PROGRAM NACIONALNE KONFEDERACIJE RADA (CNT)

U okviru aktivnosti svih delegacija koje prisustvuju ovom Kongresu ispoljavaju se dva različita načina razumevanja smisla života i osnova izgradnje postrevolucionarne privrede. Ove razlike medju delegacijama koje okuplja Nacionalna konfederacija rada su, svojim jasno istaknutim dinamizmom, uzburkale našu organizaciju. Izvor ovih različitih koncepcija su doktrinarna i filozofska načela koja, utiskujući svoj trag u psihologiju aktivista, stvaraju dva postojana načina mišljenja. Pretvarajući se u direktive, teorijske razlike se produbljuju i odredjuju tok dvema strujama u okviru CNT-a.

Ne bi bilo problema da u ovom dvosmernom kretanju energija unutar Konfederacije ne postoji prirodna težnja za hegemonijom kod obe struje. Ova uporna i konstantna duhovna težnja pokazaće se s novom snagom na internom kadrovskom planu i sukob će dovesti u pitanje jedinstvo pokreta za koje smo se upravo izjašnjavali na ovom Kongresu. Zato smo mi, radeći na formulisanju ovog Programa sa ozbiljnošču i savesnošću potrebnom da bi se procenila i preuzela istorijska odgovornost koju nameće ovaj trenutak, morali da nadjemo formulu koja povezuje duh i misao obeju struja i, istovremeno, da artikulišemo osnove novoga života.

Tako izjavljujemo:

1. Nastojali smo da, vodjeni strogim smislom za harmoniju, zgradu ovog Programa utemeljimo na dva stuba – individui i sindikatu – dajući, na taj način prostor paralelnom razvoju obeju struja i koncepcija.
2. Ponavljajući izričitu garanciju harmonije, dajemo implicitno priznanje individualnog suvereniteta. Polazeći od suvereniteta individue kojim se sloboda brani od svih nezakonitih stega, moraćemo teorijski da artikulišemo različite institucije koje treba da odlučuju o onome što je nužno u društvenom životu.

Iz podruštvljavanja celokupnog društvenog bogatstva i garantovanja svim ljudima prava na korišćenje sredstava za proizvodnju (čime se ostvaruje njihova jednakost u pravu na rad), proizilazi anarhistički princip slobodnog sporazumevanja ljudi o dometima, uslovima i trajanju njihovih ugovora. Ali, 'pravo na rad' istovremeno znači i dužnost svakog čoveka da radi jer, pod imperativom prirodnog zakona samoodržanja, svako, da bi živeo, mora da troši. Tako, po našem mišljenju, individua treba da odredi okvire i nomenklaturu novog društva, jer je ona čelija, pravno lice i osnovna jedinica svih složenijih celina koje će, u budućnosti, stvarati sloboda i moć federacije.

Smatramo da je svako planiranje strukture budućeg društva sa matematičkom tačnošću apsurdno jer, često teoriju i praksu razdvaja pravi bezdan. Zato, mi nećemo da pravimo grešku svojstvenu političarima koji, nudeći konačna rešenja za sve probleme, u praksi doživljavaju neuspeh. Uzrok njihovog neuspeha je u njihovoj pretenziji da nametnu jedan metod za sva vremena, ne uzimajući u obzir razvitak ljudskog života.

Mi, pošto imamo složeniju predstavu o društvenim problemima, nećemo postupiti poput političara. Skicirajući norme liberterskog komunizma nećemo ih izneti u formi jedinstvenog i nepromenljivog programa. Promene će logično doći, a na njih će ukazati same životne potrebe i iskustvo.

Iako će možda izgledati kao da, donekle, prekoračujemo ovlašćenja koja nam je dao Kongres, nameravamo da, u glavnim crtama, izložimo naš koncept revolucije i najvažnije premise koje, po našem mišljenju, mogu i moraju da je predvode.

Predugo je tolerisano mišljenje po kome revolucija nije ništa drugo do nasilna epizoda kojom se uništava kapitalistički sistem. U stvari, ona nije ništa drugo do čin kojim se ostvaruje jedno stanje stvari koje se još mnogo ranije uobličilo u kolektivnoj svesti.

Prema tome, revolucija počinje onog trenutka kada individualna svest, utvrdivši razliku koja postoji izmedju nje i društvenog stanja, uvidja (instinktivno ili analizom) da je primorana da se suprotstavi.

Zato, ukratko rečeno, smatramo da revolucija počinje:

1. Kao psihološki fenomen – neslaganjem sa jednim stanjem stvari za koje je ustanovljeno da je u suprotnosti sa individualnim težnjama i potrebama.
2. Kao društvena manifestacija – kada ove individualne reakcije, uobličivši se u kolektivnu, dodju u sukob sa nosiocima kapitalističkog režima.
3. Kao organizacija – kada kolektivna reakcija stvori snagu sposobnu da nametne ostvarenje njene životne svrhe.

Sledeći spoljašnji faktori zaslužuju da budu posebno istaknuti:

• Rušenje etike koja služi kao osnova kapitalističkom režimu.
• Ekonomska propast tog režima.
• Slom političke forme kapitalističkog režima – kako njegovog demokratskog oblika tako i državnog kapitalizma kao njegove poslednje forme od koje se ne razlikuje autoritarni komunizam.

Kada se, u odredjenom trenutku, svi ovi faktori steknu zajedno u jednoj tački, onda izazivaju pojavu nasilnog čina. Sam taj čin je samo etapa koju zahteva istinski razvitak revolucije.

Smatrajući da živimo u jednom takvom trenutku u kome se svi ovi faktori zajedno javljaju i stvaraju mogućnost revolucionarne promene, mislimo da je neophodno stvaranje Programa u kome ćemo, u opštim crtama, postaviti prve stubove za društvenu gradjevinu koja treba da nas, u budućnosti, primi pod svoj krov.

Konstruktivni koncept revolucije

Smatramo da isključivo pravičnost mora biti temelj na kome će se organizovati naša revolucija.

Revolucija se ne može zasnivati na ideji uzajamne pomoći, ni na ideji solidarnosti, niti na zastarelom pojmu ljubavi prema bližnjem. U svakom slučaju, ove tri ideje, koje su u prošlosti pokušavale da isprave nedostatke društava primitivnog tipa u kojima je individua prepuštena proizvoljnom tumačenju njoj nametnutog prava, treba da se uključe i usavrše u okviru novih normi društvenog života. Najjasniju interpretaciju ove norme nalaze u učenju liberterskog komunizma da treba dati svakom ljudskom biću ono što zahtevaju njegove potrebe, te da se njihovo zadovoljenje ne ograničava ničim do mogućnostima novostvorene ekonomije.

Ako svi putevi ka Rimu namernika vode u 'Večni grad', onda i svi oblici rada i raspodele koji su odredjeni koncepcijom jednog egalitarnog društva vode ostvarenju socijalne pravde i harmonije.

Prema tome, verujemo da revolucija treba da se temelji na sledećim socijalnim i etičkim principima liberterskog komunizma:

1. Dati svakom ljudskom biću ono što iziskuju njegove potrebe, a da pri zadovoljenju tih potreba nema drugih ograničenja do onih koje nameću ekonomske mogućnosti društva.
2. Zahtevati od svakog ljudskog bića maksimalni udeo njegovih napora u skladu sa potrebama društva, vodeći pri tome računa o fizičkim i moralnim mogućnostima svakog pojedinca.

Organizacija novog društva nakon revolucionarnog čina – Prve mere revolucije

Po završetku nasilne faze revolucije proglasiće se ukidanje: privatnog vlasništva, države, načela autoriteta, i sledstveno tome, klasa koje dele ljude na eksploatatore i eksploatisane, na ugnjetane i ugnjetače.

Podruštvljavanjem bogatstva, oslobodjenim proizvodjačima će se poveriti direktna uprava nad proizvodnjom i potrošnjom.

Osnivanje liberterskih komuna (la comuna libertaria) u svakome mestu, pokrenuće se novi društveni mehanizam. Proizvodjači svake proizvodne grane ili struke, ujedinjeni u svojim sindikatima i u mestima gde rade, slobodno će odredjivati formu u koju će se organizovati.

Liberterska komuna će zapleniti sve ono što je ranije bespravno pripadalo buržoaziji – na primer: hranu, odeću, cipele, sirovine, orudja za rad, itd. Sredstva za rad i sirovine treba da predju u ruke proizvodjača da bi ih oni mogli direktno upotrebiti za dobrobit zajednice.

Komune će se u prvom redu brinuti da obezbede maksimalnu udobnost stanovnicima svakog pojedinog mesta, da osiguraju pomoć bolesnicima i vaspitanje deci.

Kao što smo već istakli, svi sposobni ljudi će se pripremiti da, u skladu sa fundamentalnim principom liberterskog komunizma, dobrovoljno ispune svoju proizvodjačku dužnost, to jest da daju svoj doprinos zajednici u skladu sa svojim snagama i mogućnostima, a Komuna će ispuniti svoju obavezu da zadovolji njihove potrebe. Kada čovek bude slobodno radio u novom društvu, proizvodjačka dužnost će se pretvoriti u istinsko pravo.

Već sada je neophodno stvarati svest o tome da revolucija, u početku, neće biti laka i da će biti nužno da svaki čovek uloži maksimalne napore a da, pri tom, troši samo onoliko koliko to dopuštaju mogućnosti proizvodnje. Čitav period izgradnje novog društva zahteva žrtve: individualno i kolektivno prihvatanje napora usmerenih ka savladavanju okolnosti i izbegavanju teškoća u radu na novoj organizaciji društva koju ćemo, uz opštu saglasnost, ostvariti.

Plan organizacije proizvodjača

Plan ekonomske organizacije nacionalne privrede urediće se u skladu sa najstriktnijim principima društvene ekonomije. Te principe će direktno sprovoditi proizvodjači pomoću svojih proizvodjačkih organa koje će birati i kontrolisati generalne skupštine raznih organizacija.

Osnova organizacije proizvodjača (na radnom mestu, u sindikatu, komuni, svim upravnim organima novog društva) biče proizvodjač, individua, kamen temeljac svih društvenih, ekoomskih i moralnih tvorevina.

Pogonski i fabrički saveti će da funkcionišu kao organi pomoću kojih će se, u okviru komune, dogovorom povezivati različiti radni centri.

Kao sredstvo povezivanja sindikalnih, strukovnih udruženja proizvodjača, formiraće se saveti za statistiku i proizvodnju koji će se medjusobno udruživati sve dok ne uspostave mrežu stalnih i bliskih odnosa izmedju svih proizvodjača Iberijske konfederacije.

Osnovu naše organizacije na selu činiće, takodje, proizvodjač, član komune koji će uživati sve prirodna bogatstva svoje političke i geografske oblasti.

Kao rgan povezivanja udruženja poljoprivrednika na selu formiraće se savet za poljoprivredu, obrazovan od tehničara i radnika. Ovaj savet će biti zadužen da usmerava i intenzivira proizvodnju tako što će ukazivati na pogodno zemljište (prema njegovom hemijskom sastavu) za proizvodnju odredjenih kultura.

Saveti za poljoprivredu će uspostavljati istu mrežu odnosa kao i saveti pogona, fabrika, proizvodnje i statistike, dopunjujući tako strukturu liberterske federacije koju reprezentuje komuna kao ograničena politička i geografska jedinica.

Sva udruženja industrijskih i poljoprivrednih proizvodjača ujediniće se u federaciju na nacionalnom nivou (sve dok Španija bude jedina zemlja koja je ostvarila svoj društveni preobražaj), ako, dovedeni do ove alternative samim procesom rada, budu to smatrali pogodnim za plodniji razvoj ekonomije. Takodje, na federalnom principu će se udružiti i sve one službe koje treba da olakšaju logične i nužne odnose izmedju svih komuna na Poluostrvu.

Smatram da će novo društvo, vremenom, uspeti da svakoj komuni obezbedi sve one poljoprivredne i industrijske proizvode koji su neophodni za njenu autonomiju. Ovu autonomiju treba shvatiti u skladu sa biološkim principom po kojem je svaki čovek – u ovom slučaju, svaka komuna – najslobodniji onda kada je najmanje zavisan od drugih ljudi.

Liberterske komune i njihovo funkcionisanje

Političku parolu naše revolucije treba utemeljiti na tri pojma: Individua, Komuna i Federacija.

U okviru ukupnog plana privrednih aktivnosti, uredjenog po svim pitanjima za celu Španiju, uprava će, u potpunosti, biti komunalnog karaktera.

Komuna će, dakle, biti osnova takve uprave. Komune će biti autonomne i udruživaće se u federacije na regionalnom i nacionalnom nivou radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva. Pravo na autonomiju ne oslobadja komune od obaveze izvršavanja dužnosti koje nalaže opšti interes. Ali, ove dužnosti nemogu biti podeljenje na osnovu nečije jednostrane procene, već moraju da ih prethodno sve komune prihvate.

Tako će se jedna komuna potrošača, ne odričući se svoje autonomije, obavezati da poštuje one norme opšteg važenja koje, nakon slobodne diskusije, budu prihvaćene od strane većine. Za razliku od njih, one komune koje, odolevajući industrijalizaciji, dopuštaju alternativne forme zajedničkog življenja (na primer naturisti i nudisti) imaće pravo na autonomnu upravu koja će biti oslobodjena opštih obaveza. Ove naturističko-nudističke komune, kao i druge vrste komuna, neće moći same da zadovolje sve svoje potrebe (koliko god te potrebe bile ograničene), pa će njihovi delegati na kongresima Iberijske kond+federacije liberterskih komuna moći da sklope ekonomske ugovore sa ostalim poljoprivrednim i industrijskim komunama.

Kao zaključak predlažemo:

Stvaranje komune kao političke i administrativne jedinice.
Komuna će biti autonomna i udruživaće se sa ostalim komunama na federalnom principu.

Komune će se udruživati po okruzima i regionima, utvrdjujući geografske granice po slobodnoj volji. Kada je to pogodno, manja naselja, sela i zaseoci ujediniće se u samo jednu komunu. Zajedno, sve ove komune činiće Iberijsku konfederaciju autonomnih liberterskih komuna.

Radi distribucije proizvoda i boljeg snabdevanja komuna prehrambenim proizvodima, mogu se formirati, pored već pomenutih, i suplementarni organi sa zadatkom da to ostvare. Na primer: konfederalni savet za proizvodnju i distribuciju, sastavljen od direktnih predstavnika nacionalnih federacija proizvodjača i delegata koji su izabrani na godišnjim kongresima komuna.

Zadaci i unutrašnje funkcionisanje komune

Komuna mora da se bavi onim što interesuje individuu.
Ona mora da se brine o svim poslovima oko uredjenja i sredjivanja naselja: stambenim prilikama i snabdevanjem stanovništva robom i proizvodima koje su im sindikati ili udruženja proizvodjača stavili na raspolaganje.

Takodje, baviće se higijenom, komunalnom statistikom, zajedničkim potrebama, obrazovanjem, zdravstvenim ustanovama, održavanjem i poboljšanjem lokalnog saobraćaja.

Organizovaće odnose sa drugim komunama i staraće se da stimuliše sve kulturno-umetničke aktivnosti.

Radi valjanog izvršenja ovih zadataka biće naimenovan savet komune kome će biti pridodati predstavnici saveta za poljoprivredu, zdravstvo, kulturu, distribuciju, proizvodnju i statistiku.

Procedura po kojoj će se vršiti izbor saveta komune biće različita i odrediće se u zavisnosti od broja stanovnika svake komune. Naročito treba paziti da se u velikim gradovima, kada se u njima formiraju savezi komuna, ne zaostane u procesu političke decentralizacije.

Služba u svim ovim institucijama neće imati nikakav egzekutivni niti birokratski karakter. Osim onih članova koji obavljaju tehničke ili statističke poslove, svi ostali će izvršavati svoje proizvodne dužnosti da bi se po završetku radnog vremena okupili na sastancima i detaljno raspravljali o pitanjima za čije rešenje nije potrebno odobrenje generalnih skupština.

Skupštine će se održavati, na traženje članova saveta komune ili voljom njenih žitelja, onoliko puta koliko to budu zahtevali interesi komune.

Uzajamni odnosi i razmena proizvoda

Kao što smo već rekli, naša organizacija je federalnog tipa i ona osigurava slobodu individue u okviru grupe i komune, slobodu komuna u okviru federacija i slobodu federacija u okviru konfederacija.

Mi idemo dakle, od individue ka kolektivu, obezbedjujući njena prava da bi se očuvao netaknut princip slobode.

Žitelji jedne komune će medjusobno raspravljati o internim problemima komune: proizvodnji, potrošnji, nastavi, higijeni – o svemu što je potrebno za njen moralni i ekonomski razvoj. O problemima koji se tiču cele oblasti ili provincije raspravljaće se na nivou federacije. Na tim sastancima i skupštinama biće, preko svojih delegata, zastupljene sve komune. Delegati će iznositi stavove koji su prethodno već prihvaćeni u komunama.

Na primer, ako treba da se izgrade putevi koji će povezivati sela jedne oblasti, ili se radi o pitanjima transporta i razmene proizvoda izmedju poljoprivrednih i industrijskih oblasti, onda je prirodno da sve komune, kad već trebaju da daju i svoj doprinos, iznesu i svoj stav.

U pitanjima regionalnog značaja, dogovore koji predstavljaju suverenu volju svih stanovnika tog regiona sprovodiće u delo Regionalna federacija.Tako, u našoj zamisli organizacije društva polazimo od individue, zatim prelazimo na komunu, od nje na federaciju i, na kraju, na konfederaciju.

Na isti način, medjusobnom saradnjom i dopunjavanjem svih organa, dolazimo do rešenja svih problema nacionalnog značaja. Nacionalna organizacija regulisaće internacionalne odnose u direktnom kontaktu sa proletarijatom drugih zemalja, preko njihovih odgovarajućih organa u okviru Medjunarodnog udruženja radnika.

Saveti komuna, radi razmene proizvoda, stupaće u vezu sa regionalnim federacijama komuna i sa konfederalnim savetom za proizvodnju i raspodelu, nudeći im svoje viškove i tražeći ono što komuni nedostaje.

Preko mreže odnosa koji će se uspostaviti izmedju komuna i saveta za proizvodnju i statistiku, osnovanih od nacionalnih federacija proizvodjača biće pojednostavljen i rešen problem razmene.

Za rešavanje problema razmene na nivou komune biće dovoljni proizvodjački bonovi koje će izdavati saveti radionica i fabrika i na osnovu kojih će proizvodjači moći da nabave ono što im je potrebno za zadovoljenje svih potreba. Proizvodjački bon predstavlja sredstvo razmene podvrgnuto dvema regulama: prvo, bon će biti neprenosiv i, drugo, usvojiće se procedura po kojoj će se na bonu beležiti vrednost rada izražena u jedinicama radnih dana. Tako označena vrednost će imati maksimalnu važnost od jedne godine u toku koje će se za nju dobijati potrebni proizvodi.

Radno pasivnim delovima stanovništva saveti komuna će davati potrošačke bonove.

Ne možemo, svakako, da postavimo jednu apsolutnu normu koja bi regulisala razmenu jednako za sve komune. Mora se poštovati autonomija komuna pa će, zato, ako to budu smatrale pogodnim, komune moći da uspostave drukčiji sistem unutrašnje razmene. Jedino se mora obezbediti to da ti novi sistemi razmene, ni u kom slučaju, ne ugrožavaju interese drugih komuna.

Obaveze pojedinca prema društvu i koncept distributivne pravde

Liberterski komunizam je nespojiv sa kaznenim sistemom – ta činjenica implicira nestanak postojećeg sistema korekcione pravde te, prema tome, i instrumenta kažnjavanja (zatvora, tamnica, itd).

Smatramo da je, pri sadašnjem stanju stvari, glavni uzrok takozvanih delikata društveni determinizam. Stoga, mislimo da će sa nestankom uzroka i sami delikti, uglavnom, nestati.

Tako smatramo:

1. Da čovek nije loš po svojoj prirodi i da je delinkvencija logičan rezultat nepravednog društvenog stanja u kome živimo;
2. Da ovi uzroci moraju da nestanu kada čovek zadovolji svoje potrebe i kada mu se omogući da bude pod uticajem jednog racionalnog i humanijeg obrazovanja.

Zbog toga, smatramo da će zajednica, u slučaju da pojedinac ne ispunjava svoje obaveze (moralne ili proizvodjačke), rešiti svaki pojedinačni slučaj rukovodeći se osećanjem za socijalnu harmoniju.

Liberterski komunizam će medicinom i pedagogijom sprovoditi svoje 'popravno delovanje' jer su to jedina preventivna sredstva koja priznaje moderna nauka. Kada neki pojedinac, žrtva patoloških pojava, naruši harmoniju koja treba da vlada medju ljudima, pedagoška terapeutika će se postarati da izleči njegovu neuravnoteženost i da u njemu stimuliše etički princip društvene odgovornosti koji je nezdravim nasledjem doveden u pitanje.

Porodica i odnosi izmedju polova

Ne treba smetnuti sa uma da je porodica bila prvo civilizacijsko jezgro ljudske vrste i da je odigrala zadivljujuću ulogu u negovanju morala i solidarnosti. Takodje ni činjenicu da je porodica opstala u svim fazama evolucije ljudskog roda (od porodice preko klana, plemena, naroda do nacije), te treba pretpostaviti da će postojati još dugo vremena.

Revolucija ne bi trebalo nasilno da reguliše pitanja porodice, osim u slučajevima kad su odnosi u porodici loši i kada će se utvrditi i podržati pravo na razvod.

Pošto je prva mera liberterske revolucije osiguravanje ekonomske nezavisnosti ljudi, bez obzira na njihov pol, medjusobna zavisnost čoveka i žene, koja je posledica ekonomske interiornosti u kapitalističkom društvu, nestaće zajedno sa tim društvom. Podrzumeva se da će oba pola biti ravnopravna, kako u pravima tako i u obavezama.

Liberterski komunizam proklamuje slobodnu ljubav, bez drugih regulativa osim volje čoveka i žene, garantujući deci zaštitu kolektiva i spasavajući ih od ljudskih nastranosti primenom biološkohigijenskih principa.

Isto tako, uz pomoć dobrog seksualnog vaspitanja započetog u školi, težiće se selekciji vrste tako što će ljudski parovi radjati svesno, nastojeći da stvaraju zdravu i lepu decu u skladu sa ciljevima eugenike.

Ukoliko se suoči sa problemima moralnog karaktera koje ljubav može da izazove (problemima koji imaju poreklo u ljubavnim sukobima), društvo liberterskog komunizma može dvojako da utiče na normalan razvoj ljudskih i seksualnih odnosa. U slučaju nekoga ko bude želeo ljubav silom ili životinjski, ako mu ne bude dovoljan savet ili pozivanje na pravo drugog čoveka, moraće se pribeći njegovom udaljavanju iz zajednice kojoj pripada. Za mnoge bolesti se preporučuje promena vode i vazduha. I u slučaju 'bolesti ljubavi', jer ljubav postaje bolest kada se pretvori u tvrdoglavost i zaslepljenost, mora se preporučiti promena komune. Na taj način, bolesnik se izdvaja iz sredine koja ga zaslepljuje i zaludjuje. Ali, malo je verovatno da će se jedno ovakvo stanje razdraženosti uopšte i javiti u ambijentu seksualne slobode.

Religiozno pitanje

Religija će biti priznata ukoliko, kao potpuno subjektivna manifestacija ljudskog bića, bude proterana u svetilište individualne svesti, a ne bude oblik javne aktivnosti i sredstvo moralne i intelektualne prisile.

Nestanak svih obreda omogućiće da ljudi slobodno odlučuju o prihvatljivosti različitih moralnih ideja.

O pedagogiji, umetnosti, nauci i slobodnom eksperimentisanju

Uz pomoć radikalnih zahvata treba pristupiti rešavanju problema obrazovanja. Na prvom mestu, mora se energično i sistematski iskoreniti nepismenost. Društvena pravda koju revolucija mora da ostvari zahteva da kultura bude vraćena onima koji su je, do sada, bili lišeni. To se naročito odnosi na selo jer, kao što je kapitalizam oduzimao i nezakonito prisvajao društveno bogatstvo, tako su i gradovi zadržavali i prisvajali za sebe kulturu i obrazovanje.

Vraćanje materijalnog bogatstva i kulture proizvodjačima je osnovni cilj naše revolucije. Kako ga dostići? Eksproprijacijom kapitala u materijalnoj sferi, a u moralnoj, prenošenjem kulture onima koji u njoj oskudevaju.

Naš obrazovni rad se, stoga, mora podeliti u dve etape. Prvi deo obrazovnih aktivnosti moramo da realizujemo neposredno nakon revolucije, a drugi, opšteljudskog karaktera, u već stvorenom novom društvu. Prvo bi trebalo organizovati osnovno obrazovanje nepismenog stanovništva koje bi obuhvatalo poduku iz čitanja, pisanja, računa, fizičke kulture, higijene, istorijskog toka evolucije i revolucije, ateističke teorije, itd. Ovu nastavu bi mogli da izvode mnogobrojni mladi, školovani ljudi koji bi se na taj način, tokom jedne ili dve godine, dobrovoljno stavili u službu kulture. Njih bi usmeravala i pravovremeno kontrolisala nacionalna federacija za obrazovanje koja bi, odmah nakon proglašenja liberterskog komunizma, bila zadužena za sve obrazovne centre i procenjivanje vrednosti profesionalnog i dobrovoljačkog nastavanog kadra. Nacionalna federacija za obrazovanje bi uklanjala iz nastave one predvače koji su intelektualno i, pre svega, moralno nesposobni da se prilagode zahtevima slobodne pedagogije. To se odnosi i na izbor nastavnog kadra za osnovno i srednje obrazovanje, gde će osnovni kriterijum biti sposobnosti pokazane u nastavnoj praksi.

Nastava, kao pedagoška misija usmerena na stvaranje novog čovečanstva, biće slobodna, naučna, jednaka za  oba pola i sadržaće sve elemente neophodne za osposobljavanje u bilo kojoj grani proizvodnje i ljudskog znanja. Higijeni i negovanju dece će pripasti posebno važno mesto u nastavi da bi se žene, još u školi, pripremale i vaspitavale za ulogu majke. Posebna pažnja će se, takodje, posvetiti seksualnom vaspitanju, osnovi za usavršavanje vrste.

Smatramo da je glavni zadatak pedagogije da doprinese formiranju ljudi sa vlastitim kriterijumima (kad govorimo o 'ljudima' podrazumevamo generičko značenje tih reči). Zato će biti važno da učitelj neguje sve mogućnosti deteta da bi ono postiglo kompletan razvoj svih svojih sposobnosti.

Iz obrazovnog sistema liberterskog komunizma biće konačno isključen sistem nagrada i kazni jer se u njemu nalazi koren svih nejednakosti.

Bioskop, radio, nastavna sredstva (knjige, crteži, projektori) postaće izvanredna i efikasna pomoćna sredstva za brzu intelektualnu i moralnu transformaciju sadašnjih generacija i za razvoj ličnosti dece i omladine koja će se roditi i razvijati u sistemu liberterskog komunizma.

Nezavisno od obrazovnog aspekta, libertersko komunističko društvo će, od samog početka, svim ljudima obezbediti pristup i pravo na bavljenje naukom, umetnošću i istraživanjima svih vrsta. Ove aktivnosti doprinose ravnoteži i zdravlju ljudske prirode i biće omogućene ljudima tokom celog njihovog živora ukoliko se mogu usaglasiti sa zahtevima koje nužno nameće proizvodni rad.

U društu liberterskog komunizma neće postojati podela na umni i fizički rad, već će svi proizvodjači biti, istovremeno, i intelektualni i manuelni radnici. Pristup umetnosti i nauci biće slobodan jer će na njih utrošeno vreme pripadati pojedincu, a ne zajednici od koje će se, ukoliko to želi nakon završenog radnog dana i ispunjene misije proizvodjača, pojedinac moći da emancipuje.

Duhovne potrebe koje postoje uporedo sa materijalnim, čine čoveka moralno emancipovanim i snažnije se manifestuju u društvu koje zadovoljava čovekove primarne potrebe.

Pošto je evolucija stalni, mada ne uvek pravolinijski proces, individua uvek teži i želi da poseduje više, da nadmaši svoje pretke i sebi slične, pa i samu sebe.

Društvo koje počiva na slobodnom istraživanju i na slobodi ispoljavanja ljudskoga života ne može da uguši sve ove težnje ka usavršavanju, stvaranju (umetničkom, naučnom, književnom), eksperimentisanju, a da se, pri tome, poziva na njihovu neprikladnost s obzirom na materijalni ili bilo koji drugi smisao. To društvo ih neće upropastiti onako kako to sadašnje čini, nego će ih, naprotiv, podsticati i negovati, imajući na umu da čovek ne živi samo od hleba i znajući kako bi čovečanstvo bilo jadno da živi samo od njega.

Nelogično je pretpostaviti da ljudi u novom društvu neće imati želju da se zabave i odmore. U stvari, u liberterskim autonomnim komunama postojaće dani posvećeni odmoru svih članova komune. Ove dane će odredjivati skupština komune, birajući datume od istorijskog značaja ili one koji su u vezi sa prirodnim pojavama. Takodje, odrediće se i časovi u toku dana koji će biti posvećeni izložbama, pozorišnim predstavama, bioskopskim projekcijama, kulturnim tribinama i koji će unositi radost i zabavu u komunu.

Odbrana revolucije

Pošto smatramo da je revolucija u Španiji moguća pre nego u nekog od susednih zemalja, pretpostavljamo da će biti nužna njena odbrana od kapitalističkog okruženja. Moramo pretpostaviti da se kapitalizam susednih zemalja neće pomiriti sa tim da sebe vidi lišenog interesa koje je tokom vremena stekao u Španiji.

Zbog toga, dok socijalna revolucija ne pobedi na internacionalnom planu, moraju da se usvoje mere za odbranu novog poretka. Ove mere će biti usmerene protiv opasnosti od spoljne, kapitalističke intervencije kao i protiv kontrarevolucije unutar same zemlje. Najveću opasnost za revoluciju predstavlja stajaća vojska jer se pod njenim uticajem može uspostaviti diktatura koja bi revoluciji zadala fatalni, smrtni udarac.

Državne oružane snage daće svoj doprinos pobedi nad buržoazijom kada se, u celini ili jedan njihov deo, pridruže narodu u trenucima borbe na ulicama. Ali, pobedom nad buržoazijom njihov posao se završava.

Naoružani narod biće najbolja garancija protiv svakog pokušaja restauracije svrgnutog režima, bez obzira da li ti pokušaji potiču iznutra ili spolja. Postoje hiljade radnika koji su prošli kroz kasarne i koji poznaju modernu vojnu tehniku.

Svaka komuna bi trebalo da ima sopstveno naoružanje i sredstva za odbranu jer, sve dok se revolucija definitivno ne konsoliduje, njih ne treba uništavati i pretvarati u orudja za rad. Preporučujemo da se sačuvaju avioni, tenkovi, oklopni kamioni, mitraljezi i protivavionski topovi jer prava opasnost od spoljne invazije dolazi iz vazduha.

Ako dodje do invazije, narod će se brzo mobilisati da bi se odupro neprijatelju, s tim što će se proizvodjači vratiti na svoja radna mesta čim ispune svju odbrambenu ulogu. Opšta mobilizacija obuhvatače sve one osobe oba pola koje su sposobne i obučene za borbu.

Odbrambene snage konfederacije biće rasporedjene u svim proizvodnim centrima i pružiće najvažniju pomoć u konsolidaciji tekovina revolucije i osposobljavanju stanovništva za borbe koje, zbog potrebe odbrane revolucije, moraju biti u prvom planu.

Stoga izjavljujemo:

1. Razoružavanje kapitalizma podrazumeva podelu oružja komunama koje će biti zadužene za njegovo čuvanje i koje će se, na nacionalnom planu, brinuti za efikasno organizovanje odbrane.
2. Na medjunarodnom planu moramo organizovati intenzivnu propagandu medju proletarijatom drugih zemalja da bi on, osnivajući pokrete solidarnosti, energično protestvovao u slučaju bilo kakvih invazionih namera svojih vlada. Istovremeno naša Iberijska konfederacija liberterskih autonomnih komuna će moralno i materijalno pomagati sve eksploatisane ljude sveta da se, zauvek, oslobode monstruoznog kapitalizma i države.
   

Završne reči

Završivši ovde svoj posao, smatramo da na kraju, u ovom istorijskom trenutku, treba da istaknemo činjenicu da ovaj Program ne treba shvatiti kao nešto definitivno, nešto što će služiti kao kruta norma za rešenje svih zadataka revolucionarnog proletarijata u izgradnji novog društva.

Naši zahtevi su mnogo skromniji. Zadovoljićemo se time da Kongres u ovom Programu vidi opšte crte, nacrt plana koji proizvodjači treba da dovrše, polaznu tačku ka integralnom oslobodjenju čovečanstva.

Neka svi oni koji se osećaju pametnim, odvažnim i sposobnim, poprave naše delo.