Škola, školski sistem, obrazovanje
Deca uče, ljudi imaju prirodni nagon da uče, da spoznaju i istražuju svet oko sebe, radoznali su - svi smo mi veoma radoznale životinje. Kada dođemo na svet, gledamo okolo, zavirujemo svuda. Kada vidimo da drugi hodaju, pokušavamo da ih imitiramo i malo po malo uspevamo i mi da se uspravimo i prestajemo da puzimo, hodamo. Onda čujemo da svi oko nas pričaju i vidimo da ne komuniciraju rukama i grimasama već jezikom, iako ne znamo šta je to jezik, šta su to reči, šta je to gramatika. Mi pokušavamo samo da ih imitiramo, iz čiste radoznalosti i za neke 2-3 godine života koristimo se skoro perfektno istim. Dalje otkrivamo bicikl, loptu, trčanje, skakanje, rolere, plivanje, pa na kraju i pisanje i čitanje. Mnogi od nas naučili su i pre škole da čitaju, i to bez da nas je iko primoravao, već smo bili radoznali, hteli smo da i mi razumemo šta ti likovi u stranim crtaćima pričaju, možda smo hteli da oponašamo odrasle čitajući novine, ko zna, možda ni sami nismo znali zašto smo hteli da naučimo da čitamo i pišemo već smo jednostavno hteli, bez ikakvog razloga. Svet nam izgleda tako interesantan, pravimo praćke, papirne avione, zapitkujemo večito kako ovo ili ono funkcioniše - učimo, a da nas pritom na to niko ne primorava. I ne samo što učimo, već učimo u ogromnim količinama.
A onda, onda dolazi škola. Svi smo prvog dana presrećni, šepurimo se svojim školskim torbama i priborom. Već sledećeg petka nećemo više da idemo u školu, mrzi nas, mrzimo je - ona nam krade vreme, odbijamo da radimo domaći, na šta nas roditelji onda primoravaju. Mi ne želimo da učimo. Učenje je dosadno, odbija nas, smrdi. Gle čuda, za 7 dana zamrzismo učenje koje smo 7 godina od rođenja tako voleli i toliko negovali. Svi nam govore kako je škola dobra i zdrava i kako smo bez nje niko i ništa. Ona treba da nam koristi, ali mi je mrzimo. Kako bre to?
Neko će reći da mi sa 7 godina ne možemo to sve da razumemo i da je dobro što nas teraju u školu i da ćemo ljudima koji su nas u istu terali kasnije biti zahvalni. Nije nego, ko je još nekome zahvalan zbog zadobijenih trauma?! Ali tu rečenicu će nam toliko puta posle ponoviti da počinjemo da verujemo da je to istina.
Kada se prirodno učenje zapostavi, dolazi prisilno učenje, učenje bez svrhe, bez cilja, učenje zbog učenja iliti učenje zbog ocene. Svi nam pune glavu kako su ocene dobre, kako bez ocena niko ne bi učio, kako bi bez ocena još uvek ostali životinje, jer ne bismo učili. Znamo da je to glupost, jer se još uvek dobro sećamo sa koliko volje i radosti smo učili i istraživali pre škole i kasnije kada je škola tog dana gotova. Nije tačno da bez ocena ne bismo učili, itekako bismo učili, samo nas je trebalo zainteresovati.
Zašto se niko ne trudi da nas zainteresuje ili barem pokuša da nas nauči onome što nas interesuje? Zato što škola ne postoji zbog nas, već zbog njih - malobrojnih moćnih i bogatih ljudi na vrhu piramide, zbog svih onih koji od toga imaju koristi, a to su mnogi - učitelji koji leče komplekse, roditelji koji vole kada se njihova imovina - deca - oblikuju da im što više odgovaraju, svi stariji ljudi, koje posle deca moraju da "poštuju", budući šefovi, budući policajci i mnogi, mnogi drugi. Opšte obrazovanje je započelo tu negde sa kapitalizmom. Legenda kaže da je kapitalistima trebala "obrazovana radna snaga", koja bi mogla da radi u fabrikama. Ljudi su pretežno radili u zemljoradnji i sada ih je trebalo prekvalifikovati da mogu da rade u fabrikama, trebali su da nauče da čitaju, pišu, ponegde se bile potrebne osnovne matematičke jednačine i slično. Najbolji način na koji će se to postoći bilo je opšte obrazovanje - koje je odjednom postalo obavezno. Ocene su postale način selekcije, jer kapitalizmu nisu baš ni potrebni preko obrazovani ljudi, već ako može - 1/5 "visoko obrazovanih", 3/5 "srednje obrazovanih" i 1/5 "nisko obrazovanih". Kada je "visoko obrazovanih" ili "nisko obrazovanih" previše, ne valja to po kapitalizam. Ocene služe selekciji. Tako se u kapitalizmu vrlo rado pravi mit o "glupom čoveku" iliti "glupim ljudima". Dok smo se pre škole rado igrali sa svom decom i nismo nikada pravili razlike u tome ko je pametan, a ko nije - već u tome ko se rađe igrao vije, a ko je rađe pravio papirne avione, u školi smo počeli da se delimo. Odjednom je svako morao negde da pripada. U odelenju su postojala glupa deca, osrednji đaci i odlikaši. Interesantno, retko je koje "glupo dete" kasnije postalo "odlikaš" ili obrnuto. Većina nas je ostala u ulozi koju nam je učitelj u prvim školskim godinama dodelio. Učiteljske snage su često poznavale roditelje i uvek se zna iz kakve kuće deca dolaze, tako da su glupa deca često deca "glupih roditelja" iliti "prostih radnika", a odlikaši deca "uglednih građana", doktora, advokata, inženjera. Kontrolni zadaci i pitanja moraju da budu uvek toliko teški da se odelenje podeli po "glupima" i "pametnima". Ukoliko ima previše "glupih", kontrolni zadaci postaju lakši. Ukoliko ima previše "pametnih", kontrolni postaju teži.
Mnogi će ovome svemu protuvrečiti - nikada učitelj nije mogao da radi kontrolne za druge, sa odgovaranjem nema učitelj veze, da je taj izgovor "mrzi me učitelj" bez osnova, itd. Nije nego. Pa ko će oceniti sastav? Zar se sastav može oceniti? A šta se ocenjuje? Ko je odredio da je znanje o dužima i pravama u drugom osnovne znak nečije inteligencije? Ko je rekao da se pamet može meriti? Zar nismo svi isto pametni, samo su nam interesovanja različita? Zar ocenjuju svi učitelji isto? Zar nema težih i lakših uèitelja? Kako učitelj objašnjava nekome odlikašu, a kako nekome "glupom đaku" kada obojica ne razumeju istu stvar? Kako se okolina odnosi prema "glupom đaku", a kako prema odlikašu? Uostalom, zar nema dovoljno primera kako se neki odlikaš u jednoj školi pretvori u glupog đaka kada promeni školu i obrnuto? Kada u sve to uđu veze, lična poznanstva između roditelja i učitelja i direktora, jasno je kao dan da uloga koju će đak da dobije nema veze sa njim samim, on je zdrav, dobar i super pametan, svako je takav, već najviše sa njegovim roditeljima.
Ako učitelj i hoće da bude nepristrasan i "pravedan", njegov posao još uvek velikim delom služi selekciji, služi da se deca osposobe za kapitalizam i da donose profit, služi da se stesaju da budu standard i da liče jedni na druge. Zamislimo samo kada bi profesor dao svima uvek petice - vrlo brzo bi ga otpustili. Ima takvih primera, i njima svaka čast, ali su retki (ako se neko na primer seća Raše iz Zemunske gimnazije... :)).
Učitelj je stoga meni kao đaku neprijatelj. Mi se možemo lično sprijateljiti, ali njegov posao ostaje da meni dodeli ulogu. Par reformista večito govore kako je pogrešno što se ocenjuju pogrešne stvari, što ovo ili ono ne bi trebalo da se ocenjuje, da treba da možemo da biramo koji predmeti treba da se ocenjuju. Nažalost, oni ne vide da nije problem šta se ili kako se naše znanje ocenjuje, već da se ono uopšte ocenjuje. Cilj škole nije naše znanje, da nas nešto nauči. Da je tako, ne bi postojalo ponavljanje razreda, izbacivanje iz škole zbog loših ocena, grdnja, opomene kao ni pohvala i radost zbog dobrih ocena.
U školi se ne sprovodi samo selekcija, u školi se sprovodi i proizvodnja bezličnih pripadnika građanskog društva. Oni treba da imaju sledeći profil:
- da ne misle, misliti nije dobro
- da ne pitaju previše, pitati previše nije dobro
- da su sebični i da sabotiraju svačije pokušaje za samooslobođenjem
- da budu mazohisti i ceo život rade sebi na štetu
U školi nas baš uče da postanemo ovakvi. Svo gradivo, koje mi nismo izabrali i koje je izabrala i nametnula neka viša sila, moramo da naučimo napamet i izrecitujemo pred učiteljem. Čak i kad je ponekad dozvoljeno da se koristi dodatna literatura, čin učenja napamet i recitovanja ostaje isti, samo sve izgleda malo lakše, dok se u stvarnosti mora još više toga naučiti napamet. Kroz tužibabe i dupelisce učitelj pokušava da podeli učenike i tako uvek ima par njih koji su njegovi miljenici i par njih koje mrzi. Oni koje mrzi učitelj mrze one koje učitelj voli i one koje učitelja vole, a oni koje vole učitelja i učitelj ih mrzi, mrze same sebe. Tako se na primer deca neće boriti protiv učitelja i njegove selekcije već međusobno.
Škola nas uči sebičnosti. Ono što je dobro za jednoga, to mora istovremeno biti loše po druge. Korist može da izvuče samo jedan, a ne svi - kada neko ima puškicu, on ne sme da je da drugima, jer će se tako njegova ocena smanjiti, njegov uspeh će biti manji. Kada neko nešto ne razume, ne smeš mu objasniti, jer će tako sledeći test biti još teži. Kada si nešto shvatio ili otkrio, zadrži to za sebe - ostali su ti konkurencija. Tako su ti školski drugovi umesto saborci postali neprijatelji - umesto da spoznaš svog pravog neprijatelja u učitelju, ti ga vidiš u svojim drugovima, radiš protiv njih, tužakaš ih ili oni tebe tužakaju i sabotirate jedni druge kada god možete. Na takve stvari si ponekad i primoran. Redari moraju često da prijavljuju ko je bio nemiran za vreme pauze ili ukoliko učitelj mora negde da ide, postavi redara da zapisuje šta je ko uradio. Tada učenik mora ni kriv ni dužan da stalno bira između besa učenika ili besa učitelja. Ukoliko ne prijavi drugove, a učitelj čuje buku u učionici, biće kažnjen. Ukoliko prijavi drugove, oni će ga posle istući.
Cilj škole je da nam zgadi sam život i da od nas stvori bezlične figure. Mi moramo da sedimo u školi od 5 do 8 časova dnevno, uz male pauze. Jasno je da nas nakon 45 minuta matematike i 5 minuta pauze sigurno neće interesovati engleski, ali smo primorani da prisustvujemo času. Ukoliko pobegnemo iz tog zatvora, teraće nas da ili lažemo ili da dobijemo "neopravdane", u svakom slučaju će oni koji beže biti otpisani kao "nezreli" ili "neposlušni". Ljudi su socijalna bića, radoznala bića. Logično je da ne možemo da sedimo svaki dan toliko vremena u zagušljivim učionicama gde nam ispiraju mozak. Ukoliko pričamo sa svojim sadruzima ili se bavimo aerodinamikom - pravljenjem papirnih aviončića, tokom časa istorije, bićemo "nemirni" i izbačeni sa časa, poslati kod psihologa - kao da smo mi bolesni, a ne ovi društveni odnosi.
Škola nas takođe priprema da se kasnije "uspešno uklopimo u društvo" - tj. da bez pogovora prihvatamo hijerarhiju i autoritet, prisilu i mučenje. U školi će nam jasno dati do znanja da profesor uvek ima zadnju reč, da je uvek on najpametniji i da on odlučuje. Mi samo možemo da posmatramo, tu i tamo izvršimo poneku prividnu "reformu" i to je to. On je diktator, a mi smo podanici. Dok nam to prvih dana u školi izgleda smešno, posle par godina počinjemo potpuno u to da verujemo, da kada ne bi bilo učitelja, ništa ne bi bilo moguće, da bismo bez učitelja bili glupi. Profesor sme da zakasni na čas, ja ne smem. Profesor sme da se dere na mene, ja ne smem. Profesor mene oslovljava sa "ti", ja njega podvijenog repa sa "vi". Iako ga mnogi mrze, retko ko bi se zalagao za njegovo ukidanje, jer nas je on toliko zastrašio i istraumirao, da mislimo da smo nesposobni. Kada su nam jednom oprali mozak sa nesposobnošću, mislimo onda celog života da smo nesposobni i da nije moguće da se išta promeni. Mislimo da je greška do nas, da mi nešto radimo pogrešno, da smo mi glupi. Posle na isti način na koji smo slušali učitelja, slušamo šefa, predsednika, poglavara crkve, policiju i sve druge ljude koji nam na ovaj ili onaj način nareðuju.
Ne treba ni zaboraviti ogromnu manipulaciju koja se odigrava kroz školsko gradivo. Iako ima nekoliko predmeta gde to nije moguće ili nije moguće u tolikoj meri, kao što su recimo matematika ili fizika, ima predmeta koji su kao stvoreni za manipulaciju - biologija, istorija, geografija, sociologija, psihologija, filozofija, jezici (literatura) i mnogi drugi. Svugde nam nabijaju na nos borbu za opstanak, ali je toliko pogrešno prikazuju, da borbu za opstanak pojednostavljujemo sa sebičnošću i mislimo da je sebičnost i misliti samo na sebe postalo prirodno - na šta bi se svako ko je imalo proučio biologiju ubio od smeha. Ako su organizmi sebični, zašto su se onda pojavili višećelijski organizmi? Zašto su se pojavili čopori, jata, mravinjaci? Jeste, organizmi jesu sebični, ali na potpuno drugačiji način, iz te silne sebičnosti su postali solidarni među sobom i ispomažu se. O manipulaciji u istoriji i geografiji, sociologiji i psihologiji ne treba trošiti mnogo reči - jasno je da ove predmete pišu oni koji vladaju, uostalom, uporedimo samo udžbenike pre 20 godina, sadašnje i udžbenike za 20 godina. Potpuno su razlièiti i svaki tumače istoriju, napredak i rast, poželjno ljudsko ponašanje i kulturne obrasce na drugačiji naèin. Vrhunac sve te manipulacije je religiozna nastava i književnost koja se čita u školi. Na taj način mogu se određeni stavovi i poslušnost na najbolji mogući način usaditi deci u glavu kroz izbor knjiga, veru, crkvu.
Obrazovanje stoga nije u našem interesu. Ono nam ne pomaže i puki je slučaj ako se neka naša lična interesovanja sa njime poklapaju. Prividne reforme pokušavaju da namame neke nove generacije na isti mamac. Srž škole i njena svrha se ne menja i dokle god postoje ovakvi društveni odnosi van škole samo menjanje škole ne vodi ničemu - suština škole ostaje ista - priprema za prodaju tela za pare, po što boljoj ceni. Štaviše, primeri pokazuju da su se učenici iz alternativnih škola pokazali još kao gori vladari nego oni iz "običnih" škola.
Škole, obrazovanje i vaspitanje treba ukinuti. Deci treba vratiti mogućnost da se raduju i razvijaju tempom koji ona odaberu. Treba ukinuti mitove o glupim ljudima i svakome dozvoliti da procveta i da se razvije do maksimuma svojih mogućnosti.