Spiegel opisuje RAF, broj 42
U ovom broju uglavnom tripuju na Susanne Albrecht, koju označavaju kao izdajnicu i RAF-a i sistema vrednosti (izdajstvo porodičnog prijatelja).
Ona nikada nije pucala na nekog čoveka, niti je ikada pomagala u pravljenju i postavljanju eksplozivnih naprava. Ali i ona je odlučila kao i svi drugi u RAF da pribegne nasilju. Njen lični doprinos RAFu se doživljava kao napad na vrednosti čije je kršenje tabu među današnjim civilizovanim ljudima. Radi se o Susanne Albrecht, ćerki jednog advokata iz Hamburga, koja je završila pedagogiju a na kraju osuđena za učešće u ubistvu.
30.jula 77 je bio vreo dan kada je ona zajedno sa Brigitte Mohnhaupt i Christian Klar-om otišla do kuće šefa Drezdner banke Juergen Ponto-a. Puštena je u kuću kao prijatelj, kao ćerka pontovog bliskog prijatelja, hamburškog advokata Hans Christian Albrecht-a. Ipak, ona ovaj put nije došla sa prijateljskim namerama i ovaj njen dolazak je zauvek razdvojio ove dve ugledne građanske porodice.
Ponto i Albrecht su se upoznali na univerzitetu nakon rata...
Dalje Spiegel hvali njihov dorpinos razvoju Nemačke nakon rata.
Albrecht je bio angažovan kao student i učlanio se u konzervativnu stranku CDU a Ponto je pisao članke za "Hamburški akademski pregled". Oboje su završili studije prava, oženili se i pravili karijeru. Albrecht je radio u advokatskoj kancelariji koja se specijalizovala za pomorsko pravo, kupio je veliku kuću sa bazenom u četvrti Blankenese. Ponto je bio sin trgovca i počeo je da radi u Drezdner banci kao pravnik i vremenom je dobijao sve bolju pozociju. Dakle, obe familije su bile bliske, međusobno su se posećivali i deca su se družila.
Susanne se rodila 1951 i bila je povučena kao dete. Roditelji kažu da se zatvarala u sobu i da nije mnogo pričala. Pošto je i u gimnaziji bila sa lošim ocenama, poslali su je u internat. Nakon dve godine se vratila sa diplomom ali je roditeljima bila još dalja i agresivnija u raspravama sa njima. Ocu je prebacivala članstvo u CDU, njegov novac, uspeh, itd. Kasnije je i sama izjavila da joj je smetalo takvo bogato poreklo kao i drugim učesnicima demonstracija 1968. Učesnici demosa su se borili protiv svojih roditelja, autoritarnih profesora, nekadašnjih naci funkcionera koji su sada bili u politici, borili su se protiv kapitalističke države. Poticati iz bogate porodice je bilo kao ljaga. Dok je studirala pedagogiju i sociologiju, bavila se decom, ali je htela i da učini nešto protiv nepravde u svetu. Sa starim prijateljima je raskrstila a nove je upoznala među radikalnim levičarima.
Panduri su je prvi put registrovali kada su izbacivali skvotere iz jedne kuće. Neprijatnosti koje je tada doživela samo su utvrdile njeno mišljenje da njeni levičarski drugovi imaju pravo kad Nemačku zovu policijskom državom koja štiti bogate špekulante i maltretira one koji drugačije misle. Na nju su takođe imale uticaja i informacije o postupanju sa RAF-ovcima u zatvoru. Svi su pričali o maltretiranju političkih zatvorenika. Onda se ona pridružila komitetu osnovanom od strane levičarskih advokata, koji je organizovao demose, delio letke, stvorio infosistem između RAF zatvorenika. Nije se posebno zanimala za RAF dok nije čula za njihovu izolaciju, zabranu poseta i ostala ograničenja. Posebno su je potresle slike Holger Meins-a koji je umro od štrajka glađu u zatvoru, osećala je bes i mržnju. U to vreme cela levičarska scena je smatrala da će i drugi umreti ako ih neko ne izvuče iz zatvora.
Ona je učestvovala u pripremama za oslobađanje od 1973 godine, krala je lične karte i vozačke dozvole za RAF a dala im je i sam njen pasoš da ga promene. Kada je probala da unese upaljače za eksploziv preko holandske granice, uhapsili su je. Dok su drugi pomagači RAF-a prekinuli sve svoje odnose sa porodicom, ona je i dalje posećivala majku i sestre. Nisu uspele da je ubede da se makne od RAF. Nekada lepo obučena devojka, sada je nosila izlizane farmerice i stari džemper a roditeljima je smetao i njen dečko koji je živeo sa njom a koji je izgledao slično kao hipik. To je u stvari bio Karl Heinz Dellwo, koji je kasnije uhapšen i osuđen na doživotnu zbog zauzimanja nemačke ambasade u Stockholm-u.
Nakon te neuspele akcije u Švedskoj, RAF je razmišljao koga bi bilo dobro kidnapovati zarad pritiska na vlast da oslobode zatvorene pripadnike i pripadnice grupe. Susanne im je rekla za svoje poznanstvo sa bankarom Juergen Ponto-m. Ponto je bio figura koju bi svaki levičar mrzeo: pod njegovim vođstvom kapital banke se udvostručio, bio je član mnogih veća a savezni nemački premijer je planirao da ga unapredi u ministra finansija ili u predsednika savezne nemačke banke. Zato su smatrali da bi on bio odlična figura za pritisak na vlast.
Susanne je u celoj toj akciji trebala samo da im omogući da lako uđu u kuću. Zato je ona zamolila svoju majku da je najavi kod Ponto-a a onda je par puta otišla kod njih. Roditelji su mislili da je dobro što je počela da se viđa sa starim prijateljima. Vilu bankara su posećivali mnogi umetnici i javne ličnosti. Njegova ćerka se priseća da je Susanne jednom bila zainteresovana za alarmni sistem i pse. 30.jula se najavila da će doći po podne u posetu jer je porodica planirala da otputuje u Ekvador. Kada je zazvonilo u 17h, Ponto je predao slušalicu telefona svojoj ženi a uposlenik mu je rekao da je došla Susanne sa dva svoja prijatelja (Mohnhaupt i Klar). Kada ih je on uveo u kuću i krenuo da ostavi cvet koji je dobio u vazu, Klar je izvadio pištolj i uzviknuo da se radi o otmici. Ponto je podignutim rukama napravio korak napred pitajući da li su poludeli. Kada je napravio još jedan korak Klar je pucao jednom a Mohnhaupt 5 puta. Dva metka su ga pogodila u telo a tri u glavu i umro je u bolnici. Svo troje su otrčali do auta u kojem ih je čekao Peter Juergen Boock. Dve nedelje kasnije je objavljeno: "Za Ponto-a i pucnje koji su se desili, kažemo da nam nije jasno da ovi tipovi, koji kreiraju ratove i istrebljuju narode, bespomoćno stoje pred nasiljem kad im ono dođe u njihovu kuću". Potpisano je sa Susanne Albrecht iako je tekst napisala Brigitte Mohnhaupt. Susanne je kasnije izjavila da im je verovala da niko neće biti ubijen već otet. Nakon atentata se godinama skrivala.
Njena porodica je bila pogođena takvim događajem a Ponto-vi su prekinuli kontakt sa njima. Smatraju da su roditelji morali da znaju više o svojoj ćerki i da su mogli da ih upozore (kada je Susanne uhapšena na holandskoj granici, otac joj je bio advokat). Njene sestre su takođe godinama imale neprijatnosti u školi i svuda jer se njihovo ime svuda provlačilo. Porodica Ponto se zauvek preselila u Ameriku jer su smatrali da im je ugrožena bezbednost (dok su bili na sahrani u dvorištu je eksplodirala mala naprava).
Susanne se ništa od svega toga nije svidelo a za RAF je postala rizik jer su smatrali da je suviše plašljiva i da nije raskrstila sa građanskim mentalitetom. Tako je ona otišla u Francusku, pa Belgiju pa u Jemen na ubuku da bi se na kraju vratila u Istočnu Nemačku. Tu je pod novim identitetom započela novi neupadljiv život. Udala se za atomskog fizičara i radila kao učiteljica engleskog jezika. Dobila je i dete a njen muž svo to vreme nije znao ništa o njenoj prošlosti. Štazi (istočno-nemačka tajna služba) ipak jeste. Idila je prekinuta kad je njena koleginica otputovala u Zapadnu Nemačku i prepoznala je na poternici. Ubacila joj je anonimno pismo: Kako se može živeti sa takvom prošlošću?
Nakon preokreta (pada berlisnkog zida, pretpostavljam, primedba prevodioca), kada su uhapšeni oni koji su izašli iz grupe, ona je postala svedok. Opisala je svoje uloge kao i uloge drugih iz RAF. Izjavila je da je za nju struktura i politika RAF bila ista kao staljinizam. Zbog distanciranja i svedočenja, osuđena je na 12 godina, za učešće u ubistvu i napad na tadašnjeg NATO generala Haig-a. RAF-ovci su je smatrali svinjom a i danas u levičarskim krugovima važi za izdajicu. Nakon tri godine zatvora, 1993, dobila je status slobodnjaka a 1996 je puštena na slobodu. Odležala je dakle polovinu presuđene kazne. Sada pod novim identitetom radi kao učiteljica jezika u osnovnim školama u Bremenu.
Prošlog aprila stranka CDU je probala da pokrene kampanju protiv nje u predizbornoj trci jer su smatrali da je neprihvatljivo da osuđena teroristkinja sada podučava njihovu decu. Kampanja je povučena nakon odluke roditeljskog veća i senata ovog grada koji su stali na njenu stranu. Jedan senator ju je podržao kao uspešan primer resocijalizacije. Ona sada živi sa prijateljicom, razvedena je a njeni roditelji i sestre ni danas ne mogu da razumeju to što je uradila. Odbija da razgovara sa novinarima na tu temu a sud je sprečio objavljivanje njene fotografije u jednoj knjizi 1993. Plaši se da bude prepoznata u javnosti.
Brigitte Mohnhaupt i ostale žene u RAF-u
8.februara 1977 otvorila se kapija zatvora u gradu Bruhl. Na slobodu je izašla 27-godišnja žena koja je Nemačkoj objavila rat: Brigitte Mohnhaupt. Nju je Susanne upoznala leta 77 i kaže za nju da je bila apsolutno dominantna. Brigitte je odrasla u gradu Bruchsal a 1967 je otišla u Minhen da studira engleski, istoriju i novinarstvo. Htela je da postane novinarka. Uskoro se prabacila u jednu komunu gde se eksperimentisalo sa drogama, slobodnom ljubavi i zajedničkom svojinom. 1969 je učestvovala u zauzimanju instituta za novinarstvo u znak protesta protiv američkog rata u Vijetnamu. Početkom 1971 je prešla u ilegalu. Juna 72 je uhapšena paralelno sa prvom generacijom RAF-a. Osuđena je na 4 i po godine zatvora za članstvo u kirminalnom udruženju, za falsifikovanje isprava i nedozvoljeno posedovanje oružja. Nakon što je maja 76 Ulrike nađena obešena u ćeliji, Mohnhaupt je prebačena na 7 sprat Stammheim zatvora gde su se nalazili ostali pripadnici RAF-a. Tu je bila pola godine sa njima. Gudrun i Baader su joj dali zadatak da preuzme vođstvo kad izađe napolje jer nisu bili zadovoljni njihovim sledbenicima koji su brzo hapšeni i pre nego sto su izveli neku dobru akciju. Dali su joj savete i kako da se reorganizuje advokatska kancelarija Klaus Croissant koja im je bila spona sa spoljnim svetom. Kada je izašla na slobodu, dve nedelje joj je trebalo da sve to pozavršava, a onda je opet otišla u ilegalu, ovaj put zajedno sa Boock-om. Njih dvoje su formirali novo vođstvo RAF-a.
Jedan ex član kaže da su RAF više vodile žene nego muškarci a da su muškarci više odrađivali tehničke stvari. Spiegel smatra da je hijerarhija oduvek postojala u ovoj grupi, da je tekstove za grupu sastavljala Ulrike a za finansije je bila zadužena Gudrun (kod prve generacije). Kod prve akcije oslobođanja Baadera, u akciji su bile 5 žena i jedan muškarac. 1976 je bilo 15 žena i 13 muškaraca u grupi i do 1986 žene su činile većinu na poternicama. Leta 77 više članica RAF su opljačkale banku u Essen-u i pobegle na motorima sa plenom od 440 000 DM. Dakle žene su bile ravnopravne sa muškarcima kada su revolucionarne stvari u pitanju.
Nakon ubistva Buback-a aprila 1977 Mohnhaupt je poslala obaveštenje iz Amsterdama u kome se kaže da će istorija uvek naći put za aktere sistema kao što je bio Buback. Mesec dana nakon tog atentata, takođe žena, Verena Becker, je pucala na policajca, koji je ležao na zemlji, u pokušaju da pobegne od hapšenja. Pandur je preživeo a Becker i Sonnenberg su uhapšeni. Nakon toga je bila i Ponto akcija u kojoj su takođe bile dve žene.
Nastavak: broj 43.