već i radi sticanja iskustva iz tudjih borbi protiv savremenog fašizma ne bi li se prevazišlo ponavljanje grešaka koje je neko već učinio. Zato knjigu treba čitati i kritički, analizirajući je, a ne samo radi upijanja informacija. Ubacite se u ulogu, i razmišljajte šta biste vi uradili u takvoj situciji jer možda jednog dana i budete u takvoj situaciji.

Za kraj bih dodao da je država, koja po prirodi mora imati granice, u svojoj osnovi diskriminatorska jer je oduvek razdvajala strane podanike od domaćih odnosno domaći uvek imaju veća prava od stranaca. Tako je bilo tokom istorije i tako je i danas. Samim tim je neophodno shvatiti da ukidanje fašizma nije moguće bez ukidanja države pa i svake vlasti čoveka nad čovekom.

Što se tiče samog prevoda trudio sam se da ne prevodim bukvalno ali i da ne promenim smisao rečenice. Takodje, radi lakšeg čitanja, umesto akademskih izraza smatram da je bolje koristiti termine bliske narodu, pa i omladini koja ima više vremena i volje da se bori za bolji svet, za opšte dobro.

Decembar 2006

Prevod je zastao kod 90 strane (od ukupno 135), takodje od 18-24 strane je bilo suviše teško za prevod tako da sam prestao sa prevodom pre par meseci. (jul 2007)

 

Nijedno ljudsko biće nije ilegalno

Treba da znate, da nijedana osoba nije ilegalno lice. To je samo sebi protivrečno. Ljudi mogu biti lepi ili još lepši. Mogu biti pravedni ili nepravedni. Ali ilegalci? Kako može jedno ljudsko biće da bude ilegalno?"

Elie Wiesel

Migranti i izbegla lica su nepoželjni u Evropi. Pošto je za njih gotovo nemoguće da na legalan način doputuju, pobegnu u EU ili da se nasele, jedino što im preostaje jeste "ilegalan" prelazak granica što često dovodi i do njihove smrti. "Ilegalnim" se postaje i kad se ostane kada nije dobijeno odobrenje za to. Sistematski se smanjuje mogućnost da se doputuje ili ostane u Evropi. Time se sve veći broj ljudi prinudjuje na ilegalnost. Granice ne razdvajaju samo teritoriju, granice razdvajaju ljude. Granice se proširuju svuda: u socijalnoj službi, na železničkoj stanici, u sred grada kao i na državnim granicama. Granica je sada svuda gde ljudi mogu imati strah da će biti legitimisani, upitani za dokumenta.

Živeti u bespravnom, nesigurnom ili jednostavno ilegalizovanom statusu znači stalan strah od cinkarenja i ucenjivanja jer otkrivanje ima za posledicu kažnjavanje, slanje u deportacioni zatvor ili trenutnu deportaciju. To znači da su ljudi potpuno nezaštićeni i bez prava naspram vlasti, poslodavaca i izdavaoca stambenih prostora, ali i kad su u pitanju bolesti, udesi i napadi. Posledica je i da su ljudi u takvoj situaciji u strahu od stvaranja kontakata sa drugim ljudima. Deca ne mogu da posećuju obdanište i školu, mladi ne mogu da se obrazuju. Ljudi moraju biti stalno na oprezu. Za žene, ilegalni život znači da nemaju pravo na zaštitu od seksualnog uznemiravanja kao ni pravo na zbrinjavanje i prehranjivanje dece i porodice. One sebe smatraju odgovornim za to, i pokušavaju da to ostvare pod najtežim uslovima. U borbi protiv rasizma i seksizma, sve je važnije podržati politički i praktično imigrante i imigrantkinje u njihovim borbama protiv ilegale, u njihovim borbama za njihovo pravo da uopšte imaju prava. Svako ljudsko biće ima pravo da za sebe odluči gde će i kako će živeti. Zakonsko regulisanje migracije i sistematsko odbijanje prava je suprotno zahtevu za ravnopravnošću u svim društvenim i političkim stvarima, zahtevu da se poštuju ljudska prava svake osobe nezavisno od porekla i dokumenata.

Zato pozivamo na podršku migranata pri dolasku ili proputovanju. Pozivamo da im se nabave papiri i posao, da im se garantuje medicinska nega, škola i više obrazovanje, utočište i materijalno preživljavanje.

Jer: nijedno ljudsko biće nije ilegalno.

 

Predgovor

Svi znaju, čak i oni koji ništa ne znaju: ljudi bez legalnih boravišnih dokumenata su lišeni socijalnih i političkih prava. Pre svega, takozvanim "ilegalcima" se ne priznaje pravo da uopšte imaju prava. Ono što je pak pod stalnom pretnjom iščezavanja, jeste svest o tome kako se mogu izboriti i uzeti prava u kolektivnim procesima i društvenim borbama. Pokret "sans papiers", u kojem su se udružili migranti bez dokumenata u Francuskoj, je izveo spektakularne akcije sredinom 90-tih kao odgovor na državnu logiku bespravnosti i ovaj pokret sa svojim uspehom danas skreće pažnju na stvaranje jednog novog tipa društvenog pokreta koji se u medjuvremenu proširio na mnoge evropske zemlje.

Kampanja "niko nije ilegalno lice" je krenula juna 1997. godine na "dokumentaX": cilje je bio stvaranje jedne mreže koja treba da poveže grupe koje podržavaju ilegalizovane izbeglice i migrante. Nazevaisno od toga da li ove grupe deluju javno ili tajno, iz crkvenih ili anarhističkih motiva, da li su početnici ili sa dugogodišnjim iskustvom. Radi se o tome da se propagira i pruži ono što društvo uskraćuje sve većem broju ljudi: pravno savetovanje, medicinsku negu, rad, stan, prelazak granice, itd.

Bilo je jasno da kampanja, pod specifičnim nemačkim uslovima, nije mogla niti želela da nadomesti organizacije o samoorganizovanje izbeglih lica i migranata i njihov društveni pokret. Namera takodje nije bila da se ostane u sažaljenju i milosrdju već da se deluje više kao mesto ukrštanja različitih fragmenata zapuštenih javnih prostora. Nikada sebe nismo shvatili kao reprezentativnu jedinicu, umesto toga smo pokušavali da se umrežavamo i spajamo: na primer jednu grupu izbeglih sa jednim alternativnim internet provajderom, doktore sa ilegalnim licima kojima treba zdravstvena pomoć, bendove sa anti-fašističkim grupama, medijske aktiviste sa umetničkim krugovima, radikalne levičare sa sveštenicima, same izbegle iz raznih zemalja, ljude sa papirima sa ljudima bez papira.

Ova knjiga, priručnik "niko nije ilegalni lice" nema zaštićena autorska prava i svako može da je posudi i koristi, kome se (fiktivni) identitet kampanje učini korisnim, od pomoći. Ovih dana je aktivizam baziran na političkoj verodostojnosti nekoliko desetina (tuceta) lokalnih grupa i mrežama u skoro svakom većem gradu Nemačke i na ostacima militantnih tradicija iz društvenih pokreta 70-ih i 80-ih godina. Pored toga, kampanja živi u odredjenom stepenu i na otvorenosti duha koji uvek iznova omogućava posredovanje izmedju raznih zajednica, izmedju medija i umetničkih krugova, potkulturno korektnih i politički visoko kotiranih okruženja.

"Svako ljudsko biće ima pravo da samo odluči gde će i kako će živeti". "Niko nije ilegalno lice" pokušava da se odnosi na subjektivnost i borbu ljudi koja nije dopuštena od strane države zbog propisa, tamo gde se nalaze sami ljudi, umesto na mrežama stalno nadogradjenog represivnog aparata. Ono o čemu se razmišlja u ovom odnosu, koja smo iskustva stekli u medjuvremenu, šta su naši motivi i perspektive - o tome govori ova knjiga. Pored prosledjivanja pisama, mejllista, vebsajtova, video kaseta, radio programa i novinskih kampanja koje prilažemo u neredovitim razmacima drugih publikacija, pokušali smo sa ovom kampanjom da sledimo mnoga pitanja i različite potrebe nakon uokvirenih informacija. Ono što vam predstoji za čitanje, je "ready-made" i sugurno je manje prikladno postavljene teme iscrpno obraditi, nego kad se više puta počinje i tumači iz različitih perspektiva. Pokušali smo da dokumentujemo aktuelno stanje rasprave i diskusije unutar kampanje i na njenim rubovima. Nadamo se u ovom smislu da će knjiga biti, što je moguće brže, prevazidjena, da će se debate sudariti, dalje voditi i razvijati. Debate se mogu najbolje pratiti na vebsajtu: http://www.contrast.org/borders Ali ko želi zaista da se priključi u konkretne, praktične i teoretske rasprave, dobiće dovoljno prilika pri raznim regionalnim i medjunarodnim akcijama kao i pri graničnim kampovima.

 

Delo: Krijumčarenje ljudi

Kako se od pomagača izbeglih stvara teški zločinac

Florian Schneider

Da bi sprovela granični i migracioni režim, politika podstiče klimu nesigurnosti i izdaje ne bi li se postigla saglasnost narodno-političkih umetnutih i isključenih kriterijuma. Granice podržavaju danas ne samo visokonaoružane paramilitarne kontrole i drakonske kazne za granične delikte već i pozivanje na cinkarenje, potpirivanje besa i u ponekim pogledima i ispiranja mozga: Nekada heroizovan lik pomagača izbeglih se drugačije tumači u reklamama graničara i sada se "Schlepper" ili "Schleuser" (krijumčar) označava kao državni neprijatelj broj jedan.

Bilo je kao i uvek kada se opraštao na nekoliko dana iz hesinškog malog grada da bi pošao na kurirsku vožnju. Pred ponoć se Kurt Braun popeo niz linoleumske stepenice do malog stana u potkrovlju u kojem već 30 godina živi njegova majka. Dao joj je na čuvanje jednog osmomesečnog psa kojeg je nedavno kupio kod obližnjeg uzgajivača. Nakon dva dana je želeo da već bude tu opet da bi slavio svoj pedeseti rodjendan.

Do danas Braun više nije mogao da vidi psa a sa majkom je od tada razgovarao samo telefonom. Da se ona tada postavila na malu klupicu da bi mogla da gleda sa prozora, kao što je to rado radila preko dana da bi gledala živi promet na ulici, morala bi se majka iznenaditi. Umesto auta za isporuku, sa kojim je on inače išao, njen sin je sredinom novembra uskočio u kampersko vozilo.

Predveče je Braun već vozio, zajedno sa kolegom sa posla, za Kelsterbach, jednom od bezličnih radnih naselja u senci frankfurtskog aerodroma. Kod jednog iznajmljivača automobila na ivici naselja oboje su preuzeli prethodno naručeni karavan. Kurt je čekao sa svojim psom u dvorištu, kolega je potpisao ugovor o iznajmljivanju auta. Cena je bila povoljna a za popust nije bila potrebna članska karta ADAC-a jer je sezona odmora već odavno prošla. Danas se Braun živcira jer nije sam potpisao ugovor u toj kancelariji: "Na posletku, to je sve bila moja ideja". Ipak, kolega koji je bio čovek u penziji, a koji je ponekad u istom preduzeću sa Braunom pomalo zaradjivao, je bezuslovno želeo da preuzme deo odgovornosti na sebe. 

Hitan noćni slučaj

Do Saarbruecken-a je autoputem otprilike dva sata vožnje a odatle je Oberrosseln još oko 10 kilometara udaljen. Policijski graničari u malom mestu na granici sa Francuskom stoje na punktu samo preko dana jer je granična kontrola ukinuta. Na vratima punkta visi cedulja na kojoj stoji gde ljudi mogu da se obrate za pomoć u slučaju nevolje tokom noći. Kurt je imao naročito hitan slučaj koji je čekao na mračnom parkingu iza policijske stanice: šestoro deteta i troje odraslih. Porodica je došla sa Kosova i hteli su da se sklone od pretećeg proterivanja iz Nemačke, u medjuvremenu se skrivajući kod poznanika.

Braun je trebao da ih odvede za Englesku. Jer za razliku od Nemaca, britanske vlasti još uvek nisu proterivale izbegle osobe u ovu jugoslovensku gradjansko ratnu oblast. Kome je uspeo beg iz Nemačke na ostrvo taj je ponovo bio u sigurnoj situaciji. Braun je imao jednog prijatelja koji je živeo u predgradju Londona, nije morao da se krije sa svojom ženom i četvoro deteta, nakon što im je odbijen azil u Nemačkoj. Imao je dozvolu da radi i mučio se 12 sati dnevno za minimalac, ali je to još uvek bilo bolje nego da bude proteran natrag u teror gradjanskog rata.

Mora biti da je to bio nešto kao ljudski instinkt, koji je Brauna pokrenuo ka tome da pomogne ovoj porodici a da pri tome ne misli mnogo na sebe samog. Na kraju, on ne spada u avanturiste i imao je šta da izgubi. Po struci je podrumar, specijalizovan za slatka pića, tako da je radio za razne firme koje se bave voćnim sokovima, dok nije pre četiri godine ostao bez posla. Za svoju branšu već isuviše star, odvažio se da se osamostali i, pošto je već duže vreme imao sklonost ka starudijama, osnovao je sa svojom ćerkom transportnu firmu. Radio je kao podizvodjač za velike špedicijske firme i uglavnom je tokom noći dostavljao hitne pošiljke manjeg obima. Od firme koja napreduje, sa jednom flotom od tri transportera, danas nije ništa više ostalo osim jednog mobilnog telefona, gomile dugova i nerešenih starih papira.

Novac svakako nije mogao biti razlog zbog kojeg bi pomogao ovoj porodici pri bežanju. Svoje troškove je Braun mogao otprilike da proračuna: taksa za iznajmljivanje auta, novac za benzin, karta za euro-tunel, jedno spavanje u Londonu i sve to isto pri povratku. Sve zajedno to je iznosilo oko 4400 nemačkih maraka i toliko je porodica i trebala da mu nadoknadi. Kurt nije mislio na to da bi nešto moglo da dovede do neuspeha. A tek nije mislio o tome šta će njega u takvom slučaju da zadesi.

Slobodna vožnja

Uprkos tome, bio je nervozan kada se napokon krenulo. Danas doduše veruje, prisećajući se, da je imao loš osećaj pri celoj toj stvari: Zar ne bi graničare iznenadilo da vide jedan kamperski auto van sezone odmora, usred novembra? "Ali gde bih inače mogao da smestim toliko ljudi?", smatra Braun, kao kada bi mogao da se izvini za jednu malu ali možda odlučujuću grešku.

Porodica je na brzaka ušla u kamperski auto. Sva deca su tečno govorila nemački i ubrzo su tokom vožnje zaspali. Od Saarbruecken-a se ide kroz Eifel, ka Aachen-u i pored Luettich-a, kroz celu Belgiju do francuskog grada Lille i onda se stiže u Calais. Jedan mali kružni put, ali je Kurt ipak poznavao put detaljno. Autoput je noću bio slobodan, oba vozača su se menjala za volanom. Tri puta su se zaustavljali da bi deca mogla da idu u toalet. Dva puta su prešli granicu a da putnici nisu primetili ništa više od promene boje uličnih oznaka i vrste rasvete. Brdovita oblast Nemačke, bez ljudi, široki, osvetljeni autoput u Belgiji a u Francuskoj su u zoru već mnogi žurili na posao svojim automobilima.

Poslednji metri

Oko osam sati ujutru su stigli do euro-tunela pored Calais-a. Kod prve rampe samo se plaća taksa od 700 maraka dok se pedesetak metara nakon toga nalaze francuski i engleski graničari. Izmedju njih je frišop i jedna znamenita skulptura koja simbolično prikazuje izvanredan napor, spajanje Engleske sa kopnom. Da bi olakšali otpravu putnika, obe zemlje su jedna drugoj ustupile deo teritorije. Francuski graničari većini automobila daju znak za prolaz. Velika Britanija, koja nije potpisala šengenski sporazum, ima svoju posebnu politiku za ulazak u zemlju. Obično graničari bace pogled u pasoš, ukucaju podatke u kompjuter da provere da li postoji poternica, ponekad upitaju za razlog i trajanje putovanja a onda se ide dalje na utovarnu rampu za voz kroz tunel, koji kreće sa terminala svakih pola sata.

Poslednji metri pred engleskom granicom su obojici vozača prolazili sporo kao večnost. Do tada je sve manje više bila formalnost: brzi utovar, par sati noćne vožnje - za jednog vozača isporuka ništa neobično. Bilo je naporno ali nije to bilo ništa u poredjenju sa onim što bi ovu porodicu očekivalo u njihovoj zemlji. Opasnost je postojala kod restorana na autoputu gde su civilnoj kontroli ili službenicima mogli da se učine sumnjivim saputnici u zadnjem delu auta. Nešto pre granice su se vozači još jednom promenili i Braun je seo na suvozačevo mesto.

Onda su bili napokon na britanskoj teritoriji i porodica je napokon bila u sigurnoj situaciji. Oboje su pružili svoje pasoše kroz prozor i tada se desio neobjašnjivi, ili naknadno preveć objašnjivo: Slučaj, peh, ili šta već. Verovatno je bila nervoza ili velik auto kojim kolega nije navikao da parkira. U svakom slučaju, karavan se tuširao svojim velikim retrovizorom sa otpremnom limenom kućicom graničara. Graničari su postali pažljivi i tražili su da pogledaju unutrašnjost auta. Braun se spremio za takav slučaj: šestoro deteta je bilo sakriveno ispod gomile posteljina na krevetu iznad kabine vozača. Troje odraslih je sakriveno ispod klupa u delu za odeću. Prvo je došla policajka koja nije ništa primetila. Kada je htela da ode, pojavio se još jedan službenik u pozadini auta koji je rutinskim pokretom pomerio na stranu posteljine. Otkrio je decu.

Kurt Braun sedi već godinu dana u engleskim zatvorima. Svoj pedeseti rodjendan je proslavio u Folkstone policijskoj stanici, na drugoj strani tunela. 27.decembra je izveden pred brzi sud. Optužba: Krijumčarenje ljudi. Braun, koji je jedva govorio engleski i koji nije imao pojma o engleskom pravnom sistemu, izjasnio se kao kriv pred zakonom i instinktivno je preuzeo punu odgovornost na sebe za takvo ponašanje. Ni u snu nije pomislio kakve posledice bi mogao da ima za to delo a sa svojim advokatom po službenoj dužnosti jedva se mogao sporazumeti. Tri dana nakon njegovog hapšenja, Braun je prebačen u Canterbury gde je trebao da provede sledećih 12 meseci.

Meso za zatvorenike

Zatvor se nalazi iza ukrašenih, rednih kuća od opeke i daleko od turističke gomile koja se sliva u srednjevekovni centar grada. Kurt Braun tu radi svaki dan u zatvorskoj kuhinji gde raspodeljuje meso za ostale zatvorenike, za platu koja nedeljno iznosi nešto manje od 40 nemačkih maraka. Većina utamničenih u Canterbury je optužena za delikte na granici. Jedan Vijetnamac na primer, koji je od 1979. godine u Nemačkoj i koji je u medjuvremenu stekao nemačko državljanstvo, otac četvoro dece. Po njegovoj priči, njega je poznanik koji mu je dugovao 1000 maraka nagovorio da za otplatu jednog kredita dovede jednog Kineza od Roterdama za Englesku. Kada se pojavio na dogovorenom mestu, tri čoveka su htela da idu sa njim. Uhvaćeni su takodje na granici, isto kao i jedan Nigerijanac koji je živeo u Nemačkoj oženjen sa jednom Engleskinjom. On je sa ženinim pasošem probao da dovede trudnu prijateljicu jer joj je pretilo proterivanje iz Nemačke u vojnu diktaturu. Iako je tužilac dopustio očigledno jasne humanitarne motive, dobio je 15 meseci zatvora.

Mala uteha

Ali na Kurt Braunu je britansko pravosudje napravilo presedan, primer za opomenu: on je, kao i njegov kolega, osudjen na pet godina zatvora. Maksimalna kazna za to delo je u Britaniji sedam godina i Braun ni danas ne može da nadje objašnjenje za ovu neobično viosku kaznu. U Nemačkoj, gde "pomoć za ilegalan ulazak" po novom može doneti do 10 godina zatvora, bila bi mu verovatno dosudjena najmanja kazna jer ranije nije bio osudjivan, ali engleski sudija nije želeo ni da čuje za to. Ipak, nakon godinu dana mu je kaznena mera smanjena na tri godine, u jednom profesionalnom pretresu njegovog slučaja. U svakom slučaju je bar porodica u sigurnosti i može "negde" da se smesti - kod rodbine, "ali zasigurno ne da bude vraćena na Kosovo".

Možda je to jedna mala uteha za Brauna, ali mu se ne može dalje pomoći, jer je njegov život ruiniran zbog par sati u kojima je pokazao gradjansku hrabrost. Gledajući unazad moglo bi se učiniti da se naivno ponašao ali bi se ipak isto tako mogao pretvoriti u snažnog dvometraša, savremenog heroja. Iscrpljen i uzrujan istovremeno, nakon više od godinu dana zatvora, sa uobičajenim problemima oko koncentracije, seda na stolicu u zatvorskoj sobi za posete na Božić i priča o ćurećim nogama koje je morao da vadi za praznik u zatvoru, o bolu u rukama usled rutinskog posla i lošem medicinskom tretmanu, o tome da će uskoro biti premešten, i o mnogim drugim zatvorenicima koji sede u zatvoru bez ikakve podrške spolja za stvari, koje nikada nisu smatrali za loše. I sa ove i sa one strane, činjenica je da se ljudi medjusobno pomažu, to je do nedavno bila beznačajna sitnica ili - ako se ubaci u politički koncept - dostigao je nivo najviše časti iako izokrenut u glavni prekršaj: Dok su graničarske karaule po Evropi padale, ljudi su krivično osudjivani, jer su obećanja o slobodi kretanja ozbiljno shvatili, kaznama kojima se kanžjavaju nasilni zločinci. Porodica koja je ušla ilegalno u Britaniju, i pri tome prekršila važeće zakone, nije doživela nikakvo zlo, a kamoli da će oni nekome nešto nažao učiniti, kaže majka Brauna i naznačava na jednom mestu u pismu koje je poslala britanskom premijeru: "Na kraju nije moj sin doveo zarazne životinje ili tako nešto u vašu zemlju već ljude koji su u opasnosti na Kosovu a on ih je doveo kod rodjaka". Tony Blair naravno nije na to odgovorio ali je majka umesto toga dobila 26.11.1998 pismo od Saveznog tužioca iz Karlsruhe-a. Njen sin je ubačen u savezni centralni registar zbog krivičnog dela počinjenog u inostranstvu: "Delo: Krijumčarenje ljudi". Ranije se to zvalo pomoć izbeglima a ponekad je neko za to dobio i orden "Krst zasluge" ili je neka ulica dobijala ime po toj osobi.

http://www.schlepper.com

 

Stalna pretnja

O dijalektičkom odnosu rasizma i socijalnog pitanja

Rainer Trampert

Na početku obično stoji opomena da se levičarska politika ne bi smela ograničavati na anti-rasizam. Radi se o mnogo većoj stvari, o društvenom pitanju. Kada se razvije do fikcije socijalne revolucije, učini se da je borba protiv rasizma bogohulna. Kada su se crni dileri i džankijevci preselili u četvrt Hamburga "Schanzen (Šancen)", udruženje nazvano "Inicijativa za posao - Plavi ponedeljak" je upozorilo da se levičari ne bi trebali koncentrisati na borbu protiv rasizma. Takvo uprošćavanje problema reprodukuje kod mnogih ljudi verovanje u državne i medijske tvrdnje da se smanjuje socijalni konflikt. Iz brige za takvo stanje, radije bi svi u kvartu trebali da se mobilizuju za stvaranje "avanturističkih igrališta bez špriceva".
Ko svodi anti-rasističku politiku, socijalni konflikt, u jednom dahu, na zajedničko sakupljanje špriceva, približava se društvenom oslobodjenju isto kao jedna kolona ljudi koja metlom i lopatom sakuplja pseći izmet. Mnogi ljudi prate ovu samovoljno skraćenu dijalektiku. Grupa ne razmišlja uopšte o konfliktu. Odbacuju ga, nakon što su ga prethodno retorički upotrebili, da bi tako uklonili anti-rasizam. Hteli bi se plivati sa masom i nikako drugačije.
Tako se društveno pitanje naopako prikazuje, preokreće u svoju suprotnost. Ko poziva "sve u četvrti" da tu istu četvrt čisti, misli na levičare i levičarke, privrednike i privrednice, feministkinje i feministe, seksiste i seksistkinje, rasiste i rasistkinje, pijane osobe, bogate i nezaposlene, baš "sve". Preko igrališta propada društveno pitanje do nivoa lokalpatriotskog uvežbavanja svakog lošeg zajedništva koje gradi klicu nacionalizma. Još gore: mobilisanje ljudi radi ovakvih skupljanja stvara jednu opštu granicu prema Crncima, granicu koja plemenite ljude identifikuje sa gnusobama. Svi glasovi, koji naglašeno zahtevaju čišćenje, misle na ista dva: špricevi i Crnci. Na jednom sastanku jedna žena je predložila "crne dilere droge bacati iz helikoptera u more", jedan čovek bi voleo "samo da im odseče ruke", drugi bi hteo da ih "iseli u Saharu", a jedna žena bi volela da ih sve strpa na galiju i da veslaju unatrag. Ko reklamira društveni konflikt ali misli na mase, s obzirom na postojeću svest, moći će samo da skuplja pseći izmet dok poslednja humanistička ideja nestaje a sa njom i društveno pitanje. Okrenimo se teoretskom šaptaču. Wolfgang Fritz Hang bi hteo da prepozna "?entfremdet društveni protest" u ubistvenom rasnom ludilu. Karl Heinz Roth je mislio da je "dramatski degenerisani proces" na istoku Republike vodio ka sve nasilnijim oblicima protesta. Zato bi "subproleterski rasizam bio veoma ambivalentan". Ne bi se smelo odustati od strategijske sposobnosti "da se poziva u osnovi na sve slojeve novog proletarijata". U starim "materijalima za novi anti-imperijalizam", jedan "autorski kolektiv" je objavio: U konfrontacijama levičara protiv desničara nemamo nikakvu korist, i kao kod ostalih videlo se "u nasilju osiromašenih jedan oblik proleterskog samonalaženja pod lošim amblemima" ali sa "produktivnim značajem".
Ko u ubijanju ljudi koji ne izgledaju dovoljno nemački, u paljenju kuća u kojima žive turske porodice, ili u zanemarivanju jevrejskih grobova, hoće da otkrije proletersku spoznaju ili produktivni značaj, taj traži dobro u pogromu. U rasističkim napadima ne drema povetarac jednog društvenog protesta. Baš suprotno, oni su manifestacije jednog visoko autoritarnog, pokornog karaktera. Počinioci uzvikujući pozivaju na čin, jer se nadaju da će dobiti podršku, potvrdjivanje od roditelja, ostalih seljana, kafanskih danguba, policije, naci vodja, i na kraju države koja im već dve decenije priča o nepodnošljivoj poplavi stranaca nad njima. Zaludjuju se ulogom doslednih pomagača ispunjavanja jedne opšte volje. Napadno, kao kroz progon svakog koga je država obeležila za proganjanje, mogu jedva doći do izražaja nasuprot društvenom protestu. Osim toga, i prikaz je strašno iritirajući: Kada sin apotekara poziva na fašistički čin, smem da ga vidim kao svinjsko pseto; ali kada jedan proleter spali jednu tursku porodicu onda se on nalazi, zbog njegove klasne pripadnosti, u ambivalentnoj samospoznaji ili protestu.
Pogrešna želja, plivati sa masama, se povezuje sa pogrešnom simpatijom za osiromašene. To se dešava dugo vremena. Još 1923 je KPD rekao: "Uvereni smo, da se u nacionalističkim narodnim masama nalazi velika većina ljudi koji čestito osećaju i veruju da su zavedeni". Ko se pokrenuo u rat za "kralja, narod i otadžbinu" iz nacionalističkih uverenja i kasnije slavio Hitlera, voli da bude zaveden i da bude uveren u svoju zabludu. Ko se još pri tome čestito oseća onda je stvar još gora. Socijal-ekonomsko odredjivanje revolucionarnih subjekata se mora kritički reflektovati najkasnije sa "Hura" i "Hajl Hitler" narodnih masa. Doduše, glavni profiteri ne žele da uklone odnose putem kojim su se obogatili. Proleterski fašist, koji izigrava krvavog psa, svakako ne može biti manje opasan zbog različitih klasnih položaja. Loše u ljudima je jedan centralni argument protiv odnosa putem kojih su postali takvi; ali to ne čini krvave pse buendnisfaehig.

18ta strana, 3 pasus, treba pomoc oko celog pasusa

Za razliku od dosadasnjih levicara, PDS ne mora da zivi sa tragikom, da im svo zalaganje za mase nece nista (nikog) doneti. Imaju neke na dlanu, sa kojima su sjedinjeni ili o kojima se brinu. Njihovi istocno-nemacki gradjani su pri tom uvek iskljucivo socijalne zrtve. To voli cela seoska zajednica, od predsednika opstine preko gradjevinskog preduzetnika do nezaposlenih, svi zele da se podignu na oruzje protiv Jevreja u komsiluku, svi istocni Nemci bez obzira da li se radi o bankarskim sluzbenicima ili upisancima, svi su pijani od srece kada mogu da prisustvuju pogromu, PDS politicari kao takav fenomen samo pokazuju izraz jedne neznatne investicione sklonosti zapadnonemackog preduzeca. ''Kome je voda dosla do grla taj grabi bejzbol palicu'' varirao je PDS poslanik u sverinskom parlamentu na temu ''socijalnog protesta''. Ponekad zafali skola, ponekad omladinski centar. Pokvareno se koristi formule, Njegovo (bez radnog mesta) stvara svest (druge tuci do smrti), orudje za zastitu paragrafa za nemacke izvrsioce i za preziranje zrtava. Od varvarstva stvaraju savremenu epohu. Kako bi se inace objasnilo, zasto ljudi sa redovnim primanjima takodje upadaju u rasisticku zabludu ili zasto svi nezaposleni na osnovu svoje situacije ne dodju do toga da drugima razbiju glave? Rasizam nema nista sa losom drustvenom pozocijom; rasizam je projekcioni sud za sve i negira socijalno pitanje.

Bliska PDS-u, Nova Nemacka je kratko diskutovala, u dva izdanja, dvojno drzavljanstvo. Naslov, ''Mora li levicar da bude za dvostruki pasos?'' i ''Ne okoncati sve kao za stolom stalnih gostiju'', ne sluti na nesto dobro. Samorazumljivo je da jedan levicar mora da bude za dvostruki pasos i cim je protiv toga onda sedi ispravno za stolom stalnih gostiju. U jednom prilogu se govorilo o tome da se u Nemackoj ne bi smela ponoviti losa iskustva iz Francuske i Amerike, i ''drugih zemalja sa velikim brojem stranaca''. ''Ne dozvolimo tako lako da budemo navedeni da prihvatimo da integracija stranaca funkcionise, samo zbog nekih javnih nastupa nekolicine obojenih akademika, bankara ili generala. Cinjenica je: u siromasnim getoima nije bilo niti ima integracije''. Vise puta je apsolutno preterano zahtevana ''moc tolerancije jedne narodne grupe – ovde je to domaca vecina - ... da mirno prihvati odredjene nacine ponasanja''.

Prinuda na integraciju obnavlja nacionalisticku veroispovest: govori se i ponasa se nemacki u Nemackoj. Ne razmislja se da su ti isti ''stranci'' u siromasnim getoima isto tako Francuzi i Amerikanci. Automatski se stvara rasisticki katalog siromastva a ne stvarno drzavljanstvo, ko je domaci a ko stranac, isto kao sto ni Jevreji nisu bili prihvaceni kao Nemci, nezavisno od toga koliko dugo su njihove porodice zivele u zemlji. Na posletku, ne trebaju nas, nekolicina obojenih koji umeju da jedu nozem i viljuskom, navesti da prihvatimo da su i drugi clanovi njihove ''rase'', ili ''etnosa'', uspeli da se integrisu. Predstavnici inteligencije, finansija i vojske su promisljeno izabrani. Oni su polovina ili cela neprijateljska klasa iz starog vremena, koji oslikavaju ozloglaseni spoljni kontrast domace brace koja vitlaju buzdovanom. Bez ovog trika ne bi bila moguca ova misao da je zajednicki zivot sa njima tezak.

U časopisu Konkret, Wolfgang Pohrt je obradio odnos izbeglih ljudi i klasnog drustva, ali drugacije. Prosla su vremena ''kada su politicki izbegli u stvari bili progonjeni socijalisti''. To je peh. Ne moze se uvek racunati na inostranstvo. ''anas je politicka izbegla osoba onaj koji bi u svojoj domovini hteo da dostigne sistem koji vec postoji u zemlji koja ga prihvata''. Pri tom, Pohrt izjednacuje sve izbegle, kao da ih moze obraditi kao opsti objekt. Oni su svi skupa bili ''agenti, saradnici, poslovni partneri, udarna trupa, mostobran i nemacke rivrede i vlade. Socijalno pitanje je za njega jednoznacno odgovoreno. Saradnici vladajuce klase moraju biti pobedjeni. Nakon zamene pocinitelja i zrtve, omogucava nam uvid u njegovu psihu. Da li su ''vecina siromasnih djavoli?'', pita i odgovara: ''Tko se oseca'' ali ''moguce je svakako da nas samilosni pogled odozgo na siromasne djavole potice odatle da strahujemo pred tolikim prodorom bogatstva, pronicljivosti, vitalnosti i energije, wie sie zeigen, slicno kao kada mala deca miluju velike zivotinje koje im nisu bas sigurne''.

Njegove omnipotentne fantazije su od izbeglih napravile samo velike, vitalne zivotinje, pred kojima Nemci ispravno moraju biti uplaseni. Posledicno, on difamira solidarnost sa proganjanim ljudima kao goli strah pred prirodno nasilnim cudovistem, cija bi se naklonost zelela potkupiti. Podozrenje je suvise kratkovido da bi bilo perfidno, a konkretan doprinos bi nestao u korpi za otpatke ako nam ne bi isporucio poslednju rec za jedan od glavnih korena rasizma. Pohrt-ova omnipotentna zabluda, koja se preplice sa ''nasom'' slaboscu, dozvoljava da slomi gospu. Izbegla osoba je ''izdrzala napor pod kojim bismo se mi srusili, on se probio tamo gde bi se jedan od nas predao i kapitulirao''. Trebali bismo konacno da shvatimo: ''Oni koji su se probili su oni najsposobniji''. Da, ipak! I najmocniji! I Razmnozavaju se kao kunici! ''I napravice karijeru'', plasio se Pohrt. Ma kako da ne, stanovnicima kontejner naselja pored suma stoji ceo svet otvoren! ''Da bi se doslo na celo Daimler-Benz-a'', ivodi dalje on svoju misao, ''potrebna je priroda jednog rausschmeisser (spoljni bacac) a pri pucnjavi na krosnjama, zö ge izvukao bi se ''u stvaranju vodecih snaga novog svetskog vladajuceg sistema. Treba to. Ali zasto bi neko od nas trebao da prati ovaj proces sa placucim komentarima?'' Ipak ne, samo ne plakanje. Najefektivniji trening za odgajanje novih svetskih vodja si prevideo. Vec pri napustanju kontejner zatvora otpocinje trening prezivljavanja. Iskakanje sa prozora deportacionih zatvora cini ljude vrhunski spremnim. Prolazenje kroz siblje sa krijumcarenom robom celici ljude isto kao eksploatisanje u ilegalnim kolonama cistacica. Lazno pogubljenje i uplinjavanje u policijskim zatvorima vitalizuje isto kao hajka koju su priredjivali nemacki nacisti i gradjevinari, a samorazumljivo registruje Daimler svoje vodece snage iz albanske mafije koji su ti dovozeni u lancima. Pohrt-ove misli se iscrpljuju u darvinistickoj slici sveta. Zdravi i jaki opstaju. Umisljena omnipotencija divlje prirode se spaja sa nemackim zrtvenim zabludama. Omnipotentna pretnja! Kraj sazaljenja! Kraj tolerancije! Ipak bi Konkret pre mogao imati nesto sa Otto Schilly-jem. Da li bi se odmah sa Pohrt-om morala siriti zavera, koja je kod toga da se izbori za selekciju svetske vladavine putem darvinove jezive selekcije? Zasto se preokrece sazaljenje prema gladnom detetu u Africi u golu mrznju, ako to dete prezivi i stane kao odrasla osoba pred Wolfgangom Pohrtom? Lezi li njegova ''krivica'' u tome sto je prezivelo? U svakom slucaju, smrt mu obezbedjuje blaze promatranje. Sta se ima na sebi sa strahom civilizovanih pred prorodnom snagom?

Fenomen nas pokrece u svim pravcima i mogucim nijansama. Jedan novinar i jedna novinarka hamburskog vecernjeg lista (Hamburger Abendblatt) su krenuli da naprave reportazu o opterecenju crnim dilerima hamburske cetvrti ''Sancen''. Opisuju nam kako stoje na metro stanici i posmatraju jednog Crnca koji je u svojoj setnji do kioska ''izvadio iz dzepa paklicu cigareta'' i pritom je nehajno bacio ''aluminijumski papir na asfalt''. Odmah su spopali dva policajca. ''Jeste li videli to? Zasto nista ne preduzimate?'' Oboje su promrmljali da bi imali previse posla kada bi se na to obazirali. Tadasnji predsednik policije u ovom gradu, sa kojim su se dogovorili, je naisao. Pokazali su na papir i insistirali: Zasto nista ne preduzimate, gospodine Uhrlau?'' Kada su se nakon setnje po kvartu ponovo vratili na stanicu otkrili su uzasnu stvar: ''Aluminijumski papir od cigareta jos uvek lezi na ulici''. Na kraju reportaze su se oboje otkrili: ''Ponekad se covek zatekne grozno pri odvratnosti koja ga obuzima pri pogledu na crne Afrikance''.

To je to. Ne radi se o papiru (sto vec samo za sebe podrazumeva veliku neuroticnost). Pogled na Crnce je jos vise otvorio branu civilizacijske neuroze, tako da su oboje morali da pozovu policiju. Slicni problemi postoje sa projektovanim zabludama izmedju sudija i Kurda. Oni su provalili, pokazali su razjarenost, demonstrirali su. Kada su dvojica ubica nemackog porekla pogubljeni od strane americkog pravosudja novine ''Die Zeit'' su ozbiljno plasirale pitanje da li Amerika ima sta da trazi u opstem sistemu vrednosti, i u istoj nedelji je sprovedena anketa kod Nemaca: ''Da li bi trebalo proterati u Tursku prekrsioce zakona kurdskog porekla, cak i ako im tamo preti tortura i smrtna kazna?'' 49 procenata upitanih je odgovorilo ''Da'' a 13 procenata se jos nije definitivno odlucilo. Jedna znatna vecina Nemaca zeli da vidi Kurde maltretiranim ili ubijenim samo zbog kradja u prodavnici.

U rasistickim nasilnicima se povezuje citav katalog projektovanih abluda. Rasiti koji su se izbesneli u Hoyeswerda-ma, su upitani o motivima. Muskarce su izdvojile seksi fantazije: ''Crnci prisiljavaju svoje zene da izvode seksi ples u podrumskim kafanama'', rekao je jedan. Drugi je ceznuo: ''Taj sigurno ima kuci tri zene''. Treci je vapio: ''Ciganke ne nose gace''. ''Crnci su uve stojali tu sa svojim besramnom ravnodusnoscu, samo nakon rada, ako su bili dokrajceni'', rekao je jedan radnik. Jednoj domacici je palo u oci: ''Beraci voca (hvataju voce), odvratno''. Jedna grupa koja je revnosno podsticala globu nije se mogla umiriti zato sto ''Cigani'' prosto sede na travi, sto je inace zabranjeno. ''Bilo je'', rekao je skolovani retoricar SPD-predsednik od Hoyeswerde, ''svake noci glsno veselje u nekom stanu''. Ne bi smelo nekog da cudi: ''Mozda bih i ja u ponoc bacio prvi kamen nakon godine bez sna''.

Kod Pohrt-a su stranci bili nadmocno vitalni, ovde su imali minimum tri zene za jednu noc, slave, nemarni su, hvataju se, i rade zabranjeno. Sumirano, stvara se mrznja za ono sto se identifikuje sa zivahnim zivotom. Da li se drugima prebacuje da su raspusteni ili da sebi dozvoljavaju seksualnost – u sopstvenom shvatanju sta je deformisano ponasanje; uvek se mase(ljulja) sopstveno propadanje u kojem se sistem igra. Pocinioci osecaju, da se u njihovoj osecajnosti, zivotnoj radosti, erotici, zelja gusi i predosecaju da ne pronalaze nikakvo ispunjenje njihovog siromasnog ostatka jedne ceznje u ovim odnosima; ali se drugi odnosi klone njihovog snaznog shvatanja. Sto radikalnije mrze onog, na kome se, sa pravim ili greskom...........24 strana

 

Radikalni društveni rad

Puno malih mreža kao put u drugačije društvo

Akcija utočište

Ako treba ometati deportaciju često ne ostaje druga mogućnost nego sakrivanje ljudi od vlasti. Jedan od najstarijih projekata utočišta je iz Freiburg-a. Neki aktivisti podvlače bilans.

Početak februara 1993: Rano ujutru, policija je probudila jednog Kurda i transportovala ga, zajedno sa njegovom decom, na frankfurtski aerodrom. Ta informacija je do nas stigla pravovremeno – znamo za njegov aktualni zahtev za azil, tako da smo pozvali advokaticu, sud i vlasti za proterivanje. Najzad, porodica je mogla da bude vraćena sa aerodroma. Izvinjenje od policije za proterivanje, za ovu zvanično potvrdjenu grešku službe, nikada nije usledilo. Jedan drugi primer: Jedna porodica iz Libana, koja je proterana iz Nemačke, je ubijena u julu 1993 u izraelskim vazdušnim napadima. To smo slučajno saznali. Da li treba da objavljujemo u štampi okrutne slike mrtvih i njihovih uništenih kuća?

Pitanja koja su se nametnula, na početku rada mnogih grupa za pružanje utočišta, su bila slična. Konretan povod su bile akcije razvijane od strane nemačke birokratije a sprovodjene od strane specijalnih policijskih jedinica – noćne akcije i akcije u magli. Službenički rečeno, njihov cilj je: „Izvršiti obavezu odlaska iz zemlje“. Legitimnost – uspešno ili ne – pokušavaju da daju kroz njima svojstveno pravničko tumačenje Zakona o strancima. Okovane ruke, nasilje, sa povezom preko usta, a ponekad koriste i špriceve i opojna sredstva pri realizaciji proterivanja. Oni koji su žrtve ovih mera, po pravilu su bespomoćni i bez podrške, zapali su u postupak za traženje azila bez saveta, pomoći i objašnjenja. Ponekad se može reći i da su srećni što nisu ubijeni pri realizaciji proterivanja. Neki od njih su se obesili već u ćeliji. Samo malobrojni su u mogućnosti da se odbrane od ove mašinerije za proterivanje.

Nastajanje grupa za utočište

1993. godine, sa promenom Zakona o azilu (Član 16. Osnovnog zakona „Pravo na azil“) u nekim gradovima se krenulo sa stvaranjem grupa pod parolom „utočište“ (skrovište). Njihova namera je praktično umaknuti mašineriji za proterivanje, tako da se ljudima pruži makar minimalna pomoć. Osim ostalog, tu se misli na slobodan prostor, novac, stvaranje kontakata, iznova zajedničko promišljanje o situaciji, medicinska pomoć, i razne druge svakodnevne neophodnosti. U najmanju ruku, cilj je pružiti privremeno skrovište da bi se izbegla deportacija. Prve grupe koje su se javno zalagale za sakrivanje ljudi su se osnovale u K ö ln - u i T ü bingen - u . Kasnije se i u drugim zapadnonemačkim gradovima stvaraju takve grupe, neke su pružale pomoć tajno. U Berlinu je stvorena ženska mreža. Paralelno su se razvijale mreže za pomoć pri crkvama a koje su koordinirale crkveni azil (skrovište). Time se krenulo, u širem obimu, sa praktikovanjem onoga što se započelo još ranije sa crkvenim azilom i drugim lokalnim inicijativama kao na primer „Slobodni grad izbeglih“ Mannheim.

Odavno su postojale grupacije koje su sakrivale ljude. Do početka 90-ih su se održale takve manje mreže, naročito u crkvenim krugovima. Tražili su razne načine da bi zaštitili izbegle a svoju motivaciju su pronalazili u dobro promišljenim hrišćanskim shvatanjima. „Sanctuary-pokret“ iz Severne Amerike je bio poznat u solidarnom pokretu Južne Amerike: Izbegli ljudi su mogli sigurnim putevima preko cele Severne Amerike da se dočepaju Kanade. Obeležje „pomagač izbeglih“ je do pre par godina u Nemačkoj bila čast. I ranije je dakle postojala manja, hrabra, ali izumirajuća, manjina koja je sakrivala ljude koji su bili ugroženi jer su Jevreji ili zbog nečeg drugog. U poredjenju sa brojem proterivanja – trenutno do danas stvorene grupe za pružanje utočišta – dosadašnji rad podržavanja izbeglih deluje kao simboličan rad, kao kapljica na uzavrelom kamenu: 1988 je bilo 2793 deportacija a već 1990 je proterano duplo više ljudi. Dve godine kasnije ukupno 10798 a 1993 oko 36415 ljudi, zatim se taj broj utrostručio i od tada stagnira. Šta je sprečavanje nekih deportacija naspram više od 36000 nesprečenih?

Ipak: Koliko hiljada ljudi je demonstriralo u Bonn-u, na „Dan X“, 26.maja 1993 protiv usvajanja Člana 16 Osnovnog zakona, koliko njih je poslednjih godina, takodje iz protesta protiv rasistički motivisanih paljevina nacističkih grupa, razvilo kontakte sa izbeglima, da bi se tako i praktično borili protiv rasizma?

Sadržajni pokušaji (počeci)

Da bi se pojasnila samorazumljivost stvaranja takvih grupa, može se podsetiti da je radikalni, politički zasnovan rad sa izbeglima u stvari upotpunjavanje takvog delovanja koje je postojalo u ovoj zemlji nakon 1945. godine. Ipak, većina grupa se nije razvila sa svešću o tim oblicima borbe u počecima.   Strani radnici, takozvani gastarbajteri, su bili ti koji su početkom 70-ih vodili štrajkove protiv tekućih vrpca (radnih traka?) Fliessbaender u velikim radnim borbama.Kao posledica prve velike svetske privredne krize, pretrpani zaustavljenom potražnjom od strane   Savezne vlade Nemačke, gastarbajteri su probali da povrate radikalni deo migranata. Izbegli, posebno iz latino-američkih i arapskih zemalja, su se razračunavali sa sa zapletom nemačkog imperijalizma u vladajućim strukturama svojih zemalja; organizacije za pomoć progonjenima su zabranjene jer su ugrožavale spoljopolitičke interese vlade Nemačke. Kritika ove zabrane je u zapadnoj Nemačkoj diskutovana pre svega u znaku aspekata anti-imperijalističkih uverenja, veoma malo u predznaku tendencijalno rasističkog osnovnog glasa u ovoj zemlji. Tek 80-ih godina se migracija uopšte tematizuje kod nekih zapadno-nemačkih levičara a tek kasnije dolazi do razvijanja praktičnih inicijativa.

U ovo vreme je zvanična politika već razvila strategiju za odbacivanje (Ausgrenzung) izbeglih: „sabirni logor za potražioce azila“ koji je tadašnji predsednik vlade Savezne pokrajine Baden-Würrtemberg Späth označio kao „mere zastrašivanja“. U početku je ovo još nailazilo na prigovor, tako da se tadašnji Ministar unutrašnjih poslova Hessen-a, Griess, uplašio da sabirni logor dokazuju neizbežni vozovi koncentracionih logora. Takve smetnje su brzo pale u pozadinu zbivanja. Zadatak političkog sprovodjenja deportacionih logora su u medjuvremenu preuzeli drugi, kao na primer predsedavajući frakcije vladajuće partije u Hessen-u, Klemm iz Socijaldemokratske partije, i kasniji Ministar pravde Plottnitz iz stranke Zelenih. Oboje su dosta putovali naokolo i zahtevali „efektivnije mere“ za sprovodjenje Zakona o postupku za dobijanje azila. U novembru 1992. godine, Plottnitz se isticao sa zahtevom za uvodjenje zatvorenih logora odnosno da se svako ko traži azil „dobrovoljno“ izjasni da je spreman na maksimalni 12-omesečni ostanak u takvom logoru, dok se za to vreme odlučuje o zahtevu za azil. Pri tom bi još bile moguće deportacije direktno iz logora. Ovaj predlog su Zeleni pokušali da prodaju kao jedino sredstvo i manje zlo nasuprot promeni Osnovnog zakona i odbijanja izbeglih na granicama.

Protiv ovih strategija za odbijanje izbeglih ljudi, razvile su se, od strane anti-rasističkih grupa sa pozicija društvene manjine, zahtevi za otvorene granice, za slobodne izbegličke gradove i za ostale slobodne prostore. Diskutovalo se takodje koje veze postoje izmedju tendencija svetskog osiromašivanja i ekonomskih osnova izbeglih ljudi, i sa tim spojeno pooštravanje graničnog režima i podrška izbeglima koji ne žele da podnose vladajuću podelu bogatstva u ovom svetu. Takodje su i Revolucionarne ćelije (RZ), sredinom 80-ih, razvile svoju poziciju oko ovog pitanja. Smatrali su da treba graditi mostove izmedju izbegličkih borbi u Trikontu i faktičkog prava migranata na boravak i ljudsko dostojanstvo u metropolama, jer su prepoznali da je beg izbeglih u stvari „izraz i posledica razaranja kojima je imperijalizam preplavio njihove matične zemlje“. Pored rasprostanjenog razračunavanja sa društveno-državnom kontrolom i diskriminacijom koju vrše pomoću centralnog registra za strance, diskutovalo se, i delimično ostvarilo, o neophodnosti napada na kontrole policije i birokratije. Vlasti za strance, upravni sudovi, aerokompanija Lufthansa, takozvani ciganski podaci kelnskih vlasti, i druge isntitucije, bi bili ciljevi direktnih akcija. U vezi sa tim, po prvi put su se razvili pozivi na plačkanje prehrambenih prodavnica, na omogućavanje bolesničke nege, na doštampavanje karata za prevoz, pozivi na borbu protiv prinudne prostitucije i trgovine ženama, prinudnog rada i malih plata. Počeci su se razbiji u ovim trenucima. Pod parolom „kraj naše politike“, jedna učesnička grupa je opisala svoju dilemu: „Uvideli smo mogućnost da sami otvaramo pregovarački prostor za igru za medjunarodnu solidarnost u metropolama u povezivanju socijalne tematike i kampanja za izbegle. Interese izbeglih smo učinili našima bez osvrtanja na njihov subjektivitet i očekivanja. Time smo promašili šansu da ispravno pristupimo „društvenom pitanju“...“U 1992. godini – kaže se dalje – je postojala „volkommen izolovana“ odbrana prava na ostanak izbeglih tokom zalaganja revolucionarnih ćelija“.

Ova pesimistička procena situacije je takodje naišla na prigovor. U medjuvremenu su se naime – pre svega u autonomnim krugovima – izgradile nove struje, težnje. Društveni odnosi snaga, sopstvene privilegije u društvu obeleženom seksizmom i rasizmom, a takodje i sve veći rast neofašističkih krugova, su doveli do nove umerenosti koja se ogleda u izgradnji solidarnih struktura, došlo je do prebacivanja na reformističke krugove i ograničenu solidarnost nasuprot organizovanim krugovima migranata. Savezi su napravljeni i sa crkama i sindikatima. 1997. godine je počela kampanja „nijedno ljudsko biće nije ilegalno“ a rezultati se još ne mogu analizirati jer je potrebno da prodje vreme.

Protiv tvrdjave Evrope

Proces stvaranja Evrope, koji obuhvata i pitanja iz oblasti migracije, progona, rasizma, je dovoljno dokumentovan. U nekim gradovima su se već održali autonomni tribunali protiv zvanične politike oko izbeglih ljudi, jer je inače vladina politika retko nailazila na osudu. Protiv nemačkog pravosudja (zakonodavstva? Asylrechtsprechung) za pitanja azila je u medjuvremenu podignuta tužba pri Evropskom sudu. I konvencije UN-a, kojima su pristupile evropske države, jedva da nekog više interesuju. Rasisitčki napadi su doduše dokumentovani na medjunarodnom nivou ali se negiraju na nacionalnom nivou od strane zvanične propagande.

Ono što nedostaje je stvaranje protiv-pokreta. Ovo ima svoje uzroke takodje u tome, da počeci hramlju u poredjenju sa činjeničnim razvojem druge strane – dakle od šengenske kontrole preko dablinskog ugovora do izvoza graničnog režima u istočno-evropske zemlje. Istovremeno se pokušavalo, početkom 90-ih, uporedo sa brojnim pooštravanjima prava na boravak i pogoršavanjem položaja izbeglih ljudi, ostvariti pravo na ostanak čak i kada osobi preti deportacija. U tom slislu, do sada su preduzeti neki koraci. Pored evropske mreže ECRE, kojoj pripada i nemački Pro Asyl i UNITED iz Amsterdama, stvaraju se bar neke strukture koje organizuju demonstracije širom Evrope protiv deportacionih zatvora i za pravo na boravak, a dolazi i do povezivanja i razmene informacija preko interneta i email-ova. Zadatak seminara, javnih obaveštenja u redovnoj i ličnoj razmeni iskustava, jeste da se ovaj pokret podupre širim političkim zahtevima tj. da se sadržaj zahteva proširuje. Cilj je da se situacija nadgleda i u drugim zemljama i da se povezuje sa situacijom u Nemačkoj. Neophodni su dugoročni projekti koji će posredovati izmedju grada Trö mso na severnu Norveške i Alicante na jugu Španije – ne treba zaboraviti ni izbegličke puteve ka Severnoj Americi i Kanadi! Projekti pružanja utočišta smatraju da je inicijativa „nijedno ljudsko biće nije ilegalno“ važno proširenje njihovog dosadašnjeg rada. Osim toga, povećava se zaštita „ilegalnih“ ili skrivenih ljudi, kada se javnost konfrontira sa saznanjem da postoji veza izmedju razloga za beg i situacije progonjenih. Time se nudi i šansa da se lokalno aktivne grupe obaveste o situaciji u drugim zemljama.

 

Stvarajmo mnoga utočišta!

„Pozivamo na to da se migranti podrže prilikom dolaska i proputovanja. Pozivamo na to da se migrantima nabave papiri i posao, medicinska pomoć, škola, obrazovanje, stan i materijalno preživljavanje“. Apel „nijedno ljudsko biće nije ilegalno“ je sasvim očekivan. Na koje aspekte se pritom treba obratiti pažnja? Za analizu svih dosadašnjih iskustava treba da prodje vreme, posebno kada su u pitanju oblici i obrisi protivrečnih tendencija. Sledeći momenti su svakako važni i neophodni:

Nužno je opsežno znanje o dotičnim specifičnim situacijama u svojoj zemlji i u zemljama u okruženju, da bi se moglo zajednički tragati za konkretnim perspektivama za ljude bez papira. Svaka grupa je pri svom radu, manje više, konfrontirana sa ovim problemom: Postoji li korak napred ili nazad ka legalnom statusu? Koje su nužne pretpostavke za to, koji faktori bi se potvrdili a koji bi pritom zatajili? Da li druge evropske zemlje imaju bolje uslove za azil a koji mogu da dovedu do drugačijih rezultata? Smišljeno bi bilo takodje i pratiti od početka postupak za dobijanje azila da bi se moglo intervenisati pravovremeno.

Razvoj mreže sa sigurnim strukturama za stanovanje, rad, medicinsku pomoć, zahteva intenzivne radne napore a neophodno je i kontinuirano raditi sa javnim učinkom da bi se žrtvama omogućila konkretna ponuda. Na primer kelnski projekat utočišta je kod ovog pitanja došao dos vojih sopstvenih granica. Važna pretpostavka je odnos poverenja sa žrtvama kao i saznanje o postojanju mreža koje stvaraju sami migranti na primer za članove svojih porodica. Kakvo je naše ponašanje sa žrtvama, kakva je njihova zavisnost i naša odgovornost u tome? Zašto bi morali da zapadnu u ličnu krizu na „Demokrate“ kako se često nazivaju pomagači izbeglih? Rad pomaganja je – realno procenjeno – samo ponuda malog predaha koji se mora iskoristiti za trezveno razmišljanje i dalje planiranje.

Diskusije se hvataju uvek iznova u koštac sa odnosima izmedju ilegalnih privrednih i boljih eksploatatorskih odnosa i prikladnom isplatom, sa intenzivnim, najčešće po rasističkim kriterijumima sprovodjenim kontrolama na gradilištima od strane inspekcije za rad, od strane policije i BGS u gradovima, na železničkim stanicama i autoputevima. Zadatak je sagraditi mostove ka rodbinskim kampanjama ili društvenim pokretima, ali takodje i povezivanje sa strukovnim organizacijama – na primer učiteljima i doktorima – i sindikatima.

U momentu nedostaje efikasno povezivanje sa grupacijama u drugim zemljama, tu se pitanja za alternative bežanju mogu tražiti samo u jednom širem kontekstu. U Francuskoj je pokret „bez papira“ prvi u Evropi privukao pažnju javnosti na problem ljudi bez papira svojim spektakularnim akcijama. U Italiji se uvek iznova dozvoljavaju javne amnestije od strane vlade, kojima bi se trebala regulisati društvena problematika koja je nastala iz faktičkog naseljavanja. U Holandiji već godinama deluju mreže koje su bolje prihvaćene u javnosti nego mreže u Nemačkoj. Primeri iz ovih zemalja se ne mogu kopirati; ali su u svakom slučaju važna dopuna. Mnogi gradovi u Nemačkoj bi se mogli orijentisati na svoje evropske partnerske gradove i pri tom uvideti da je moguće drugačije ponašanje sa ilegalizovanim, skrivenim ljudima.

Sopstvene strukture u ovom delovanju nikako nisu nadomestak za neophodno samoorganizovanje žrtava. Inicijativa utočišta najčešće dolazi od strane ljudi sa čvrstim statusom. Da bi se izvodio rad oko pomaganja moraju se razjasniti sopstveni motivi i oni se moraju uvek iznova analizirati. To zahteva duže vreme, stalno razmišljanje kako o svojoj situaciji tako i o situaciji žrtava. Ono što je smatrano napadom na vladajuću politiku oko izbeglih, može se brzo dokazati kroz alternativni društveni rad. Sopstveno pozicioniranje u ovom radu uvek mora obuhvatiti oba elementa. Iskustvo iz Kö ln - a bi glasilo: „Nije nam uspelo da napravimo politiku od situacije ljudi... Aktuelno prihvatanje svakodnevnice nije pravo zemljište na kojem skrivena struktura uspeva i razvija se“. Dakle, ostaju pitanja: Koji ciljevi su postavljeni? Kakve strategije su pritom razvijene? Da li je svaki mig protiv vladajuće politike oko izbeglih već jedan korak ka drugačijem društvu?

Projekti utočišta bi se mogli gotovo po želji umnožavati, sve do krize unutar naprednog društva. Tako misli štutgartska „akcija utočišta“: „Mi smo napravili dobra iskustva sa sindikatima. Kveker (pripadnik protestantske verske sekte) i mirovni pokret su se okazali voljniji pomoći   od svake revolucionarne sekte“. Iskustva i aktivne grupe su različite od mesta do mesta, razvojne mogućnosti skrivajućih projekata su pokazali srkveni azil za doseljenike u Nordrhein-Westfalen pokrajini kao i karavani izbeglih ljudi i migranata.

 

Kafane za putnike!

Ideja za ove javne, razumljive skrivajuće projekte je nastala iz slabih opažanja mnogih dogadjaja u sklopu sa novim saveznonemačkim mentalitetom Wagenburg-a (naselja vozila za stanovanje). Ima li nade za početak zaštite, mesta za boravak, prihvatilišta? Šta se tu dešava? Ova pitanja su se konkretizovala tokom 1998 i mobilisala su ljude koji su pobegli pred vladajućim odnosima. Jedna gostionica sa inicijativom „nijedno ljudsko biće nije ilegalno“ pod parolom „spavanje i materijalno obezbedjivanje...“? Nekome se ovakve misli čine utopijskim, za druge je sasvim razumljivo da se pritom razvijaju konkretne inicijative. Sindikat za iznajmljivanje kuća iz Freiburg-a je podneo zahtev upravi grada za kupovinu jedne kuće. U ovoj kući se trebaju stvoriti mesta za spavanje, za rad, dnevni i prostor za sastanke. Dotadašnji logor za smeštaj izbeglih, koji je iznajmljen pokrajinskoj vladi, se zatvara najkasnije 2002. godine; mnogi smatraju i ranije. Samorazumljivo, kupovina ima za cilj da se steknu brojni prostori za stanovanje sa socijalnim ciljevima i da se time otklone spekulacije sa stambenim prostorima. Tada je, sa tim povezan kolektiv za gradnju renovirao kompleks zgrada na Grether zemljištu i dalje ga izdao na korišćenje alternativnim preduzećima i stambenim zajednicama. Svi znaju da je gostionica, u sivoj zoni zakona, greben doseljenih. To može da funkcioniše samo ako u masi postoji javni pristanak za ovaj projekat jer se tako otežava ili čini nemogućim da vlasti posegnu za represivnim merama. Drugi zadatak ovog projekta je u tome da se zgrade prebace u samoupravljanje ljudi i projekata koji tu žive. Tamo su planirane – pored mnogih drugih nepoznatih ideja budućih stanovnika – jedno savetovalište i projekat medicinske podrške. Takodje bi se mogli staviti na raspolaganje i prostori za radionice, seminare i priredbe. Interesovanja migranata ima sasvim dovoljno: za kulturne manifestacije, ožalošćivanje i praznike.

IISG/Amsterdam (Hg.) Plodovi gneva. Tekstovi i materijali za istoriju Revolucionarnih ćelija i Rote Zora, Berlin 1993

 

Medicinsko zbrinjavanje izbeglih

Izmedju lošeg nadomestka i političkih zahteva (prava)

Uta Adler

U Nemačkoj i drugim šengen-državama su napravljeni zakoni i uredbe čiji je neskriveni glavni cilj da se zastraše migranti. Tu se ubraja i medicinsko zbrinjavanje. Već nekoliko godina osobe koje su tražile azil, kako oni koji su još u postupku razmatranja zahteva tako i oni koji su odbijeni ali ne mogu biti proterani, dobijaju medicinsku negu samo pri teškim oboljenjima i velikim bolovima. Ljudi bez boravišne dozvole su oficijelno potpuno isključeni iz pružanja medicinske pomoći i rizikuju cinkarenje i proterivanje kada traže hitnu medicinsku pomoć. Lečenje hroničnih bolesti izostaje često iz finansijskih razloga.

Poslednjih godina su osnovana savetovališta u mnogim većim gradovima. Oni daju savete i besplatnu medicinsku negu bez pitanja o identitetu, statusu ili zdravstvenom osiguranju. Inicijatori i aktivisti potiču najčešće iz antirasističkih krugova ili iz grupa za politički rad sa izbeglim ljudima, ponekad i iz angažovanih medicinskih krugova. Iako se oni većinom svrstavaju u levičare, bliže anti-državnom spektru ljudi i iako im delovanje spada u sivu zonu prava, oni su po pravilu podnošljivi za vlasti i ponekad ih nezvanično, „ispod ruke“ koriste zdravstveni službenici i drugi organi vlasti. Sasvim je očigledno da su kod ove teme propisani zakoni u suprotnosti sa, puno puta prizivanim, osnovnim vrednostima ovog društva. Pri tom naravno da niko ne sme bespomoćno da kuka ili čak umre ili – još gore – da usled nedostatka lečenja proširi neku zaraznu, uvezenu, bolest . Dakle, potvrdjuje se abfedernde funkcija, ostaje na snazi zastrašujuće dejstvo zakona. Oni koji ne žele da se ograniče na ulogu lošeg nadomestka, pokušavaju da se bore putem javnog delovanja protiv zvanične politike oko izbeglih. Tu spadaju i zahtevi za pravilno medicinsko zbrinjavanje za sve ljude i zahtevi za ukidanje svakog posebnog zakona koji pravi medicinsku negu zavisnom od pravnog statusa ljudi.

Profesionalna etika protiv zakonski učvršćene diskriminacije

Za doktore je zvanična politika u i9stinski upadljivoj suprotnosti sa njihovim profesionalnim obavezama i sa hipokratovom zakletvom. Zato su usvojene rezolucije doktora, na njihovim lokalnim i svetskim sednicama, o lečenju ilegalizovanih ljudi. Doktorska komora Savezne pokrajine Niedersachsen je donela zaključak 29.11.1997: 1. Doktori i doktorke slobodne prakse podržavaju ovde živeće izbegle i migrante bez važećih ličnih dokumenata u slučajevima bolesti, tako da im se garantuje anonimno i besplatno lečenje. 2. Doktori i doktorke po mogućstvu sudeluju u stvaranju osnovne medicinske nege za (o.g.) krug osoba, tako da se stvori što je moguće veća mreža koja omogućava lečenje ljudi“. Nije prihvaćena treća tačka koja bi dovela do zaključka o budućoj podršci preko „novinarskih saopštenja javno zauzeti poziciju jasnog protivljenja neljudskoj azilskoj politici“. Svetski savez doktora je oktobra 1998 usvojio dve rezolucije. Time se utvrdjuje obaveza doktora da omogući čoveku medicinsku negu nezavisno od njegovog statusa. Vlade su podsetili da ne ograničavaju pravo pacijenata na ovu pomoć. Druga rezolucija zahteva da se doktori ne smeju prinuditi da preduzimaju na izbeglima dijagnoze ili radnje koje nisu medicinskog karaktera. Ovo se odnosi na primer na davanje sredstava za omamljivanje pri deportacijama i na naučno sporne metode rendgen snimaka ruku radi utvrdjivanja starosne granice kod maloletnih izbeglih osoba.

Pravna situacija

U Nemačkoj mogu, po članu 16 Osnovnog zakona (ustava), da dobiju socijalnu pomoć pa i medicinsku priznati azilanti i migranti sa dozvolom za boravak i pravom na boravak, isto kao i svi nemački državljani, po saveznom Zakonu o socijalnoj pomoći (BSHG), ako nisu zakonski zdravstveno osigurani. Zhtev se ograničava kroz paragraf 120 BSHG: Ako se naslućuje da je neko doputovao za Nemačku da bi lečio svoju hroničnu bolest, posledice udesa, rata, torture, a da nema neophodna materijalna sredstva za to, može mu biti odbijena pomoć. Potražioci azila sa boravišnim odobrenjem, kao i oni koji su na čekanju (odbijeni za azil ali još nisu proterani), po paragrafu 55 Zakona o strancima, kao i drugi ljudi koji imaju obavezu da napuste zemlju, potpadaju pod Zakon o kandidatima za azil. Paragraf 4 ograničava medicinsku negu na opasna oboljenja i bolove a po paragrafu 6 dalja nega je moguća samo ako je to nužno u pojedinačnim slučajevima za osiguranje preživljavanja ili ako je to u opštem interesu za zdravstveno stanje u Nemačkoj.

Ljudi bez legalnog boravišnog statusa su jednostavno isključeni iz medicinskog zbrinjavanja. U Nemačkoj nije predvidjeno da se pomogne nekome ko nije dao svoj identitet i kada nije sigurno ko snosi troškove lečenja. Naravno da je moguće lečenje za svoj trošak, kada se plati unapred. Ali kada se razmisli koliko su skupi pregledi i medikamenti, operacije i naročito pomoć pri stacionarnom porodjaju, tada je brzo jasno gde su granice.

Ako se plaćanje unapred ne dogodi, uprava bolnice se žali socijalnoj službi da oni razjasne ko je nadležan da plati trošak. Socijalni službenici su pak, po jednom cinkaroškom propisu u paragrafu 76 Zakona o strancima, obavezni da prijave vlastima za strance svoje saznanje o „ilegalnom boravku“. Kod javno-pravnih bolnica je sama uprava obavezna da to prijavi. Tako ljudi često bivaju prebačeni direktno iz bolnice u deportacioni zatvor.

Zbog ilegalnog života ljudi oboljevaju

Život u ilegali dovodi do toga da ljudi oboljevaju: stalni strah od otkrivanja prouzrokuje stres na duže staze a tu su još i loši životni uslovi i telesno teški, opasni poslovi pod nedozvoljenim radnim uslovima.

Mnogi izbegli ljudi imaju ratne traume a naročito žrtve mučenja. Neki, na osnovu toga šta su doživeli, nisu u mogućnosti da se stave odmah u postupak za dobijanje azila. U povoljnijem slučaju, dodju do savetovališta koje im može biti od pomoći pri skrivanju i mogu dobiti psihološku pomoć da bi bili bolje pripremljeni za dalji postupak.

Medicinska savetovališta

Stvaranje većine mesta za savetovanje i posredovanje se odigravalo na sličan način: na početku se vrši potraga za doktorima i doktorkama, Hebammen, terapeutima i terapeutkinjama koji su spremni/e da povremeno leče besplatno ljude bez boravišnog statusa. Paralelno se vode diskusije, koliko se može obelodaniti postojanje takvog mesta. Kada se ljudi okupe na takvom mestu, mogu biti uhapšeni. Sa druge strane, tajni susreti stižu samo do onih ljudi koji imaju izgradjene kontakte sa relevantnom scenom, znači oni kojima verovatno ni ne treba institucionalizovano mesto. Iz pragmatičnih razmatranja, zaključilo se da jedan takav tref (pogodak) sa protokom klijenata ne omogućava profesionalnom soušniku da ostane sakriven u suprotnom pri mogućoj represiji se smanjuje mogućnost zaštite humanističko-liberalne javnosti. Na kraju se većina savetovališta odlučila za više manje javna oglašavanja za svoju medicinsku pomoć za izbegle ljude. Prethodno iskustvo je bilo takvo da se ova mesta ostavljaju u miru od strane vlasti, verovatno jer su vidjena kao besplatni socijalni rad. Tesno povezano sa pitanjem javnosti je ono o verodostojnosti. Kako se može osigurati da jedno takvo mesto nije podvala, da ne služi pronalaženju skrivenih ljudi? Nadolazeće teškoće nekih savetovališta su ukazale na ovaj problem.

Kancelarije, i druga mesta za sastanke, su stvorene sa više manje ograničenim radnim vremenom. Oni koji traže savet mogu doći ili samo ili mogu da pošalju svoju osobu od poverenja. Posrednici nisu neophodno medicinski radnici već upućuju kod nekog doktora koji pruža pomoć. Medicinska pomoć na žalost košta čak i kada doktori besplatno leče. Za lekove, laboratorijske nalaze, zubarske troškove, pronalaze se retke solidarne firme, koje odustaju od naplate. Posledično su sve inicijative usmerene na donacije.

Okovana medicina, izdato od strane Pro Asyl, na internetu pod

http://www. proasyl.de/lit/medizin/fessel0.htm

U dodatku na kraju knjige se nalazi lista postojećih mesta za medicinsku pomoć izbeglima.

 

Bez Ako i Ali

Pitanja za antirasistički savetodavni rad

Intervju sa Oskar-om

Savetovanje izbeglih, pre svega o pravnim okolnostima i u vezi ponašanja sa vlastima, je bitan sastavni deo rada antirasističkih grupa. Često izrugivan kao radikalni socijalni rad, čini se da su lična razmišljanja o materijalnim i pravnim egzistencijalnim uslovima izbeglih ipak pretpostavka za političku verodostojnost i pregovaračku sposobnost. Oskar, član jedne antirasitičke grupe, je nekoliko godina aktivan u jednom savetovalištu.

Možeš li nam ukratko objasniti u čemu se sastoji vaša savetodavnaaktivnost?Koga savetujete? Da li se čuje za vaš rad savetovanja? Dakle, da li pratite vaše klijente kad posećuju državne organe?Pripremate li sa njima njihove sudske termine?Pribavljate li dokazni materijal?

Ljudi koji dolaze kod nas na savetovanje su pretežno izbegle osobe koje se već nalaze u postupku za traženje azila ili se više ne nalaze jer su pravosnažno odbijeni tako da se nalaze „na čekanju“ ili su to ljudi koji imaju samo potvrdu o prelasku granice (Grenzuebertrittbescheinigung), ili su ilegalizovani, bez boravišnog statusa. Dakle radimo sve ono što rade i druga savetovališta kao što su Caritas i crkve. Ipak može se reći da imamo praktični monopol u gradu i okolini jer obična mesta za pomoć ne nude savet oko traženja azila. Samo sa izbeglima iz rata u Bosni ne radimo skoro ništa jer o njima brine krug ljudi iz crkvenog okruženja. Sreća je da je tako, jer bi se smelo reći da bi situacija mogla da prevazidje naše snage. Sa povećanjem sukobljavamo se sa čisto strano-pravnim problemima, to znači, dolaze nam migranti preko propagande od usta do usta koji doduše nemaju izbeglički status ali imaju problema sa vlastima za strance ili sa socijalnom službom. Ljudi najčešće dolaze kod nas kada im gori pod petama, to znači da im je upravo Upravni sud odbio prvi (ili drugi) zahtev za azil i sada se radi na tome ili da se nadju novi dokazi za tekući ili sledeći postupak ili da se izdejstvuje odgadjanje putem peticije pokrajinskom parlamentu da bi se to vreme opet – kao i uvek – iskoristilo koliko je moguće.

Ovo savetovanje oko azila se većim delom sastoji u čitanju akata i od razgovora sa izbeglima i njihovim advokatima. Tu spadaju i dokazi, na primer dokumenti iz zemlje porekla ili dokazi o političkom delovanju koje se tamo proganja, kao i procenjivanje tih dokaza tj. kako ih iskoristiti na najbolji način. Ponekad se mora savetovati, odredjene dokumente, kao što je naredba za hapšenje u zemlji porekla, odbaciti jer bi se mogli iskoristiti od strane suda protiv izbegle osobe. Ili moramo jednoj kurdskoj izbegloj osobi da kažemo da mu u azilskom postupku ništa neće doprineti njegova dugačka lista učešća na demonstracijama i kulturnim izložbama u Nemačkoj, naročito ne ako su se ovi dogadjaji odigrali ranije od pre tri meseca. Mi sami teško da možemo da sakupimo dokazni materijal osim odredjenih izveštaja o ljudskim pravima koji još nisu poznati. Svakako ovo naše savetovanje vodi ka tome da se izbegli samo bolje snadju u sakupljanju dokaznim sredstava koja dovode do ponovnog pokretanja postupka za azil.

Ponekad idemo sa njima do državnih organa, do vlasti za strance ili telefoniramo sa osobom nadležnom za odredjeni predmet. Na sud ne idemo sa njima jer nemamo vremena za to. Ako skoro više nema mogućnosti da se legalno ostane, tada kontaktiramo ljude iz crkava zbog njihovih mogućnosti da podrže osobu putem intervencija kod pokrajinskih veća ili putem crkvenog azila (privremeni smeštaj, koji je često pod pretnjom i ne može do kraja da se realizuje). Ili se traže mesta gde se ljudi mogu smestiti dok se ne nadje drugo rešenje, na primer putovanje u neku drugu zemlju ili brak sa Nemcem ili Nemicom, itd. Na žalost, retko se dešava, ali je idealan slučaj kada nam se izbegla osoba obrati pre nego je podnela zahtev za azil a nameravaju to da urade. Naime, tada ih možemo pripremiti kod prve i najvažnije prepreke, saslušanja kod Savezne službe za priznavanje statusa stranih izbeglih osoba. To tada znači i dosta posla: intenzivno ispitivanje izbegle osobe, pribavljanje i čitanje materijala iz zemlje porekla, eventualno obezbedjivanje advokata i praćenje kod državnih organa. Takav rad se ipak isplati jer onda ljudi ne uleću neiskusni u to saslušavanje od strane Savezne službe.

Osim savetovanja oko azila u užem smislu, čemu pripada i jedna vrsta „bračnog savetovanja“ ili savetovanje o daljem putovanju, u širem smislu podržavamo izbegle i pri njihovim problemima sa službom za socijalni rad. U smislu potrebnog vremena, ova oblast oduzima mnogo više vremena nego azilsko savetovanje. Sa jedne strane to je tako jer socijalna služba stalno šikanira ljude, ograničava svakodnevnicu izbeglih i stvara im stalno egzistencijalne probleme, tako da je to dodatak na smanjene mogućnosti za život po zakonu o azilu koji uvodi zabranu rada, prinudni rad, zabranu preseljavanja iz izbegličkog doma u privatne stanove, itd. Istovremeno je ovde pre nekog vremena ukinuta gradska socijalna služba za izbegle, tako da smo od tada mi zauzeti svakakvim sitnicama kao što su dečja kolica, zavese, kućni saveti, itd. I svakojaka sranja koja mogu da se dese izbeglima a koja oni ne razumeju, onda mi to rešavamo pozivanjem socijalne službe da vidimo o čemu se radi ovaj put. Na primer kada kirija opet nije uplaćena, ili nije isplaćena ili je smanjena socijalna pomoć. Ili ispunjavamo molbe za novac za stanovanje! Jedan apsolutno besmislen rad jer od toga izbegli nemaju ništa osim što bi im socijalna pomoć bila smanjena ako ne podnesu ove molbe. Tako da se savetovanje oko socijalne pomoći svodi većim delom na pravljenje prigovora protiv mera socijalne službe ili bolje reći formulisanje drskosti socijalne službe i podnošenje tužbi i hitnih molbi Upravnom sudu. Na kraju, svakako se može reći da naš rad nije ograničen samo na razgovor i da se ne plašimo da predjemo uske zakonske granice legalne podrške a radi prava da se ostane.

Kako se razvija odnos sa vašim „klijentima“?Da li vremenom postajete veći prijatelji i ravnopravniji ili ostajete po pravilu u ulozi pomagača?Da li vaši „klijenti“ postaju i sami aktivni ili se cela odgovornost prepušta vama?

Grubo procenjeno, za podršku nam se obrati godišnje izmedju 100 i 200 ljudi, možda i više, tako da nije čudo da odnos ostaje po pravilu klijent-pomagač. Puno izbeglih dolazi redovno, neki dolaze ponekad – bez neke nove posebne molbe, jednostavno u posetu ili da zadrže kontakt. Naravno da su se tokom vremena izgradili i prijateljski odnosi, sa nekima se diskutuje o političkoj situaciji i dogadjajima ili o nekim drugim temama. Kod neke konkretne savetodavne situacije ne može da se govori o ravnopravnosti, jer smo mi u ulozi davaoca a izbegli u ulozi primaoca. Taj odnos je teško ukloniti i za nas je često nezadovoljavajuće kada pritom primetimo da nam žele dati novac za savetovanje. To naravno odbijamo a kao malo poravnanje za to mogu eventualno da ubace male donacije u kasi za čaj i kafu. Mnogi izbegli žele da nas pozovu na ručak, što je opet jedan dalji razvoj kontakta. Kod nekih poziva koje možemo da prihvatimo, često se ispostavi da se kod njihove kuće – pri prijateljskom čašćavanju – nastavlja sa savetovanjem. To ne znači da su naši „klijenti“ neaktivni u svojim okolnostima i da nama sve delegiraju (doduše, ima i takvih pokušaja). Na kraju, oni sami moraju da organizuju svoj život pod najgorim uslovima, i to i rade – unutar zajednica – i zajedno. Svakako da je mnogima veoma teško, iz jezičkih razloga, da se efektivno raspravljaju sa birokratijom. Potpuno su bezvoljni kada trebju da predaju pismene molbe ili da ulože prigovore. A što se tiče razmatranja njihovog postupka za azil, mnogi ne razumeju o čemu se tu radi. Azilski postupak se deponuje u sudu, duže vreme to stoji tako, u očima izbeglih advokat samo kasira gomilu novca i nadaju se već sudjenju (und wird es hoffentlich schon richten). Zajedničko i organizovano delovanje za sopstveni interes je zaista retkost. Sada se sećam jednog primera ovdašnje Ahmadiya zajednice, jedne religiozne zajednice, koja je pod progonom u Pakistanu, koja je utrčala na vrata nadležnih političara da bi ostvarili pravo na ostajanje za više svojih članova, i imali su uspeha. Sveukupno, postoji veoma slaba svest otpora samovolji vlasti a na pojedinačne pokušaje otpora vlasti odgovaraju represijom. Pre nekoliko godina, desilo se da izbegli pokušaju da se organizuju zajedno sa nama ali je to nakon kratkog vremena opet propalo. Projekt izbeglički kafić, u kome je naše savetovalište, je započet zajednički ali je na kraju ostao na nama samima. Pomoć izbeglih u savetodavnom radu se dalje ograničava samo na prevodjenje. U prethodnoj godini je opet nastala zajednička grupa izbeglih i pomagača, preko „Karavana za prava izbeglih i migranata“, ostaje nada (die hoffen läßt).

Vaš rad sigurno nije uvek uspešan i verovatno vam se dešava da opet dodjete do situacije u kojoj ne znate šta da raditetj. sve mogućnosti su iscrpljene (ausgereizt). Kako vam ide sa tim? Kako se osećate kada vam ljudi predaju odgovornost za njihove sudbine? Imate li strah da možete nešto pogrešno da uradite?

Dosta radimo sa hitnim slučajevima, pre svega u oblasti azila kada nam dodju ljudi kojima je postupak za azil priveden kraju ili je pred sam kraj. Zato jedva da imamo uspeha u formi priznavanja azila. Najčešće rad u ovom pravcu služi tome da se produži vreme da bi se izbeglima pribavili dalji rokovi. To po pravilu uspeva. U dva slučaja ilegalizovanih Kurda ipak nismo mogli da pružimo stvarnu podršku ni nakon dužeg vremena, da se dostigne regularizacija u formi novog postupka za azil. Ono što radimo je samo jedna vrsta opskrbe i moralne podrške, ali to nije naročito efektivno. Tu još možemo da ponudimo posredovanje za doktore, ako se ljudi razbole. Ono što često doživljavamo je da su ljudi psihički rastrojeni a ne možemo da im pomognemo. U oba slučaja, eventualno rešenje bi moglo biti putovanje u drugu zemlju iako to ne savetujemo odmah.

U jednom drugom slučaju koji je aktuelan, radi se o izbegličkoj porodici, takodje Kurdima iz Turske, koji su ovde već šest godina. Oni su već bili kod mene pre godinu dana jer im je i sud odbio pravo na azil. Tada sam im ponudio da napišemo peticiju a takodje i da kontaktiramo crkve. Za to mi je bilo potrebn par informacija od porodice koje mi oni jednostavno nisu doneli i na kraju su se sasvim udaljili. Sada su pre par nedelja opet bili tu, isti problem kao i ranije, u medjuvremenu je advokat odradio neke stvari, isposlovao je odgadjanje ali bez izgleda na konačni uspeh. Sada se opet ide na peticiju, kontakte sa crkvama, itd. Porodica sama jedva da može da se dovede u red, plus je otac, pod pritiskom vlasti, povukao svoj zahtev za azil iako smo se i mi i advokat tome protivili. Zbog drugih slučajeva sam već bio potpuno pod stresom a i oni su mi išli na nerve tako da sam ozbiljno razmišljao da odem na odmor. Onda je savest proradila, uspeo sam dovoljno toga da sredim da dobiju novi rok, tako da je sprečen povratak u Tursku i porodica je još ovde. To su eto takve granične situacije gde se preopterećenje i stres sudaraju sa osećajem za odgovornost.

Jedan drugi problem je rigidno ponašanje socijalne službe, čiji službenici stalno pomno rade na štednji državnog novca. Tada pišemo prigovore, koji, tamo gde je moguće – normalnim putem – se rešavaju nakon šest meseci ili tek nakon godinu dana, ali se takodje po pravilu i odbijaju. Onda možeš napraviti tužbu kod Upravnog suda – gde odlučivanje takodje traje samo dve do tri godine. Ali uprkos tome, pri celoj stvari je neophodan ogroman rad, jedan deo stalno vučem sa sobom jer ljudi zapitkuju i stvaraju sasvim lep pritisak (Das Grenze ist trotzdem nötig, aber ein Riesenhafen Arbeit, einen Teil schiebe ich ständig vor mir her, die Leute fragen natürlich nach und erzeugen einen ganz schönen Druck.

Kako se liöno oseäate kada su deportovani ljudi za koje ste se brinuli?

Proterivanje izbeglih sa kojima sam radio još uvek nisam puno doživeo. Drastičan slučaj je bio sa jednom osobom iz afričke diktatorske države Togo za čiji sam se slučaj puno založio i gde se razvilo i lično prijateljstvo. Znao sam da su šanse male, da preti proterivanje, ali još nije postojao putni papir (putovnica iz ambasade). Tada sam bio sa njim kod vlasti za strance, koji su istog dana i od advokata dobili hitnu molbu protiv proterivanja. Svinja iz službe za strance je dovela pandure, proterivanje je sprovedeno bez putnog dokumenta i sudija je odredio jednonoćno hapšenje sa tim ciljem. Upravni sudija je u roku od dva sata odlučio: deportacija; i sledećeg dana on je sedeo u avionu za Togo. Bio sam totalno uzrujan, svuda sam telefonirao da bih to sprečio, bio sam tamo svo vreme prisutan da bih ga video još jednom. Svi napori su bili uzaludni, deportaciona mašinerija je funkcionisala bez prepreke. Dve godine nisam više išao ni sa kim kod ove službe za strance. Osećao sam apsolutnu bespomoćnost, svest o krivici, i poraz, poniženje. Onda je na sreću došla vest iz Togo-a da mu se ništa nije desilo i da mu relativno dobro ide. Sreća u nesreći, jer sam bio ubedjen da je u opasnosti.

Druga proterivanja, koja sam doživeo indirektno, nisu me dotakla tako lično jer nisam bio toliko blizak sa tim ljudima a zatim jer nisam bio lično pisutan i naposletku jer greška, koja bi vodila do deportacije, nije bila na meni. Sveukupno, kao što sam rekao, nisam doživeo puno deportacija, a moje, odnosno naše ambicije idu ka tome da sprečimo deportacije što je uglavnom do sada uspevalo ako se ljudi obrate na vreme.

Tvoje pitanje je bilo: Kako mi padaju ove granične situacije, preopterećenja, odgovornost? Ne mogu baš tačno da odgovorim. Naravno da pokušavamo da damo sve od sebe ali nismo nismo bezgrešni, naročito kad treba dosta toga da se uradi na brzinu. Većina predmeta ipak nije tako gravitirajuća kao ovi opisani. To znači da se ne radi toliko o egzistenciji ljudi. Za takve situacije humanitarne organizacije nude supervizije. Time svakako još nisam bio zaokupljen jer se malo plašim toga. Iako bi možda vredelo pokušati. „Da očvrsnem“ ne želim sebi, „podnošenje“ takodje ne, samo ako se baš mora. Izmedju nas u grupi nema mnogo diskusija o tome jer nemamo vremena, radimo i druge stvari a ne samo savetovanje. Jedno poravnanje (zadovoljenje) su relativni uspesi koje uvek iznova postižemo našim radom.

Vaše delovanje može mnogo da znači pojedinim ljudima. Ali koji politički smisao može da ima ovaj rad oko pojedinačnih slučajeva? Shvatate li vaš rad kao „humanitarnu pomoć“ ili verujete da se time može nešto promeniti i politički?

Jasno je da je naš rad i humanitaran, radi se o ljudskim pravima – za nas oslonac u proširenoj definiciji koja je formulisana u pozivu „nijedno ljudsko biće nije ilegalno“. Takodje, na naše savetovanje, podršku, gledamo kao na solidarnost, bez ako i ali. Radi se o pokušaju da se ostvari pravo na ostajanje za izbegle i migrante. I to je jedan neophodan praktičan pandan za političke zahteve za otvaranje granica i pravo za sve, koji žele, da ostanu ovde. To je sve neophodno jer naše političke kampanje nisu garantovano uspešne, veš su uvek novi pokušaj da se formiramo i skupimo snagu za suprotstavljanje mejnstrimu, nadmoći, opštem delovanju rasizma u narodu i državnoj politici u vezi migranata i izbeglih. Drugi važan aspekt je da smo ostvarili kontakt sa izbeglima i migrantima tek sa našim konkretnim ponudama da ih podržimo. Na taj način postajemo se više, ne samo teoretski, upućeni u situaciju i stvarnost ljudi. I tu postoji mogućnost spoznaje, da li postoje pokušaji ili potreba medju izbeglima da se samoorganizuju i da sebe politički zastupaju i brane. I ove pokušaje treba podržati: Karavan za prava izbeglih i migranata ili afričke grupe za pomoć progonjenima, a koji su već ranije pomenuti.

Svakako da postoji nesrazmera kod praktičnog slučaja pojedinačne pomoći na licu mesta, koji je skup i ima svoje granice jer je stalna individualna trka protiv moći zakona i birokratije, što najpre ne doprinosi ništa iz pojedinačnog slučaja. Da, i zatim što se tiče neophodnih lokalnih političkih aktivnosti, one su ovde sasvim retke gesät. Dok smo se organizovali kao političke grupe, regionalno i medjunarodno, u političke saveze sa odgovarajućim akcijama, u gradu se malo toga odigralo u tom pravcu. Problem je u tome da širi krug ljudi koji se bore za azil – često ustoličenih u crkvi – sindikati i desetkovani levičarski krugovi, jedva da su spremni ili sposobni da se javno i politički izraze ili da se priključe našim – pa da, takodje oskudnim ali tu i tamo ostvarenim – ponudama, kao na primer u vezi akcija sa pomenutim karavanom.

 

Posebna zaštita braka i porodice

Priručnik za sklapanje braka

Institut XY

Kroz migracionu politiku u kojoj još samo slučajnost odlučuje da li izbegla osoba dobija pravo da ostane i u kojoj je useljavanje moguće jedino putem braka, sve većem broju ljudi se nameće pitanje da li treba da se odluče da kažu reč „Da“: iz ljubavi ili ne, ali svakako na osnovu toga što se nekom približava kraj prava na boravak. Motivi za to su mnogostruki. Jedni vole da razmišljaju o venčanju da bi mogli da zadrže voljenu osobu u Nemačkoj, drugi to vole da učine da bi zaštitili nekog od pretećeg političkog progona u slučajevima proterivanja.

Nesumnjivo, venčanje je legitimni oblik osiguranja boravka. Iz kojih razloga se neko venčava je čista privatna stvar koja nikog ne treba da se tiče a pogotovo ne države. Ipak, na žalost, država se i te kako meša. Zato svako venčanje treba da bude dobro promišljeno i pripremljeno. Kod venčanja proisteklog iz veze treba obratiti pažnju na to da se ljubavni odnos može izložiti velikom iskušenju kroz venčanje koje ima za cilj omogućavanje boravka. Brak proizvodi zavisnost, koja ne mora biti bezuslovno jednostrana – nemački partner/ka pak ima uvek bolju poziciju. Pritom, ljudi mogu imati različita shvatanja braka. Moguće je da za jednu stranu brak bude čista formalnost a da druga strana očekuje tradicionalni brak. Ova pitanja se trebaju raščistiti ranije da se brakom ne bi rasturila ljubav i sve završilo svadjom, osećajem krivice ili agresijom. Bez obzira ima li ljubavi ili ne: za svau osobu postoje granice opterećenja. Za nabrajanje odnosa koji bi mogli da proisteknu iz podnošenja molbe za razvod jedne ili druge strane, ne treba razgovarati tek kada je do toga došlo.

U nastavku želimo da damo neka uputstva koja mogu da pomognu pri odluci o sklapanju braka, ali ne i da oslobode od sakupljanja informacija, jer svako treba da se raspita o postupku u svom gradu kod matičara, vlasti za strance, socijalne službe, itd: Po sadašnjem pravu brak treba da traje četiri godine – tri godine treba da traje brak i godinu dana može da traje življenje u rastavljanju. U normalnom slučaju nisu rešene nadležne vrste vlasti u ove 4 godine (Im Normalfall sind in diesen vier Jahren nicht ständig Behördengänge zu erledigen). Ali je takodje jasno da brak sa sobom povlači i posledice o kojima treba ranije da se razmišlja. Ovo se odnosi na želju za decom, duži boravak u inostranstvu ili preseljenje u drugi grad. Sve to ne isključuje venčanje i brak ali ih otežava.Nužan je odnos poverenja, oboje se moraju pouzdati jedno u drugo. Za jednu stranu boravak zavisi od braka. Za drugu, brak je povezan i sa svim finansijskim aspektima, na primer sa pomoći za nezaposlene ili socijalnom pomoći, BaföG ili sa visinama poreza. Takodje i iz zajedničkog prebivališta mogu da proisteknu odredjene posledice, na primer jedna strana može biti izložena prisilnom izvršenju zbog nemara druge strane. Tako nešto ne bi trebalo da se desi – ali ako se desi, onda se mora o tome pričati. Pritom je neophodno znati adresu bračnog druga i biti informisan o dužem zadržavanju u inostranstvu.

Principijelno je važno imati nekoliko zajedničkih prijatelja i prijateljica koji/e mogu da pomognu kod rešavanja problema. Brak se ne bi trebao tretirati kao privatna stvar a sa druge strane je opasna i preterana javnost, kada se radi o zaštitnom braku. Nečija prijava, ili samo širenje naznaka da se radi o takvom braku, u principu je jedina mogućnost za službu za strance da otkriju takav brak.

Put ka sklapanju braka

Put ka sklapanju braka može biti veoma težak, zavisno od zemlje porekla stranog bračnog partnera tj. partnerke. Prvi korak je raspitivanje kod matičara, koja dokumenta su neophodna. Na osnovu prebivališta, adrese stanovanja, se odredjuje koji matičar je nadležan a često se može birati izmedju dva matičara. Često je venčanje kod jednog matičara lakše nego kod drugog, što zavisi u principu od stava matičara o binacionalnim brakovima, kao i od njihovog iskustva i birokratske ukočenosti. Zavisno od okolnosti, može se preporučiti promena adrese stanovanja da bi se došlo do bolje matičarske službe.

Po pravilu, matičar će predati cedulju na kojoj je naglašeno koji papiri moraju da se podnesu i koji moraju da budu legalizovani, overeni, od strane nemačke ambasade u dotičnoj stranoj zemlji. Po pravilu se radi o izvodu iz matične knjige rodjenih, uverenje o slobodnom bračnom stanju, pasošu i potvrdi o državljanstvu, a neka dopunska dokumenta su moguća ako to traži matičarska služba. Ovi dokumenti se moraju dobiti u zemlji porekla. Zakonski se ograničava legalizacija kod nemačkih ambasada (po paragrafu 13 Zakona o konzularnim poslovima) na proveru autentičnosti. Neke ambasade svakako proveravaju detaljno dokument. Uključivanje takozvanog poverenika-advokata, koji na tome zaradjuje dosta novca pa nemaju interes da brzo završe posao, samo pokušavaju da izblede porodične odnose sa stranim bračnim partnerima. To u nekim zemljama traje toliko dugo da se time venčanje u Nemačkoj čini nemogućim. Ako domaće pravo ne poznaje uverenje o slobodnom bračnom stanju onda mora nadležni žalbeni sud da donese odluku o oslobadjanju od ovog uverenja. Pritom, matičar prosledjuje sudu papire a onda sud donosi odluku o oslobadjanju. U nekim gradovima, matičar odbija da prosledi molbu žalbenom sudu. Onda bi trebalo angažovati advokata. Molbe koje stignu do suda, obično bivaju odobrene tako da sledi oslobadanje od pomenutog uverenja.

U mnogim gradovima se prijava za sklapanje braka prihvata tek onda kada stranac/kinja ima bilo kakav važeći boravišni dokument ili potvrdu o prelasku granice (Grenzuebertrittschein). U drugim gradovima je dovoljna potvrda o boravku (Aufenthaltsbescheinigung). Važno je pravovremeno sakupiti informacije. Ako se ne nadje način da se ljudi venčaju bez rešenog statusa, i ako nije moguća relegalizacija u kratkom roku, onda se brak može sklopiti još samo u inostranstvu. Tada se može prekinuti sa sakupljanjem dokumenata za venčanje u Nemačkoj.

Teškoće stvara često i dobavljanje pasoša. Po paragrafu 5 propisa o ličnom stanju (PStV), državljanstvo stranog partnera se utvrdjuje putem pasoša ili putem potvrde o državljanstvu. Za izbegle ljude koji se nalaze u postupku za azil, često je nemoguće da dobave pasoš jer ambasade ne žele da im ga izdaju. U nekim regionima matičari to prihvataju i prosledjuju predmet žalbenom sudu sa drugim ličnim dokumentom, na primer sa ličnom kartom. Zakonsko uredjenje je ustavno-pravno neodlučno, tako da postoje dobre šanse na uspeh da se bez pasoša dodje do oslobadjanja od uverenja o slobodnom bračnom stanju. Svakako, mora se stvoriti ubedjenje da nije moguće dobaviti pasoš. Kada su svi papiri obezbedjeni, matičarska služba zakazuje termin za sklapanje braka. Oglasni postupak je ukinut. Matičar može da odbije sklapanje braka kada ima osnovanih dokaza za to, na primer da obe strane traže sklapanje braka bez želje da udju u stvaran zajednički život. Da li se ovo novo zakonsko pravilo realizuje, još nije jasno jer mnogi matičari odbijaju da se bave njuškanjem ili ne žele da podmeću bilo šta zaljubljenima.

Boravišni status

Kao što je već pomenuto, veoma je teško da se ljudi venčaju ako je jedna strana ilegalizovana. Jedna mogućnost legalizacije je traženje azila. To pak ide bez problema samo ako je azil prvi put zatražen (može se tri puta tražiti). Obnavljanje zahteva za azil može biti bezopasno ako se lice vodi kao da je izašlo iz zemlje tj. da je za tom osobom ukinuta potraga. Ako psotoji potraga, obnavljanje zahteva dovodi do hapšenja. Teoretski je i u pritvoru moguće venčanje ali vlasti za strance to mogu preduhitriti putem deportacije.

Nakon sklapanja braka mora da se traži dozvola za boravak, po paragrafu 23 članu 1 Zakona o strancima. Pretpostavka je da će se istinski voditi zajednički život. Dakle, obe bračne strane bi trebale da se vode na istoj adresi. Različite adrese stanovanja mogu da prodju samo sa uverljivim razlozima (na primer studije u drugom gradu, rad tokom nedelje u drugom gradu, suviše mali stan pri nameravanom traženju stana, itd). Zajednički život u pravnom jeziku ne znači nužno i zajedničko stanovanje. Ipak, uvek treba računati na neprijatna pitanja vlasti za strance.

Boravišna dozvola se po zakonu izdaje na tri godine. U praksi je pak došlo do toga da se izdaje na godinu dana kada je u pitanju brak sa izbeglima a nakon toga se opet mora ići na razgovor i obnovu potvrde o zajedničkom životu. Ako postoji sumnja, služba za strance ima pravo da uskrati boravišnu dozvolu ili da sprovedu dodatno istraživanje. Niko nije obavezan na „saslušanje o lažnom braku“. U takvim okolnostima, ovo saslušavanje se može pokazati kao sredstvo za razbijanje postojećih sumnji a u principu strani bračni partner ima teret dokazivanja i treba da dokaže da zaista žive zajedno. Informacije o toku takvog saslušanja, kao i o vrsti pitanja, postoje kod savetovališta za izbegle i kod udruženja za binacionalne parove. Odlično bi bilo, u opasnim situacijama, zaista stanovati neko vreme zajedno.

Naknadno legalno doputovanje se u principu ne zahteva pri venčanju sa Nemcima. Ako se tako nešto traži, ne mora se uraditi. Po paragrafu 9 stav 1 Zakona o strancima, i po paragrafu 9 stav 2 DVAuslG kod venčanja sa Nemcima je moguće izdavanje boravišne dozvole bez ponovnog doputovanja u zemlju. (Prevodilac ipak poznaje ljude iz Srbije koji su pri braku sa Nemicom i Francuskinjom morali da se vrate u Srbiju nakon sklapanja braka i da traže vizu sa spajanje porodice).

Kada proteknu tri godine, može da se zahteva neograničena boravišna dozvola i tada još uvek mora da traje bračna životna zajednica. To se mora pismeno potvrditi od obe strane. Ne smeju psotojati razlozi za izgon i moraju se imati sredstva za život. Neograničena boravišna dozvola može i naknadno da se poništi, na primer ako se kasnije na zahtevu za razvod nadje datum rastavljanja koji prethodi datumu na potvrdi o zajedničkom životu. Onda je jasno da su dati lažni podaci. Zato rastava sme da se desi tek nakon ovog vremena, najbolje nakon što je dobijena neograničena boravišna dozvola.

Istraživanje

Ponekad služba za strance sprovodi istraživanje. Po njima razlozi za sumnju o lažnom braku su na primer znatne starosne razlike (ali samo kada je žena starija od muškarca), venčanje pred samim proterivanjem, ako ne govore zajedničkim jezikom ili ako je nemačka strana imala i prethodno brakove sa strancima. Onda ponekad ispituju komšije, što često rade policajci koji su zaduženi za taj deo grada (Kontaktbereichsbeamten). U nekim gradovima policajci pokušavaju da se iznenada pojave i da udju u stan pod nekim izgovorom. Ponekad proveravaju prethodno mesto stanovanja jedne strane da bi utvrdili da li još stanuje tamo. Ponekad ispituju i roditelje o bračnom partneru svog deteta. Zato treba razmisliti da li informisati roditelje ili će se principijelno ugovoriti sa roditeljima da ne odgovaraju na pitanja o deci.

Bračni ugovor i bračne obaveze

Sa brakom dolaze i odredjene obaveze, koje su delimično veoma bitne tokom trajanja braka. Zato se preporučuje sklapanje bračnog ugovora kod notara, kojim se mogu isključiti neke obaveze. Svakako ova isključenja ne mogu imati posledice po treća lica. Isključenje izdržavanja ne može imati dejstvo ako jedna strana ima zakonske prigovore u drugim slučajevima oko izdržavanja i ako traži socijalnu pomoć nakon razvoda. Onda će socijalna služba u takvim okolnostima uzeti u regres, odštetu, drugu stranu. Ne dešava se uvek da brak za sobom povlači, nakon razvoda, obaveze izdržavanja. To važi u principu samo onda kada jedna strana, iz pravno priznatih razloga, nije u mogućnosti da obavlja radne aktivnosti.

Isključive su medjusobne obaveze izdržavanja nakon braka, ali ne i tokom rastavljanja. Osim toga, u bračnom ugovoru treba da se reguliše podela imovine nakon razvoda. I zbrinjavanje bi trebalo eksplicitno isključiti tj. kasnije deljenje penzija. To je bitno i što se sam razvod odugovlači za par meseci usled sprovodjenja postupka o izjednačavanju zbrinjavanja. To važi i onda kada je planirano da se zaključi dogovor o razvodu.

Bračni ugovor je najbolje zaključiti pred ili kratko nakon sklapanja braka. Naime, on će delimično biti bez dejstva ako dodje do razvoda u roku od jedne godine od sklapanja bračnog ugovora.

Očinstvo

  Zakonski kao bračna deca važe ona koja su rodjena tokom braka i do 302 dana nakon razvoda. Time je bivši supružnik obavezan na izdržavanje. Ako on ne prihvata očinstvo, može da podnese očinsku tužbu pomoću koje će se utvrditi da li je on otac. Tužba može takodje biti podignuta od strane deteta, koga zastupa majka. Nije neverovatno da vlasti za strance sprovedu istraživanje u slučaju da dodje do očinske tužbe. U principu mislimo da nije u skladu sa zaštitnim brakom da neko od bračnih partnera planira da ima decu u sledećih četiri godina. Ako se desi mogućnost da u naredne četiri godine dodje do medjusobne želje za decom, ne bi trebalo da postoje razlozi za smetnju.

Mislimo da se mogu savladati sve teškoće koje su povezane sa zaštitnim brakom, ako su svi učesnici svesni koliki je njihov ulog u igri. Pritom, dosta pomaže da se razgovara sa nekim ko već ima sopstvena iskustva. Ali, odluka mora biti lična.

 

Privremeni crkveni azil

Otpor protiv željene bespravne situacije ilegalizovanih

Albrecht Kieser

Do danas postoji otpor odnosno zajednička akcija izbeglih, crkvenih zajednica i simpatizera, pogotovo iz kampanje "nijedno ljudsk o biće nije ilegalno", protiv nemačkog zaslepljenog proterivanja koje isporučuje izbegle njihovim progoniteljima, Turskoj koja vodi rat protiv njih. Do sada j e 400 kurdskih izbeglih ljudi n ašlo zaštitu u privremenom crkvenom azilu. Oni su delom od 21.1.98, kada je počela akcija, sačuvani od deportacije a branili su se brojnim akcijama protiv nepodnošljive situacije u Turskoj i protiv bezosećajne nemačke prakse proterivanja. Više od hiljadu ljudi, unutar i van 90 evangeli stičkih i katoličkih crkvenih zajednica u Nordrhein-Westfalen su podržali ovu borbu, sakupljeno je izmedju 700 i 800 hiljada maraka da bi se obezbedile neophodne stvari za izbegle u ovo vreme, doktori i doktorke su radili/e besplatno, kao i advokati i advokaticve, novinari i novinarke, štamparije, umetnici i umetnice.

Akcija privremenog crkvenog azila je nastala iz iskustava da se u ovoj državi izbeglima i dalje odbija državna zaštita. Organizacije za izbegle su morale da stiču iskustva kao i crkvene zajednice i naravno, u prvoj liniji sami izbegli. Kada su 21.1.98 dvadeset izbeglih zakucali na vrata kelnske mreže "nijedno ljudsko biće nije ilegalno" i molilo za zaštitu od pretećeg proterivanja, svi su spoznali situaciju. Tako često, da je to bilo jedva podnošljivo.

Nemačko pravo na azil - to su morali i drugi da dožive, koji su se kasnije pridružili privremenom crkvenom azilu - se godinama sve više udaljavalo od svojih obaveza oko ljudskih prava, a sa izmišljanjem "sigurnih trećih država", "domaćih alternativa za izbegle" i ukidanjem garancija pravne zaštite za potražioce azila, od prava na azil koje postoji u ustavu, napravio se čin milosrdja i samovolje. Od pravnog subjekta potražioca azila stvoren je poniženi molitelj , koji sme da moli u gebueckter stavu za pomoć (samilost). Nadležna Savezna služba za priznanje izbeglih stranaca priznaje azil za oko 5 procenata potražilaca, sudovi uvećavaju ovu kvotu otprilike za isti procenat, ostali se pre ili kasnije proteruju: natrag u siromaštvo, rat, torturu i proganjanje. Ili se odbijeni kriju pokušavajući da prežive u ilegali, kao većina pomenutih 400 ljudi, koji su već mesecima bili u ilegali. U apsolutističkom smislu, u koji je preokrenuto pravo na azil, bačeni su na kolena kritičari prakse u vezi azila, von wo aus sie den ein oder anderen Gnadenakt bei zu ueberschaeumender amtlicher Brutalitaetanmahnen duerfen: bez vezivanja "izgonjenih", nešt o duži postupak na aerodromu, bez uskraćivanja socijalne pomoći za "one na čekanju" (Geduldete). Izbegli Kurdi, zajedno sa pomenutim ljudima bliskih crkvama, su se izdigli iz ove molilačke pozicije pomoću privremenog crkvenog azila i ponovo su se držali uspravno. Koncept suprotne strane se sastoji u tome da ih ponovo baci na kolena. Ne toliko policijskim sredstvima - to bi bilo kontraproduktivno s obzirom na veliku podršku - već političkim sredstvima.

U maju su, CDU i SPD (Hrišćansko demokratska unija i Socijaldemokratska partija) i tadašnji ministar unutrašnjih poslova, u jednoj debati pokrajinskog parlamenta, pokazali svoje stavove oko privremenog crkvenog azila: "Došlo se do toga da se crkveni azil više ne može tolerisati jer je to postalo političko sredstvo borbe" (Moron, SPD). "Ako prihvatimo da pojedine crkvene zajednice ili njihove grupice mogu da odlučuju koje su odluke Upravnog suda pravične a koje nepravične, nema se više mera" (Paus, CDU). "Pravni mir pretpostavlja zabranu samopomoći. Ovde je napravljena politika od strane i uz pomoć nekih crkvenih zajednica" (Kniola, SPD). Od 20 izbeglih, do ovog momenta je napravljeno 200 njih, aus einer einziges Schutz gewaehrenden Gemeinde 25. Jedna strana koncepta druge strane je odbrana političkog delovanja kao monopol izvršne vlasti. Druga strana je da se politički zahtevi izbeglih, crkvenih zajednica ili kampanja uklone tako što se proglašavaju nezakonitim ili čak nelegitimnim.

Politi č ki proje kt koji postoji za pomagač e i izbegle u privremenom crkvenom azilu – da li u punoj svesti dometa njihovog ponašanja, mag dahingestellt sein – je diametralno suporotstavljeno/otrgnuto opisanom. To je projekat nadregionalne (grenzuebergreifender ) solidarnosti koja je obavezana l judskim pravima. Projekat koji štiti dotič ne individue kao politič ke subjekte, koji se zasniva na samosvesti gradjana bez obzira na njihov status, koji nije obavezan stajalište bogatih u Nemačkoj, već je jedna utopija o slobodi, ravnopravnosti, bratstvu sa one strane nacionalizma (jenseits Nationalismen) .

Verovatno je protivstrana veoma brzo shvatila šta se sve dodiruje i otkopava privremenim crkvenim azilom ilegalizovanih Kurda. Zato blokiraju svako rešenje koje bi sprovelo zaštitu za kurdske izbegle ljude. Ne želi se uspeh ove akcije (Man wollte ums Verrecken keinen Erfolg dieser Aktion ). Ni zaustavljanje proterivanja ni grupna zaštita učesnika privremenog crkvenog azila (PCA). Svi pregovori sa Pokrajinskom vladom i njihovim frakcijama su propali, a koji su se održali u aprilu 1998 a kasnije sa predstavnicima crveno-zelene vlasti u Bonu. Politički pritisak koji je izgradjen pomoću PCA uspeo je doduše da spreči deportacije i crkveno jurišanje - ali nije uspeo da probije blokadu Pokrajinske i Savezne vlade.

Pri svojoj blokadi, Pokrajinska vlada se mogla osloniti na poglavare u Rajnskoj ckvenoj upravi koji su isprva PCA ostavili na cedilu a zatim jasno odbacili. Upravi pomenutih crkava se očigledno nije svidelo da se izbegli, ilegalizovani, crkvene opštine i ljudi oko njih vežbaju čestito i samostalno protiv obečašćenja (Entwuerdigung ) i obeshrabrenja kroz moć i profit. "Nosači časti" su odlučno pokušali, kao Gutheil iz Pokrajinskog crkvenog veća) da difamiranjem i lažima miniraju podršku PCA u crkvi, kod izbeglih, kod nevladinih organizacija i političkih partija. Akcija - tu su protivnici PCA bili jedinstveni - bi se trebala bezuslovno isturpijati putem zamke novog ispitivanja pojedinačnih slučajeva, od izbeglih se trebaju ponovo napraviti molitelji, ponovo sprovoditi akt milosti kroz pomenuto ispitivanje kao selekcioni postupak bez alternative.

U januaru 99 je napad uspeo. Slomljeni politi č kom blokadom iz Bona i Dizeldorfa, bez saveta usled izostanka solidarnosti iz drugih saveznih pokrajina, iscrpljeni usled višemese č nog policijskog špijuniranja i škripanja u pokretu u javnom i borbenom crkvenom azilu, izbegli su prihvatili obe ć anja pokrajinske vlade da ć e se sprovesti, u najmanju ruku "dobronamerno", ponovno ispitivanje pojedina č nih slu č ajeva izbeglih osoba u pokrajini Nordrhein Westfalen. Ta dobronamernost se slab o osetila kod nanovo ovlašćene služ be za strance. Ova služba u drugim saveznim pokrajinama, uvek nadležna za 150 od 400 izbeglih osoba, je odmah krenula sa odbijanjem zahteva za azil. Ko je od izbeglih mogao da dokaže da je bolestan, mo gao je da dobije prelazno č ekanje (Duldung) i onda bi se opet nadao takvom rešenju i u buduć nosti. Drugi se upu ć uju na ponovno traženje azila kod Savezne službe, sa nadom na žalbu kada budu odbijeni, pa opet nekakva nada... Suva nadan ja, očajnička nadanja. A u Turskoj č eka razularena vojska, masovna hapšenja, maltretiranje i nestanci - wie gehabt . Teško je zadržati u svesti politič ku snagu privremenog crkvenog azila, crpeti uverenja iz duge zajedničke solidarnosti i još jednom raditi na tome da se ponovo proširi oslobadjajuć e dejstvo jedne takve akcije.

http://www.stadtrevue.de/kmii

Prepustiti brod da ga struja nosi

Tenzija izmedju podrške i tutorstva, razgovor medju aktivistima

Razgovor medju aktivistima

Neminovne diskusije o paternalizmu se rado zaobilaze/sprovode (umgangen) unutar anti-rasističkih inicijativa koje već godinama rade sa izbeglima. U sledećem razgovoru medju aktovostima kampanje "nijedno ljudsko biće nije ilegalno" iz Bilefelda, Ahena i Kelna, paternalizam je definisan kao vladajuće zbrinjavanje. Cilj je bio da se podstakne diskusija unutar anti- rasističkih inicijativa. Inicijatori svesno nisu pozvali izbegle na ovaj razgovor jer bi se rasprave o paternalizmu trebale otpočeti medju samim "pomagačima".

Ilka: Možete li spomenuti neku situaciju u kojoj ste doživeli ili primetili paternalizam pri privremenom crkvenom azilu (PCA)?

Moni: Mislim da se paternalizam provlači kroz ceo PCA, jedva da postoji sastank na kome nema paternalizma. To je jedan odnos hijerarhijske nejednakosti što je odredjeno jednostranom zavisnošću. I stalno mi iznova izranja pitanje, pri mnogim susretima i akcijama podrške: "Činim li suviše? Oduzimam li im suviše? Upravljam li suviše? Ili činim premalo?" i pitanje je da li možeš tada samo da smanjiš ili povećaš paternalizam? Na primer, javni rad u Bilefeldu nije planiran zajedno sa izbeglima. Napravili smo plan kada i gde se održavaju neke priredbe. Za nas takodje nije bilo samorazumljivo da se izbegli predstave kao takvi i nismo dovoljno omogućili da se izbegli susretnu sa drugim izbeglima u Kelnu, što je elementarno važno. Tu se po meni vidi paternalizam. Dakle, ne objasniti šta je za nas samorazumljivo. Sa naše strane odluke nisu napravljene transparantno.

Ilka: Možeš li da konkretizuješ? Na koje odluke misliš?

Kada je iz PCA prvi put proizašla jedna grupa izbeglih, svake nedelje su se sastajali izbegli, ljudi iz kampanje i iz crkve. Mi, ljudi iz kampanje, smo sve prethodno diskutovali i tačno isplanirali tako da smo dolazili spremni na sastanak, iznosili smo svoje tačke ali smo se relativno loše pobrinuli da bude prisutan/na i jedan/na dobar/ra prevoditelj/ka. To nam uopšte nije bio prioritet, jedva smo se pobrinuli za to tako da nam nije bilo jasno koliko je prevod značajan. Radili smo na brzaka, kao da se moraju odraditi 3 priredbe nedeljno, cak-cak, umesto da dovezemo izbegle češće u Keln što bi moglo da im omogući samoorganizovanje. To bi morao da bude prioritet. osim toga, mislim da izbeglima nije bilo jasno koliko novca imamo. Tako je izgledalo kao da zadržavamo

bombone pa to stvara smutnje: "Koliko novca ima? Kako da stignemo do novca?" Takodje nisu izbegli upravljali iako je to njihov novac, njima je bio namenjen. za mene je paternalizam i kada se stvaraju jednakosti medju ljudima koji ipak nisu ravnopravni. često nam se dešava da to radimo kao da bismo se zajedno borili. To je tako unutar jedne strane ali ne i kod druge strane. Ne vidimo jasno nejednakosti koje postoje! Smatram da se sveukupno u kampanji mnogo više priča o izbeglima nego što se priča sa njima, to je takodje deo paternalizma. Pri svakom postavljanju pitanja kao što je: Možeš li me odvesti kod doktora? izranja za mene, pomagačicu, pitanje: "Učiniću to sada ili ću jednom pokazati put toj osobi i onda će moći to da radi sama?" Možeš beskrajno da proširuješ tvoje zbrinjavanje ili se možeš uzdržati od toga. Taj problem se stalno pojavljuje u svakodnevnim situacijama. Ne razmišljamo o ovim situacijama u grupu tako da sve to ostaje tako.

Behshid: Paternalizam ne postoji samo u odnosima izmedju ljudi iz kampanje i izbeglih već i unutar kampanje, na primer izmedju muškaraca i žena. Iako su

žene veoma aktivne, iako su žene te koje većinom sede i rade, donošenje odluka ili govor i prisutnost u javnosti je na muškarcima. U odnosima izmedju ljudi iz Nemačke i imigranata/kinja unutar kampanje postoji paternalizam isto tako kao i izmedju ljudi iz kampanje i izbeglih.

Anna: Ja verujem da se zaista radi o rasizmu i da se to tako mora i reći. Mi koristimo odredjene organizacione strukture i resurse a ne dajemo ih u ruke ljudi

koji se bore. Ljudi se ne pojavljuju uopšte u našim predstavama jer smo i sami time toliko zauzeti onoliko koliko uspevamo da učinimo. Ne kažem to sada da bih se opravdala. Paternalizam je za mene takodje strukturalna istorija/priča. Spomenuću dve situacije: Na početku smo imali svako veče plenum (sastanak) i tu se radilo o proširenju PCA i o tome da su izbegli hteli da zauzmu jednu crkvu. Mi smo to blokirali jer smo imali naše sopstveno shvatanje o

perspektivi ovog otpora - tako je glasilo naše opravdanje. To znači da smo kod ove tačke sprečili radikalizaciju. Ne želim to sada da procenjujem. Sa druge strane, na kraju mi je postalo jasno da ovaj odnos zavisnosti, ova medjusobna podrška, da je sve to za mene postalo preveliko breme. Primetila sam da sam se ponašala paternalistički kada sam se sukobljavala sa očekivanjima, sa razmišljanjem o političkoj strategiji kao što je: "Kako se može dalje napredovati? Ima li ikakvih mogućnosti da se nešto i postigne?" Nisam znala odgovor a iz ove zavisnosti - zvuči možda blesavo jer nisam i sama žrtva toga - nisam više videla nikakav izlaz. Na kraju mi je sve to bilo suviše teško, želela sam samo da izadjem iz svega toga.

Hermann-Josef: Ja mislim da mi iz kampanje prvi put vidimo izbegle i ilegalne ljude kao takve. Videli smo u manjoj meri ljude tako da smo preuzeli ovo kategorizovanje koje od ljudi prave objekte i ubacuje ih u tačno odredjenu ulogu ali to ne odgovara njihovoj pravoj situaciji. To se konkretno povezuje i sa tim da nismo prihvatili različite političke struje medju njima, a nismo tako ocenjivali ni unutrašnje konflikte. Kao primer, spomenuću drugo zauzimanje kod Zelenih. Kod prvog zauzimanja, pomagači su imali suprotan efekat, mada je to možda preteško rečeno, jer su iz taktičkih razloga pokušali da kažu: "Sada prekidamo zauzimanje!" bez da je sprovedeno zajedničko odlučivanje. Kod drugog zauzimanja su izbegli ljudi preuzeli stvar u svoje ruke i izjasnili su se: "Ovde izvodimo zauzimanje, štrajkujemo gladju!" i tu mi je bilo interesantno da je komunikacija sa nama delimično još više prekinuta. Dnevni planumi koji su već bili sazvani, više nisu sazivani od strane pomagača. Dakle opet: Alleine lassen und zum anderen Darueberstehen! (Prepustiti ih sebi i samo pomagati). Osim toga smatram da je teško videti pri tome strukture gde se i od koga donose političko strategijske odluke. Po mom mišljenju one se pre donose na regionalnim sastancima kampanje gde se razmatra koje će se akcije praviti ili šta se smatra smislenim za učiniti i to se onda na kasnijem plenumu opet prezentuje izbeglima.

Norbert: Tu bih ja ipak imao prigovor, sve mi to deluje previše samooptužujuće. Slažem se što se tiče našeg sprečavanja radikalnih formi, to je sveukupno osnovni problem. Izbegli su nas uvek pitali: Morate reći šta da radimo, šta možemo da učinimo?“ Tako da je to od početka išlo tako, manje više godinu dana smo imali ideju kako ići dalje a zatim smo predlagali akcije. To ima dve strane. Radikalizacija koja je tako zakočena – video sam tri grupe koje su se sastale i tu uopšte nisu bili prisutni ljudi iz kampanje. Govorim o novopridošlim izbeglim ljudima koji su se sastali i planirali da zauzimaju crkve. To je bilo prvi put da su pokrenuli nešto zaista autonomno. Bilo je 30-40 izbeglih i 3-4 nas. Ne može se reći da je tu bilo naše dominacije. Naravno, bilo je od početka uvek slično, rekli smo: „Okej, nema nikakvih mogućnosti, nemamo nikakve drugačije ideje, morate se sastati, upoznati i diskutovati šta želite da uradite. Jedini predlog sa naše strane bi bio taj da postoje crkve i gradovi gde postoje pomagači tako da je bolje da tamo upadnete u crkvu!“ To je proizvelo borbenu i delom autonomnu situaciju. Bili su veoma odlučni. To se relativno brzo promenilo tako da je tu sada prisutna jedna totalna zavisnost. Naposletku, ljudi su totalno prostorno i materijalno zavisili od crkve. To nisu prostori koji se osvajaju borbom. Ako ja zauzmem kuću, ulazim unutra i sam sam zaista nezavisan. Ali ako sam mesecima materijalno zavisan onda će teško biti odlučiti, na primer, da li će biti prihvaćene nove izbegle osobe. Tek kod ove tačke su izbegli ljudi postali radikalni i rekli su: “To nije problem, delićemo.“ Ali što su duže bili u crkvi i živeli pod materijalnim pritiskom, pokazalo se da nisu tako i uradili. Ne možeš se kao gost istovremeno boriti! To se nikako ne uklapa. Naknadna nesreća je dakle da su izgubili autonomiju jer im je nedostajala jača materijalna podrška. Ovu materijalnu zavisnost smatram fatalnom. Izbegli više nisu mogli da odlučuju da li mogu i drugi da sudeluju ili ne. Pri tome više nije moguće da se jedna grupa postavi na noge. Cela ova diskusija oko novih ljudi i proširivanju akcije uvek ide tako, mi se uvek zalažemo da dodju novi ljudi ali izbegli kažu: „To ne ide tako, nemamo više mesta ni novca, ljudi se ljute.“ Mislim da smo celo vreme mi davali tempo. Nakon štrajka gladju izbeglih u (Antoniter) crkvi, diskutovali smo o tome i odlučili da kad tad moramo da pustimo da se stvari dešavaju. Ovaj pojam Loslassen (pustiti da ide) je postojao u našoj svesti ali ga nikad nismo ostvarili! Mada nije uvek bilo tako, da su izbegli radikalni a da smo ih mu kočili. Bilo je i drugačijih situacija. Bilo je frustracija, otprilike kad je došla ova Einzelfallgedoens , bilo je plenuma koji su bili beznadni. Tada bismo rekli: „Moramo praviti političke akcije inače neće ništa ni za koga proizaći ako se sada upustimo u to“. Nije uvek bilo tako da su izbegli pribegavali radikalnim akcijama, to je ono što želim reći. Dešavalo se često da u nužnoj situaciji kažu: „Ako nema više mesta, zauzećemo crkvu“. Tada smo mislili da bi to smetalo napretku akcije i odnosu sa crkvom.

Nabaz: To je bilo veoma očigledno, tu je zaista bilo manipalacija od strane većine u kampanji. Okej, naravno, bilo je i pritisaka od strane crkve, na primer, tokom štrajka gladju nisu se smeli koristiti toaleti. Opština je naravno pokušavala da koči ali smo i mi doprineli tome da prestanu jer bi se inače prekinulo trostruko partnerstvo izmedju izbeglih, crkve i kampanje. Većina iz kampanje je preuzela manipulativno ponašanje. Tada me je to ljutilo. Bila je jedna diskusija, u kom pravcu se krećemo (worauf es sich ein wenig gewendet hat) . Dakle, političke odluke su uvek padale na ljude iz kampanje. Smatram da je to često bilo dobro a političke odluke su ponekad bile željene/podržane od svih izbeglih. Ali, osim toga, ne može se na izbegle gledati kao na homogenu grupu. Uvek su postojala različita stanovišta medju njima, neki su radikalni, neki ne.

Norbert: Nije nam uspelo da stvorimo govornički savet (sprecherrat). To je dugo bio problem. Izbegli dodju na plenum, mi iz kampanje smo spremni tako da iznosimo predloge. Onda smo rekli: „To se mora promeniti, to smo dakle kao kampanja već promislili. Treba da se stvori govornički savet“. Otputovali smo u crkve i diskutovali o tome sa izbeglima i predložili smo im da stvore takav savet. Ne ide više drugačije nego da dodju na plenum sa svojim predlozima. Pa i to je takodje paternalizam.

Ilka: Da jasno, da li si kao kampanja od onih koji hoće nešto da radikalizuju i postignu ili si od onih koji će nešto (od)blokirati. Stvar je u tome, kome to leži u rukama.

Ilka: Kako ocenjujete paternalizam u odnosu na PCA?

Anna: Ocenjivanje paternalizma uključuje prvo moralnu priču. Radije bih se udaljila od ove oblasti I ne bih dalje nastavila sa odgovorima kao što su ”krivica, pogrešno uradjeno, oni su radikalniji”. Moram o diskutovati na glavnom polju (Metaebene) . Cela akcija je postala veoma komplikovana i proces je bio višeslojan. Pre bismo trebali da probamo da uradimo političku analizu i proces učenja.

Nabaz: Po mom mišljenju paternalizam je takodje kao pojam interpret iranje sa odnosima moći i ujedno je društveni i politički fenomen koji se preklapa i sa levičarima i nećemo tako lako da pobegnemo od ovih odnosa.

Behshid: Ja verujem da paternalizam ima temelje pre svega u strukturi nemačkog društva koje je veoma rasističko i nacionalističko. Mnogi izbegli ljudi su ovde već 10 godina ali oni nisu, u pozitivnom smislu, integrisani u društvo. Takodje nisu naučili jezik što znači da ih društvo uvek ostavlja po strani i ne pokušava da ih integriše. U Francuskoj je to sve dru g ačije, ljudi bez papira su i sami aktivni i bore se za svoja prava. Ovde izbegli nisu deo društva i zato je paternalizam opšte-društven. Ali izbegli nisu homogena grupa niti smo mi unutar kampanje homogeni ali smo mi uprkos tome deo društva. Mi odlučujemo za izbegle jer oni ne poznaju vlasti ili ne znaju kako mogu da kontaktiraju medije. Za izbegle je takodje postalo samorazumljivo da postoji grupa pomagača koja nešto čini za njih. Ako to ne rade pomagači onda će to morati sami. Ne samo za izbegle već i za ljude koji pomažu je postalo samorazumljivo takvo postupanje. Ponekad se i sam osećam kao pogodjena strana jer kod svih aktivnosti jezik igra veliku ulogu. I za mene je ponekad teško da prebacim u nemački jezik ono što preporučujem i smatram ispravnim a j a sam ovde aktivan već godinama. Izbegli nisu toliko dugo ovde i jedva da imaju mogućnosti tako da je ponekad za njih jednostavnije da idu u žrtvenu ulogu.

Nabaz: Rasizam i paternalizam su jednostavno univerzalni problemi. Ja sam i u Iraku bio aktivan medj u levičarima i tamo sam igrao ovu ulogu moći. Želeli bismo razmenu moći elite i bili smo za socijalizam i jedno bolje, ljudskije društvo. Ali, uvek smo imali ovu strukturu moći i ove poslove moći (Machtdinger) u glavi. To je deo levičarskog pokreta, da li u nekom selu u Kurdistanu u Itanu ili Nemačkoj, levičarski pokret se mora pozabaviti ovim pitanjem nadregionalno, univerzalno. Verujem da se paternalizam u ovim okvirima krije iza moći. Status i jezik znače moć. Ti kažeš da imaš status (Kompetenz). Imaš l e galan status i ovde si studirao. Ako dolaziš iz druge kulture onda imaš drugačiju poziciju i ova neravnoteža te dovodi do igranja druge uloge. I u razgovorima se primećuje ko ima više da kaže. To je pitanje moći i mora se uvek promatrati i sebi samom reći : ”Ovde treba stati, ne smem dalje, inače ja komandujem svima!”

Norbert: PCA je trebala da bude akcija-primer, koja bi ohrabrila izbegle da više ne prihvataju lišenje njihovih prava i ilegalizovanje. Ali na način koji smo mi tada činili, to više nije za uzor. To se ne može ponoviti jer je suviše komplikovano i zato bih rekao da je akcija očigledno propala. Kada bi izbegli sami napravili akciju, postala bi haotičnija i još brže završena. Upali bi u crkvu, napravili bi tri nedelje štrajk gladju i bilo šta bi proizašlo iz toga. Gotovo, kraj, aut. Ali tako je iz toga nastala jedna duža stvar ali koja je za nas prekomplikovana tako da se moglo još samo gledati i misliti, da, kako je to moguće! Kako to da se takva akcija nije desila u nijednoj drugoj pokrajini, n a nekom jednostavnom polju/oblasti? Kako to da nigde drugde izbegli ljudi nisu upali u crkvu? Umesto toga, došli su u Keln i to uopšte ne razumem. Zašto ne kažu sami sebi, zašto i mi ne bismo to uradili? Ne moraju da dolaze u Keln iz Bremena i Hamburga.

Hermann-Josef: ja mislim ipak da se ova kacija može ponoviti. Pogotovo kada naučimo da kontrolišemo (umzugehen ) odnose zavisnosti izmedju ljudi koji pomažu i izbeglih ljudi. Mislim da ubuduće treba imati u vidu da mi kao levičari dobrovoljno okupljamo i pravimo takve akcije. Izbegli to rade pod pritiskom. Oni moraju da saradjuju sa ljudima sa kojima inače ne bi želeli da imaju ništa politički. U odnosu na naziv ”nijedno ljudsko biće nije ilegalno”, pojam ilegalan ne bismo trebali da vidimo kao objektni pojam v eć treba da vidimo da su iza toga ljudi.

Ilka: Mislim da ste dali veoma različite procene. Na primer o čemu se radi kada se govori o propadanju ili o tome zašto se društveni pokret nije proširio. Da li je to uopšte bio društveni pokret i ko je, šta i kako zabranio da se drugi priključe. To je sve, smatram, povezano i sa tim: Ko odredjuje šta? Moje pitanje: Mogu li se sanjariti snovi drugih ljudi?

Moni: ja verujem da se mogu povezati sa sanjarenjima drugih ljudi ili da otkrijem zajedništvo pri tome. Ali ono što ne verujem, i što ne mogu da zamislim, jeste to da sam bezuslovno od onih koji bi mogli da organizuju druge ljude čiju životnu situaciju uopšte ne delim, jer tu postoji nešto kao klasna razlika izmedju nas. Mogla bih da podržim one koji dodju kod men e I kažu: ”Ej, da li imaš za mene jednu sobu ili možeš li mi dati Knete (mesilo) ? I rekla bih kao grupa: ”Dobro, to možemo da obećamo”. Za ovu drugu ulogu mislim da se radi o ćorsokaku. To je moje ubedjenje.

Norbert: kako se ocenjuje ovo pitanje, biće ovde šest različitih mišljenja. Ipak, sve to zavisi od toga šta su pojedinci uradili. Na primer ljudi koji su oformili pravnu grupu imaju sasvim drugačiji pogled nego neko ko izbegle poznaje lično I ima relativno dosta toga da radi sa njima. Ili neko ko je bio samo na jednom plenumu I ima samo političke diskusije sa izbeglima. To su svetovi u celom prosudjivanju (Das sind Welten in ganzen Beurteilung) . Moja lična ideja je bila da se napravi prodor u celoj ovoj politici. U pravcu legalizovanja ali takodje kako se sada može stvoriti mreža pomagača ilegalnih izbeglih ljudi? Tačnije, moj cilj je bio da se stvori svest o situaciji tih ljudi i spremnost da im se pomogne. Na to smo pozivali ali to nije bilo težište. Pošto smo ovom političkom akcijom kvazi upravljali, p u stili smo da brod ide rečnom strujom.

Ilka: Šta mislite, kako se to sa paternalizmom može promeniti?

Nabaz: Može se nešto poboljšati na raznim poljima. Na konretnom polju, na primer, izbegli bi trebali da uzmu finansije u svoje ruke, a na političkom polju, kada diskutujemo o odlukama koja se odnose na budućnost izbeglih, kao što su grupna ili pojedinačna rešenja, tu moraju oni da budu prisutni. Doduše, pokušali smo, pri čemu smo pozvali odredjene ljude, ali smo možda svesno a možda nesvesno, pozvali ljude koji su nam politički bliski. Izabrali smo tačno odredjene ljude pri odlučujućim političkim pitanjima a ostali nisu znali ništa. Pri zauzimanju kancelarije part ije Zelenih, izbegli su nam to i prigovorili, da ne znaju mnoge stvari povodom kampanje i da bol ji status dobijaju samo ljudi koji se nama svidjaju. Tu se mora paziti da zaista cela grupa izbeglih sa različitim političkim stavovima može da učestvuje pri odlučivanju. Ima ljudi koji žele čekajući status (Duldung) , da imaju papire i ništa više od toga, ima onih koji smatraju da je ispravno da postoji legalan status za Kurde i treba im sigurnost da mogu da ostanu ovde, ali koji nemaju nikakvo interesovanje za politizaciju i za kampanju. Smatram da je dobro kada su na diskusijama gde ima političkih odluka prisutni različiti ljudi tako da mogu da preuzmu sami stvar u svoje ruke. Treba nam okrugli s to na kome zajedno diskutujemo ali ne sa stavom: "Vi ste izbegli i vi to morate da odlučite! Mi smo ljudi koji pomažu i samo pripremamo osnove za diskusiju" ; već treba zajedno da odlučujemo ali obazrivo, bez manipulacije! Treba nam otvorena diskusija i pri tome treba uvek da imamo u glavi da su oni autonomni pokret I da naposletku oni sami donose odluke o privremenom crkvenom azilu a ne mi.

 

Moni: Smatram da bi bilo dobro kada bi izbegli imali kancelariju. Mi sami imamo pristup telefonu, kompjuteru, faksu... za njih je situacija drugačija, dobro je ako uopšte jedna grupa ima jedan mobilni telefon ali ni sa njim ne smeju mnogo da telefoniraju. Bilo bi drugačije kada bi u Kelnu postojala kancelarija koju bi mogli da koriste i izbegli ljudi i ljudi iz kampanje ili samo izbegli, to bi moglo da bude mesto povezivanja i Anlaufstelle. To bi morao da bude naš zadatak, zbog naših privilegija, da im stavimo na raspolaganje ovu infrastrukturu.

Anna: Paternalizam se odnosi i na strukturu i na promenu strukture, odnosi se na razmišljanje, na promeni sopstvene ličnosti i Miteinanders. Istovremeno je cela godina bila puna aktivizma, i nije uopšte bilo mesta za razmišljanje. Ja sam upao, i radio i radio i često nisam uopšte lepo razmislio već se moralo bilo kako delati.

Ilka: To bi bio pledoje za reflekcioni prostor? Dakle, stvarati okvire i uslove za reflekciju?

Moni: Smatram da treba da preispitujemo sve korake koje pravimo, da li oni omogućuju samoorganizovanje. Sve ide brže kada nešto radiš sam nego kad to radiš sa ljudima gde osim ostalog postoje i jezički problemi. Ali to je tako, to se mora shvatiti. Mislim da često razmišljamo o efektu: „Mora se odmah reagovati, mora se napraviti priredba (javni dogadjaj, izlaganje)!“ Priredbu mogu bolje sama da uradim nego kad to radim zajedno sa izbeglima. Verujem da moramo postaviti prioritete u odnosu na naše ciljeve. Da li je bolje obratiti pažnju na spoljni auditorijum, jer kažemo: „Moramo povećati pritisak, privremeni crkveni azil se ne pojavljuje u novinama već čitavu nedelju!“ ili je bitnije samoorganizovanje i zajedništvo, takodje i u javnom radu?!

Hermann-Josef: Ja mislim da komunikacija nije ometana samo jezikom već upravo zbog struktura odlučivanja. Tu treba da nam bude jasno da ne možemo potpuno kompenzovati odnose zavisnosti koji se proizvode od strane države. Možda možemo ići za ciljem kompenzacije (das Ziel einer Kompensation verfolgen) da bismo omogućili jednako vredan skup. Tamo gde možemo više da učinimo, sledilo bi pitanje, otprilike, da li smo izbeglima napravili transparentnim naše strukture. Imamo više interesa kod izbeglih da čisto gledamo (reinzugucken) i istovremeno da ne učinimo transparantnim kako delujemo i gde kod nas padaju odluke. Zamišljam da se ne sastajemo zajedno neprekidno već kada se sastajemo da tu budu i jedno ili dvoje izbeglih osoba koji nas posmatraju i da se onda medjusobno izmenjamo. Dakle odvojeni sastanci sa medjusobnim posmatračima i jednim zaključnim plenumom.

Behshid: Ja mislim da ne možemo mnogo promeniti strukture u Nemačkoj već minimalno. Kampanja se zato i stvorila, da bismo napravili veći uticaj na strukture. Što se tiče odnosa izmedju kampanje i kurdskih izbeglih osoba, mislim da jezik nije jedina ali je velika smetnja. Naš je zadatak da obezbedimo dvojezičnost, prevod. Onda razumemo šta oni kažu, misle i nameravaju, i obrnuto, to važi i za pisana dokumenta i za sve diskusije. Osim toga moramo da rasporedimo izbegle na sva polja, pa i na sva polja odlučivanja. Čuo sam za jedan primer, desio se jedan sastanak u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prisutna je bila jedna delegacija i dve izbegle osobe, ali nije postojao prevod. Koliko mi je poznato, veći deo diskusije nisu razumeli. Kada su izbegla lica prisutna, sve se mora prevoditi! Moraju dobiti mogućnost da se izjasne a ne samo da tu sede. Znam da to nije lako ali to treba da b ude naša težnja koja mora da se sprovede. I to mora da se prihvati unutar kampanje. Objasniću još jedan primer koji je ostavio utisak na mene. Predložio sam jednog migranta iz kampanje da bude moderator jednog dogadjaja. Predlog je odbijen sa obrazloženjem da on ne govori tako dobro nemački. Ja govorim sa mnogo grešaka ali uprkos tome deo sam kampanje a kampanja je mesto gde oni koji su drugačiji i koji drugačije govore uzimaju uticaj i mogu dobiti svoje mesto. Kada se kaže: „Ne, on ne govori dobro nemački, on ne može da moderira!“ šta onda uopšte radimo sa izbeglima koji ne mogu da govore dobro nemački? Prihvatanje unutar kampanje je veoma bitno kao i učešće izbeglih na svim poljima.

Moni: Ja sam primetila da pokazujemo izbeglima da se žrtvujemo. Kada bih ja bila izbegla osoba, nerviralo bi me da se oko mene mota takva žrtvovana gomila. Uvek tako radimo kao kada to činimo iz čiste nesebičnosti, jasno radimo samo: „Mi smo solidarni sa vama!“ Izbegli ljudi su jedini koji imaju lični interesna akciju i koji ovo formulišu kao zahtev. Moramo učiniti transparantnim šta mi dobijamo od toga, kakvu nagradu to donosi za nas.

Norbert: Kažem ovo zbog sećanja jer smatram da je to dobro i važno. Kroz postojanje jezičke strukture se nešto zaista promenilo u tom smislu da su izbegli sastanu pre plenuma i da se zajedno pripreme. Stvoriti kancelariju, Anlaufstelle, bilo bi genijalno, onda bi se izbegli mogli obratiti direktno izbeglima iz akcije i da zajedno diskutuju.

Behshid: Onda ne moraju da dodju kod nas već mi idemo tamo gde se oni sastaju.

 

Izbeglička politika i nacifikacija (nacificiranje)

Detlef Hartmann

U Nem ačkoj se sistem društvenog/socijalnog lišenja prava izbeglih po pravilu opravdava neophodnošću da se ograniči doseljavanje. Ova funkcija je iskustveno doduše sve drugo nego dokazana, a ni evropske susedne zemlje nemaju takav sistem pa to pokazuje da takvo ograničenje nije neophodno. Ali zašto onda postoji? U sledećem tekstu autor pokušava da postavi ilegalizaciju i lišenje prava u kontekst društvene tehnike osiguranja vlasti (herrschaftssichernder Sozialtechnik) .

"Kako se od suseda postaje Jevrej", napisao je Ulrich Beck u doprinosu knjizi o "modernosti i varvarstvu" koja se pojavila 1996. "Kako su se od suseda napravili Jevreji", ispravio se kasnije. Postaju: danas. Napravili: tehn ički. On vidi u centru novog varvarstva, političku, pravnu, birokratsku, medialnu tehniku, koja se već godinama koristi za sve oštriju proizvodnju, stvaranje socijalnog neprijatelja: protiv izbeglih, protiv novih siromaha, protiv zavisnika od droga, u azi l skoj politici, bezbednosnoj politici, politici ilegalizovanja, politici društvenog čišćenja javnih prostora, itd. Beck ne kaže, ovo bi bio nacizam. On kaže da su to tehnike nacifikacije u veštim formama današnje radikalizovane ("refleksivne") moderne. Bec k ponavlja, u odelu (Gewand) postmodernih žargona, dosta toga što je već Hannah Arendt napisala u Elementi i poreklo totalne vlasti(poreklo totalitarizma?) . Ona je dešifrovala "poziv na smrt" u tehnikama stvaranja neprijatelja (konstrukcije neprijatelja) i ilegalizovanja ljudi i izbeglička politika je za nju centar nacifikacije. Sigurno da nacifikacija nije nikakav tehnički proces ali "nacizam u stvaranju" sadrži ovu socijalno tehničku stranu - danas više nego ikada jer se koriste raspoloživa istorijska isk u stva kao materijal za učenje. Zato ima puno smisla da se ustanovi nacifikacija ovog društva, ukazivanjem na socijalno tehničku stranu stvaranja neprijatelja. Na jednoj strani to nam pomaže da izbegnemo šturu levičarsku analizu kapitalizma, koja je reducir a la (smanjila) subjektivnu stranu ka funkciji kapitala a na drugoj strani da izbegnemo sklonost antifašističkog opisa/prikaza gde se ograničava na rasističke mentalitete. Pritom su dva momenta veoma važna: razvoj društvenog agresivnog potencijala i formira nje njegovog subjekta u proizvodnji socijalnog neprijatelja, Drugih.

Danas je plastično opipljiva proizvodnja društvenog potencijala agresivnosti iz tehnike ilegalizovanja kao svakodnevnog iskustva i to je postalo pojam/shvatanje u socijalnom istraživanju. Na formama poniženja i obezvredjivanja u neprekidnoj struji svakodnevnog pooštravanja ne varvarizuju se samo stratezi i akteri već i svi oni koji se doživljavaju i definišu na subjektnoj/subjektivnoj strani konstrukcije neprijatelja. Da li su to dezinfiku j ući šatori koji godinama stoje na Minster trgu u Bonu a za higijensko lečenje Roma, ili lečenje sredstvima za povraćanje koja su opasna za zdravlje a koja se primenjuju uglavnom na afričke pritvorenike. ili su to razni oblici javnog lova i racija, ili pro c entualno plaćanje u taksiranju najslabijeg standarda ljudskog dostojanstva u životu u Zakonu o azilu, ili paketi hrane i posebna sredstva za plaćanje (kuponi za hranu za tačno odredjene prodavnice, pr. prev.) koji su izbeglima zavedeni(augeherrscht) , njiho vo isključivanje iz društva trpanjem u zatvore, kontejnere, domove (za izbegle, pr. prev.), teritorijalno ograničenje u dodeljenim gradovima (zabrana napuštanja grada ili regiona, pr. prev.), pretvaranje granica u smrtne granice, zahtev za maltretiranjem u azilskom pravnom rečniku(rechtsprechung) (verovatno se misli da se od izbeglih zahteva da dokažu da su maltretirani u zemlji porekla, pr. prev.), svi oni postoje za hiljade svakodnevnih akata i mnoštva domišljatih formi, u kojima se uvežbava agresivnost i govor poniženja, i to na svim poljima semantike (nauka o značenju reči, pr. prev.) i semiotike (nauka o znakovnim sustavima, pr. prev.). U ovoj proizvodnji agresivnog potencijala putem (na putu) socijalnog uvežbavanja, može se prepoznati da je ilegalizov a nje osnovni socijalni proces u kojem se prikazuje račun samo jedne strane koja je u Nemačkoj veoma važna. Uvežbavanje socijalne agresivnosti i pojačavanje agresivnog potencijala protiv izbeglih, putem principijelnosti, usmerenosti ka cilju, skupnosti, pok a zuju da se pojačava korespondiranje sa procesima konstrukcije neprijatelja, u drugim oblastima i obostrano: šrotiv zavisnika od roge, protiv starih (" Alterslastquote" ), protiv siromašnih i beskućnika. Gradsko čišćenje znači: zalaganje da takoreći vozila za čišćenje počiste beskućnike sa platoa kelnske crkve, dopunjeno sa, kao u primeru šatora u Bonu, agresivnom politikom proganjanja oko semiotske strane sa izgradnjom i uvežbavanjem agresivnih potencijala. Velika uloga koju pritom igraju medijski i diskurs menadžment, ne mora se posebno naglasiti.

Važna strana ovih procesa je i “stigma menadžment” odnosno kako je američki sociolog Erving Hoffmann nazvao forme socijalnog markiranja niže vrednih ljudi kao “ne sasvim ljudska bića”. Njegovo interesovanje se odnosi pre svega na subjekt ovog procesa koji se u svakodnevnim operacijama uvežbava tehnikama obezvredjivanja njegovog socijalnog subjekta i razvio se u sastavni deo njegovog društvenog identiteta i mentaliteta. (pr.prev. ja sam ovo shvatio k ao opis delovanja aparatusa države protiv izbeglih, oni svakodnevno maltretiraju strance pa i izbegle i imaju takav mentalitet da im ne smeta da rade takav posao)

Nacifikacija društvenog identiteta

Zurecht (priračunato) tematizuje ovaj nalet(Ansatz) sve ove tehnike i gleichgerichtete podizanje agresivnih potencijala kao centralni moment procesa u kojima se njegov subjekt, socijala/društvo samo, formira, proizvodi, "konstituiše". U postmodernom diskursu, ovaj proizvodni proces je glavna tema (ali svakako ne bezuslovno "samo" kritična; zbog nesavladive prošlosti nemačka inteligencija “reimportuje” (ponovo uvozi, pr. prev.) desničarsko radikalne mislioce nemačke istorije ideja/teorije iz malo razmažene američke debate). I ovde je Hannah Arendt formulisala važne spoznaje o “pr i ncipu samoopredeljenja” nacističkog identiteta iz politike prema izbeglima i iz antisemitizma, koji su posve sposobni za generalizovanje usled svojih osnovnih mehanizama. Ovaj način prilaza je tačniji i realniji od idealističke i strukturalističke konstit u cione šeme koja definiše “subjekt” u odnosu na “objekt”, “sopstveno” u odnosu na “strano”, “ja” u odnosu na “druge”, “unutrašnje” u odnosu na “spoljašnje”, “uključivanje” u odnosu na “isključivanje”. Oni prave bledjim socijalno nasilje procesa u šematsku konstrukciju I prikazuju ga bezazlenim. To je svakodnevna struja nasilja i tehnika proizvodnje neprijatelja u kome se sopstveno ja i njegova mentalna oprema tek ostvaruje i proizvodi, nacifikuje se. U ovoj struji postaju otrovni i istorijsko moćni (Geschich tsmaechtig).

Znamo da su pomenute tehnike ilegalizovanja samo jedan aspekt obuhvaćenih procesa. Agresivnost subjekta koji se formira postoji u odnosu na ekonomsku, socioekonomsku i inovatorsku agresivnost položaja (Standorts) u globalnom natezanju oko vlasti i profita, oko učešća i udela u tome. Uvežbavanje nove agresivnosti takodje ne dolazi iz istorijskog ničega/ništa (Nichts), ono transformiše tradierte (tradicionalni) rasizam otkinutog/raskinutog (abgebrochenen) industrijskog društva. Tako da pomenute p ojave pokazuju samo sociopsihičke fasete jednog daleko kompleksnijeg procesa/zbivanja. Naravno, njega ne mogu ovde tematizovati/to ne mogu ovde tematizovati. Za nas je najbitnije/odlučujuće: Tehnike ilegalizovanja pripadaju svom jezgru.

Iz svega toga sledi : nijedno ljudsko biće nije ilegalno ne može da znači samo: inscenirana čarolija medijskih kampanja, ideološki kritičko razilaženje/raspravljanje sa mentalitetima, čista samokritika, i kada je bitno, jasno priznanje protiv aktuelnih formi nacifikacije. Ak o se ostane na tome, moraju i naše glave i njihovi mentaliteti na kraju da veruju u to. Zato su prilično nepotpune spoznaje Beck-a i mnogih njegovih postmodernih diskursanata oko pretnji kao i njegov poziv za “ranu, ves elu odbranu otvorenog društva" i prito m je njegova strategija naivna, kako on to sve formuliše sa njemu svojstvenom briliantnošću. Ili ipak misli na veseli put/način na poljsko-nemačkoj granici, jedno radosno objašnjavanje sa racijom na železničkoj stanici. Ovo je odlučujuće: rani i veseli sukob sa tehnikama nacifikacije i sa praktičnim procesima u kojima se ovi mentaliteti stvaraju i uvežbavaju. Nacifikacija nije dovršen proces već povratan. Možemo ga blokirati. Praktično. Tačku po tačku. Dan za danom.

Ulrich Beck, Kako se od komšije postaje Jevrej", u M.Miller & H.-G. Soeffner, Modernitaet und Barbarei, Frankfurt/m., 1996. S.318

Dodatak prevodioca ovom poglavlju: Zaista teško i za prevodjenje i za razumevanje jer je koristio akademski način govora/ pisanja. Onima koj i se susreću prvi put sa temom sam pokušao u zagradama da objasnim o čemu se radi.

90ta strana (od 135)............

 

 

Mala pomoć za ilegalce, ljude bez dokumenata, koji su na ulicama Evrope, u vezi spavanja, ishrane, kupanja...se može pročitati u tekstu: O beskućništvu + info za beskućnike.


Što se tiče Basel-a (Swiss), u uiverzitetskoj biblioteci se može pronaći i koja knjiga koja je interesantna strancima, na primer Pravo stranaca (Auslaenderrecht, Leben, Lieben und Arbeiten in der Schweiz; Peter Frei, signatura LS 113, 400, isbn 3 85569 272 6; Beobachter-Ratgeber) a koja sadrži sve relevantne informacije za strance (od toga šta je potrebno da bi neko iz EU ili sa Istoka stanovao ili radio u Swiss pa do postupka proterivanja). Mada se mora napomenuti da se zakoni često menjaju pa knjige nisu uvek aktuelne. Kolektiv za ljude bez papira se nalazi u Rebgasse 1, na četvrtom spratu, to je zgrada sindikata (Gewerkschaftshaus). Mislim da se tamo nalaze utorkom i četvrtkom od 15-20h. Mapa ove države i ulica njenih gradova se može uvek pogledati na map.search.ch a takodje i telefoni na tel.search.ch

U Hamburgu se u centru "B5" nalazi kolektiv za pomaganje ilegalcima, u Briggitenstrasse 5, nedeljom oko 15h prave ručak za ljude pa se tada mogu dobiti informacije kada koja grupa dolazi tamo. Mesto za spavanje se može dobiti kod katoličkih sestara, ne pitaju za dokumenta već samo napišeš svoje ime i datim rodjenja na papir (ako nekog traži interpol bolje da ne napiše svoje pravo ime, crkve izbegavaju saradnju oko sprovodjenja zakona o strancima ali su spremni da saradjuju ako nekog traže za neko krivično delo), u Haus Bethlehem, Budapester Strasse 23a, od 19h do 08:30h. Doručak je tu u 10h. Nalazi se pored metro stanice St. Pauli, a par stotina metara dalje, svakim danom od 7-10h i od 14-17h, se može dobiti doručak i ručak u Cafe mit Herz, Seewartenstr. 10. Nalazi se u podrumu, a na drugom spratu je klinika za beskućnike tako da se tamo može otići kod doktora i zubara, besplatno. Salvation Army, Talstrasse 11, je mesto gde se takodje može dobiti besplatno hrana preko dana, radno vreme je različito raznim danima. Odličan besplatan doručak i ručak se može dobiti u restoranu/baraci u ulici Nobistor 42, od 10:15-11:45 i od 16-17h. Nalazi se blizu stanice Reeperbahn. Sva navedena mesta su u krugu od jednog kilometra. Takodje, medicinski radnici kombijem obilaze sva mesta za hranu. Dobro mesto je i Herz As, gde ljudi mogu dobiti obrok u 14h, a od 10-16h mogu tamo ostati i gledati TV, koristiti kompjuter, tuševe, itd. Nalazi se blizu glavne železničke stanice, Norderstrasse 50. Skoro na svim mestima osim hrane, daju i odeću i obuću. Mapa svih ulica evropskih gradova se moze naći na http:www.multimap.com.

U Kopenhagenu se bez dokumenata i novca može spavati u Horhusvej 5 (na par metara od pandurske stanice), svako veče tokom zimskog perioda od 21-07h. Ulaz je u dvorištu iza zgrade a naziv je Hladan nos (Colde nose). Tu takodje ima i tuševa i dobija se sendvič, kafa, čaj... Spava se na krevetu, dok se na drugim mestima, takozvani noćni kafe, spava na podu sa vrećom za spavanje. Stengade 40 od 00-08h svako veče i tu rade preko dana u različitim intervalima. Ponedeljkom i utorkom od 10-16h, sredom i četrvtkom od 16-00h a vikendom od 08-14h. Od hrane se nešto plaća a nešto ne. U istedgade 100 takodje nešto naplaćuju a nešto je besplatno, a rade od 10-14h i od 16-20h. Blizu je glavne železničke stanice. Besplatan sendvič se može dobiti i u Holmbladsgade 73, tu se mogu takodje koristiti kompjuteri i gledati TV i filmovi, radno vreme im je svaki dan od 15-21h a nedeljom od 15-20h. Radnim danima se može dobiti besplatan hladan obrok (salata, salama, kolači, itd) od 8.30-14h u Overgaden oven vandet 6a, nalazi se blizu metro stanice Christianhavn. Sve adrese se mogu dobiti na plastičnim karticama na ovim mestima za hranu. Gotovo svi pričaju engleski, kako radnici tako i posetioci takvih mesta.

U Malmo-u takodje stranac teško može da dobije mesto za spavanje a za hranu se mora ići u crkvu za bon pa sa tim bonom ići na mesta gde se dobija hrana. Tako je i u manjim mestima u Danskoj. U Hamburgu mesta za spavanje rade od oktobra do aprila, nakon toga ljudi spavaju bilo gde. U Kopenhagenu piše da uglavnom ne rade tokom jula.