Srbija u kojoj bih želeo da živim
-Kako vidim buduće uređenje Srbije-Napomena:
Ovaj esej je napisan za konkurs koji je na ovu temu raspisao G17 plus, jeseni 2001. godine. Naravno, pravo ime i broj indexa nisu korišćeni. Inače, esej je napisan pri čitanju prve anarhističke knjige u mom životu ‘Anarhizam – od doktrine do akcije’ od Danijela Guerina, tako da sada kada kucam ovaj text (jun 2002), vidim da postoje rečenice u tekstu sa kojima se više ne slažem tj. moje shvatanje se promenilo tokom vremena. Zato ću na kraju takvih rečenica stavljati zvezdicu ili broj, a objašnjenje će stajati na kraju eseja.
Od raspada Jugoslavije, počeo sam da razmišljam o politici. Razlog je bio veoma jednostavan – osećao sam da mi je stomak prazan – i tako sam počeo da razmišljam KO je kriv za to? Ko je odgovoran za to što moji roditelji ne primaju platu već nekoliko meseci?
To je za mene već bilo dovoljno da poželim da odem 'preko', iako drugim, starijim ljudima, ni ratovi nisu osvestili mozak. U to vreme sam bio mlad a sada mogu reći da mi je svejedno gde sam & mnogo mi je bitnije da ostvarim moje ideje u stvarnosti tokom mog života (ili bar da pokušam), nego da trčim trbuhom za kruhom preko granice. U svakom slučaju, na Zapadu bih bio ravnopravan sa njima samo kao turista & u svakom drugom slučaju bih bio diskriminisan (Zapad je pun stranaca, izbeglica, i zaista mrze Srbe). Pa, tako sam ostao ovde, našao posao i veoma brzo ga napustio. Razlog – radnici nisu istrajali u štrajku. Nisam video svoju budućnost među takvim ljudima (radije ću da ostanem dete i da sačuvam svoje samopoštovanje nego da budem kao ti – stih iz pesme jednog anarhističkog benda). Upisao sam Prava. Opet, ne da bih dobio diplomu i status u društvu već zbog ljudskih prava. Zato je ovaj esej veoma bitan za mene, jer želim da pokažem svoje mišljenje ljudima i da im pružim najbolje rešenje za društveno organizovanje.
Reč je o ANARHISTIČKOM NAČINU ORGANIZOVANJA LJUDI, a to je ujedno i buduće uređenje koje bih ja želeo za sebe i za ljude koji žive na ovim, a i drugim, prostorima. Postoji mnogo pravaca unutar anarhizma, o kojima ću pisati ako budem imao dovoljno prostora. Verujem da postoji neka baza za ostvarenje ove ideje u Srbiji:
- ubeđenja ljudi su bliža kolektivnoj nego privatnoj svojini
- ljudi u Srbiji teže više ka pravdi nego ka ekonomiji
- mnogi radnici veoma snažno napadaju privatizaciju
- period tranzicije tj. transformacije će pogoditi jedino siromašne, tako da će oni postati još nezadovoljniji sledećih godina
- potezi političke elite podstiču politički extremizam
S obzirom da sam od mladosti verovao u Zapad, kao i mnogi moji vršnjaci, tokom godina sam jedva čekao da odem tamo – u neku normalnu Državu. U to vreme mog života, znao sam da su neki organi države zločinački (kao vojska, policija, tajne službe...) ali nisam bio protiv postojanja države. Konačno sam uspeo da odem u inostranstvo pre nekog vremena & za nekoliko meseci, koliko sam tamo ostao, stvarno sam ubeđen da ono ka čemu ide Srbija nije ništa dobro. Za vreme vladavine Miloševića, dozvoljena je već neka vrsta privatizacije & bivši komunisti tj. lopovi, su već poèeli da pljačkaju imovinu koja pripada siromašnima. Lopovi su, uz pomoć države, uništili i kupili fabrike, stvorili su crno tržište, napravili inflaciju... Intelektualci su ćutali, održali bi eventualno poneko predavanje na univerzitetima u inostranstvu i napunili bi svoje džepove. Tako su čekali da siromašni obave posao – da obore autokratu koji je težio ka tome da postane diktator. To je dokaz da ne možemo ništa da očekujemo od intelektualaca jer im je Država dala status u društvu i sve što oni žele jeste eventualna promena vlasti samo da bi njima bilo bolje tj. da dobiju veći novac za svoja predavanja. Ukidanje Države 'nije dobro' za njih, ili oni bar tako misle. Siromašni su bez obrazovanja ali ih je jedan deo političke elite ubedio da će dobiti više mrvica ako sruše autokratsku vlast. Tako su siromašni to i UČINILI. Pošto ljudi odrastaju u represivnom društvu, nisu svesni da imaju pravo da ravnopravno učestvuju u korišćenju društvenih dobara. Umesto toga, kada učimo istoriju, srećni smo što nismo robovi ili zato što ne radimo po 18h dnevno. O VEĆOJ SLOBODI IZGLEDA DA NEMAMO PRAVA DA RAZMIŠLJAMO & SADA JE TU I TAJNA SLUŽBA DA NAS SPREČI DA TO I OSTVARIMO (o tome treba pitati Ministra inostranih poslova – Svilanovića, koji je nastavio prljavi posao svojih prethodnika, tj. pravi tajne dosijee o 'spoljnjim neprijateljima' države). Tako su se posle 5.oktobra stvorili uslovi da Srbija krene ka onome što je Zapad već odavno. Moje iskustvo na Zapadu mi govori da su ljudi tamo totalno drugačiji. Na moj komentar da u njihovoj zemlji šetaju bogataši koji podržavaju Miloševića, dok su u Srbiji pod bombama ostali samo siromašni koji ne mogu da dobiju vizu, stranci nisu znali šta da kažu a još manje su želeli da protestvuju protiv njihove vlasti zbog toga. Ne pada im na pamet da protestom naruše materijalnu sigurnost koju im je obezbedila njihova vlada (naravno, ne razumeju da imaju pravo da dobiju mnogo više – ljudi su rođeni ravnopravni na planeti zemlji). Još jednom je to bio dokaz da sistem vrednovanja koji dominira na Zapadu & seli se na Istok – novac, novac i samo novac – nije slučajan. Tako bogataši ostaju duže na vlasti a EKONOMSKI INTERESI POSTAJU BITNIJI OD LJUDSKIH PRAVA. Možemo to lepo da vidimo na promeni politike u vezi izbeglica na Zapadu. Zakon je u suštini isti kao pre 20 godina ali Zapad je sada pun stranaca i državni službenici u stvarnosti sada drugačije primenjuju taj zakon, tj. žele da pošalju izbeglice natrag u njihove zemlje (verujem da im je vlada naložila takvo ponašanje). U svakom sluèaju mogu reći da je zapadno-evropska demokratija uvek rukovođena ekonomskim (i čak ideološkim) razlozima a ne u skladu sa ljudskim pravima. U svakom slučaju, zašto su Austrijanci glasali za Hajdera (ekstremnog nacionalistu) ako ne zato što su uplašeni da će tako veliki broj stranaca uticati na njihov džep (standard). Strah stvara diskriminaciju i mržnju koji su prisutni u svakom društvu koje ima autoritete. Ko je više zainteresovan za ovu temu, može pratiti probleme u Engleskoj (protesti u Bradfordu, napadi na muslimane...). TAKO NA ZAPADU, A U TOM PRAVCU IDE I SRBIJA, PROTESTVUJU SAMO STRANCI. I kod nas se dešava ista stvar kao i tamo, narod se zaljubio u vlast (Vojislava Koštunicu) umesto da ga kontroliše. Šta će se desiti ako se standard poboljša? Hoće li onda srpska vlast biti u mogućnosti da čini šta hoće? Nadam se da će biti više slobodnih ljudi koji će da zaustave ovakav tok događaja. Uvek postoji i druga strana, ako se standard ne poboljša u godinama tranzicije, kao rezultat zaljubljenosti ljudi će biti još više razočarani, tako da će to biti vreme za stvaranje novog 5.oktobra. Borba za vlast između političkih partija još više podriva Državu, tako da sve govori u prilog tome da su političari beskrupulozne i neprincipijelne osobe kojima ljudi ne smeju verovati. LJUDI MORAJU VEROVATI U SEBE I UZETI SVOJ ŽIVOT U SVOJE RUKE A NE DA IMITIRAJU STADO.
ZATO VIDIM BUDUĆNOST SRBIJE SA ANARHISTIČKIM AKCIJAMA, TELEVIZIJOM I ČASOPISIMA ZA ŠIRENJE IDEJE, SA ŠTO JE MOGUĆE VIŠE LJUDI KOJI NISU POD KONTROLOM.
Budućnost Srbije će biti turbulentna u sledećih nekoliko godina. Posle 11.septembra, mnoge Države, pa i Srbija, ograničavaju lične slobode ljudi tako da će se uvek pojavljivati sve više ljudi koji žele da zaštite svoju privatnost. Tajne službe su zasigurno zločinačke i mi ih moramo (verbalno?) napadati ako političari već ne žele da ih ukinu. Na nekim web-sajtovima već je moguæe naći imena tajnih agenata u U.S.A. Jednostavno, svi imamo pravo da znamo ko nas špijunira. Tajne službe su uvek ideološke i služe da zaštite bogate koji su vlast. Kako je paradoksalno kada su došli dotle da se štite od onih koji su 'dali glas za njih'. Očigledno je da političari znaju da uvek postoje ljudi koji nisu dozvolili da im neko zamagli oči putem TV-a i lažljivih političkih govora. MOGU SLOBODNO DA KAŽEM DA JE SVAKI PREDSEDNIK KOJI NIJE UKINUO NEUSTAVNE TAJNE SLUŽBE – ZLOČINAC. Buš je veoma dobro rekao da je to bio napad usmeren na američki način života tj. sistem vrednovanja, tako da ću pisati malo više o tome, jer Srbija ide u tom pravcu. Osim pojedinaca, većina ljudi na Zapadu vidi novac kao ideal, kao blagostanje 'koje mogu da dobiju jedino od Države'. Kada ga dobiju, onda trče opet i opet za novcem, tako da to prelazi u – nikad dosta; tako ljudi trče tokom celog života za novcem. Počev od fotografisanja i prodavanja tela za novac, kroz veličanje bogatih jer su oni 'to što bismo svi mi trebali da želimo da postanemo', do okretanja glave na drugu stranu pred zločinima svojih vlasti. Za mene to nije samo pogrešan sistem vrednovanja već i zločinački. Kod nas bi primer mogle da budu reklame na bildbordovima po Beogradu, koje pripadaju Milanu Paniću: 'Zdravi ljudi zdrava zemlja' – a misli se na to da su zdravi samo oni koji trče za novcem & karijerom. Prevedeno to znači: Ja sam Panić i pun sam kao brod, ako želiš da budeš kao JA, radićeš ZA MENE ono što ti JA KAŽEM, onda ćeš dobiti novac i karijeru OD MENE. Na taj način bogati postaju nedodirljivi kako za obične ljude tako i za zakon. To je cilj čak i mafije. 'Porodica' pokušava da stekne što je moguće više novca jer će na taj naèin postati nedodirljivi za zakon. To znači da i neobrazovani KRIMINALCI ZNAJU ŠTA ĆE IM OMOGUĆITI DA POSTANU NEDODIRLJIVI – DRŽAVA I NJEN ZLOČINAČKI SISTEM VREDNOVANJA. Na taj način se kriminalci, isto kao i intelektualci, samo uklapaju u ono što vide oko sebe, bez želje da promene bilo šta. Glavno im je jedino da uspeju u životu. Takav sistem vrednovanja se ubacuje u glavama dece još dok su sa roditeljima a i kasnije kroz školovanje, da bi te na kraju izdresirali u vojsci (gde nemaš pravo da misliš, a nemaš ni pravo na kretanje). Tako čovek postaje poslušna ovčica kada stigne u životu do radnog mesta. Mogu slobodno reći da to umeju mnogo bolje da objasne kako Jovica Trkulja (doktor Prava), tako i Noam Čomski. Kao zaključak mogu reći da dokle god postoji Država sa svim njenim zločinačkim organima & sve dok Država sprovodi represiju nad društvom stvarajući mnoštvo autoriteta, dotle i ljudi neće imati šansu da odrastu u slobodnoj zajednici. To znači da je samo pitanje vremena kada će se pojaviti neki novi Cezar, car Dušan, Napoleon, Staljin, Tito, Milošević, Hitler... Svi ovi ljudi su samo proizvodi Države. Oni su se samo uklapali u ono što su videli oko sebe i 'uspeli u životu'. Problem je jedino činjenica da mi (siromašni) patimo zbog njihovih 'igrica'. Ako neko misli da je to prošlost, mogu reći da su mi mnogi studenti Prava rekli da oni ne studiraju ljudska prava i politiku već zakone – a oni su 'bolji studenti' od mene. To znači da su oni već u mladosti spremni da se ulizuju radi ličnog uspeha. Znali su da je veoma riskantno da se bore za ljudska prava u vreme Miloševićeve vladavine. Ako ja budem ispaštao zbog pisanja ovakvog eseja to će biti dokaz da su sve vlasti iste. Meni ne treba nikakav dokaz ali je potreban onima koji imaju paučinu pred očima. S obzirom na činjenicu da smo doživeli sve posledice politike koju su vodile 'uspešne osobe', od ekonomske inflacije pa do ratova (koje su započele i zapadne 'demokratske' države – žrtve su Irak, Avganistan...a danas i Argentina), MOGU REĆI DA JE REŠENJE U ODRASTANJU I SAZREVANJU U SLOBODNOM A NE U REPRESIVNOM DRUŠTVU. Na taj način svako bi prihvatio kao normalna pravila – slobodu, solidarnost, ravnopravnost... za autoritete ljudi ne bi ni znali jer ne bi postojali.
Bližu budućnost Srbije vidim u boljem organizovanju anarhista, gde će pacifistički anarhisti raditi na širenju ideje i na obrazovanju ljudi, dok će militantni sprovoditi neke druge akcije. Ne vidim razloga zašto bi anarhisti morali da razmišljaju na isti način? Individualnost znači i različitost. Mogu samo da se nadam da će akcije biti svesno planirane i koordinisane da bi se postigli tačno određeni ciljevi & nadam se da neće biti osvete. Mada nam istorija pokazuje da se stvari odvijaju i drugačije. DALJU BUDUĆNOST SRBIJE VIDIM U NESTAJANJU DRŽAVE, NEPRIJATELJSKIH INSTITUCIJA I STVARANJU SLOBODNOG DRUŠTVA.
U skladu sa tim, bliža budućnost Srbije će biti obeležena borbom protiv:
- osobe koje predstavljaju najviše državne, zločinačke organe
- vojnih magacina i oružja, policije i njihovih represivnih organa (obaveštajne i kontra obaveštajne službe), anti-terorističke jedinice, i drugih državnih službi koje štite bogate od siromašnih
- bivše političke elite koja je izrazito pljačkaška i koja je stvorila siromaštvo
Sada sam postao svestan da problem nije bio u tome da moji roditelji nisu primali platu, već je problem mnogo kompleksniji. KAKO UNIŠTITI DRŽAVU & STVORITI SLOBODNO, SOLIDARNO, RAVNOPRAVNO DRUŠTVO? Sada problem nije plata već dobra planete koja treba da budu ravnopravno dostupna za svakoga.
Naravno, uvek postoje oni kojima to izgleda nemoguće da se ostvari. Počeću od početka.
1) I na Zapadu & na Istoku, ljudi su svesni šta sve vlast radi u njihovo ime, i kakve sve prljave igre igraju oni koji su na vlasti, ali ljudi su UBEÐENI da kao pojedinci ne mogu ništa da učine. Tako dopuštaju da umesto njih, drugi odlučuju o njihovom životu. Na samom početku učenja stranih jezika čovek mnogo puta naiđe na lekcije u kojima ljudi govore o nepravdi krupnog biznisa (multi-nacionalnih kompanija) i globalizacije, ali su ljudi ubeđeni da ne mogu ništa da učine i uglavnom prihvataju takvu situaciju bez otpora. Na sreću, još uvek postoje ljudi koji ne dopuštaju da budu marionete & koji veruju da mogu da promene stvari oko sebe. Tako se na hiljade ljudi okuplja na demonstracijama kao što su one u Geteborgu, Milanu, Kvebeku... i gotovo svuda, lokalno stanovništvo je pokazalo visok nivo solidarnosti pomažući ljudima koji su došli iz celog sveta na protest. Panduri su uvek bili brutalni (i to je dokaz da ne štite obične ljude već moćnike), a autonomne anarhističke grupacije, kao što je Black Blok, su odgovarali, na silu-silom. Novinari su, na našu žalost, kao i uvek puleni moćnika (ovih ili onih) tako da su prikazali događaj u lažnom svetlu, u interesu Države.
2) U Srbiji se mora raditi na tome da se ljudi ohrabre, da savladaju apatiju i da povrate veru u sebe, da mogu da promene stvari oko sebe. Ljudi u Srbiji mogu da nauče veoma mnogo iz svih ovih događaja koji se dešavaju po svetu. Problemi koji sada postoje na Zapadu će biti problemi u Srbiji u sledećim decenijama, ako se kapitalistički proces nastavi. Naravno, kao i svaka Država, i ova je radila na tome da unese strah među obične ljude, da uništi solidarnost, da stvori situaciju u kojoj će ljudi zazirati jedni od drugih, jer Država zna veoma dobro da jedino ujedinjeni možemo srušiti autokratu a tako i bilo koju drugu vlast. Zato i nova vlast, poučena lošim iskustvom sa autokratom, čak ni u okviru ideje o postojanju Države, ne želi da napravi Widerstandsrecht tj. pravo običnih ljudi na otpor protiv vlasti koja krši ljudska prava (a takva je svaka). Tako je i vlast u Nemačkoj preokrenula značenje Prava na otpor, na onaj način kako to odgovara moćnicima. Nijedna vlast ne želi da pruži običnim ljudima šansu da zaštite sebe, za svaku vlast je najbolje da ljudi nemaju nikakva prava ali ono što je najbolje za narod jeste da žive u lokalnim samo-organizovanim zajednicama, koje su slobodne, autonomne, gde su resursi planete ravnopravno dostupni svakome (Wohlstand für alle – časopis Rudolfa Grossmana) i na taj način ljudi su u mogućnosti da svi uživaju u životu... SLOBODA & SOCIJALNA RAVNOPRAVNOST MORAJU POSTOJATI! JEDINO TADA ĆE LJUDI BITI SREĆNI.
UNIŠTIMO: GRANICE, NERAVNOPRAVNOST, PRIVILEGIJE, DISKRIMINACIJU, PRLJAVU EXPLOATATORSKU INDUSTRIJU, GLAD, RATOVE, AUTORITETE I SVE DRUGE PROIZVODE DRŽAVE I NJENOG REPRESIVNOG DRUŠTVA! VREME JE DA HODAMO NA DVE NOGE. KRENI OD SEBE I OSTVARIĆE SE!
Ovo je moj stav koji objašnjava moje iskustvo. Ovo je kritika kapitalizma i Države, ne iz knjiga nego iz života.
Želim da govorim malo o istoriji i ljudima jer se na taj način zainteresovani pojedinci mogu informisati odakle da počnu sa detaljnijim istraživanjem anarhističkog društvenog organizovanja.
Anarhizam nije nikakva dogma u koju anarhisti slepo veruju, tako da se ova ideja uvek može napadati i osporavati. Na taj način se apsolutna sloboda o kojoj anarhizam govori, uvek može razvijati. Pojedinac ima slobodu da tumači anarhizam na svoj način. Jedino na taj način anarhizam podiže sebe do novih perspektiva. Anarhisti nisu vernici već ljudi koji se bore za slobodu.
Začetnici anarhizma su Max Stirner (1806-1856) i Pierre-Joseph Proudhon ( 1809-1865). Kasnije su to razradili Mihail Bakunjin (1814-1876), Petar Kropotkin (1842-1921), Malatesta Ericco (1853-1932) i drugi. Oko 1880 već su bile razvijene tri snažne koncepcije anarhizma:
1) KOLEKTIVNI ANARHIZAM, u Španiji, gde je Internacionala (kada se pojavila kao Radnička federacija španskih regiona) organizovala 30-40 000 radnika koji su podržavali ovu ideju. Imali su časopise: Revista Social (1881), Acracia (1886) i El Productor (1887)
2) KOMUNISTIČKI ANARHIZAM, u Francuskoj, Italiji, Belgiji, Švajcarskoj, Engleskoj, itd. Novine: Le Revolte, Freedom (1886)...
3) MUTUALISTIČKO-INDIVIDUALISTIČKI ANARHIZAM, u USA, sa novinama poput Liberty (1881).
U isto vreme su se aktivirali i zemljoradnici (Irska, Andaluzija), postojao je i politički teror (ruski nihilizam, ubistvo cara), nasilne radničke agitacije (Montceau-Les-Mines u Francuskoj 1882) i osvete. Anarhisti i socijalisti su proganjani po celoj Italiji i Nemačkoj a došlo je i do političkog buđenja srednjeg Istoka & Egipta (1882). Pošto je bilo tako mnogo nasilnih akcija svi su bili ubeđeni da je revolucija neizbežna. Kako bilo, mnogi komunari pri povratku iz deportacije, i francuski radnici koji su se vratili socijalizmu, su se prepustili izbornom konformizmu a to se može reći i za nemačku Socijaldemokratiju u kojoj se većina protivila nasilnim akcijama. Zavladala je INERCIJA tj. sklonost da se uloži najmanji napor i ljudi su se pokoravali vođama. Tako su se revolucionarni socijalisti i anarhisti u to vreme našli u izolaciji. To ih je nateralo u još žešće akcije i u prezir prema gluposti masa. Neki su eto bili junaci a neki su se ponizili i pristali na kompromis. Neki smatraju da je to bilo vreme junačkih akcija koje su dovele do izolacije anarhističke ideje koja i danas traje, dok ja mislim da su takva dela jedino što se moglo učiniti i da je to bio jedini put da se podstakne opšta društvena pobuna. Tako je anarhistička ideja proterana iz javnih rasprava. Naravno ima više činioca za to: počev od stalnih napada komunista na anarhiste, preko prevrtljivaca koji su pobegli u parlamentarizam, pa do prelaska mnogih revolucionarnih socijalista, francuskih blankista i nemačkih socijaldemokrata u anarhističke redove pa su uneli uskogrudost i krutost koja je karakteristična za autoritarce. Najaktivniji anarhistički mislioci među militantima toga vremena su bili Kropotkin i Elisee Reclus, Malatesta i Merlino, Johann Most, Antonio Pelicer, Josepg Lane. Pošto je Kropotkin bio tri godine u zatvoru (1883-1885) a Malatesta 4 godine u Argentini, nasledili su ih na neki način Reclus i Merlino. Oni su pokušali da nametnu svoje ideje drugima pa je ideja ispala autoritarna tj. kao da je anarhizam neki zakon. Prezirali su neistomišljenike i fanatično su se borili protiv njih...
Da se ne bih previše bavio istorijom i ličnostima, preći ću na glavne teme na kojima se gradi anarhizam pa i budućnost na ovim prostorima. Oni koji se više zanimaju naći će na kraju eseja spisak knjiga koje mogu da nabave.
Razlog zašto je teško ostvariti slobodu je i taj da se ljudi plaše ove slobode koju propovedaju političari pri prelasku iz jednog u drugi sistem (u Srbiji). Zato treba objasniti da ovo nije sloboda gde će ljudi biti prepušteni na milost i nemilost bogatima. I ja još uvek pokušavam bezuspešno da dobijem svoju platu za rad obavljen u junu 2001. Privatnike treba uništiti. S obzirom na procese globalizacije smatram da će biti lakše uništiti jednu vlast u ujedinjenoj Evropi nego 20 vlasti u 20 državica.
Pošto u budućnosti ne želim ni vojsku, opisaću kratko i ta iskustva. Pošto političari žele da uvedu Srbiju u EU biće to odlična prilika za ograničavanje vojske. Svakome je jasno da nas niko i ne pita da li želimo da idemo u vojsku, već se daju zavodljive emisije preko medija koje pomažu zavođenju naroda. Tako su naše majke ponosne što idemo tamo. Nesvesne da nam tamo ubijaju mišljenje, volju i ličnost, čime se čovek pretvara u roba. Još smo i srećni ako nas ne pošalju u rat tj. direktnu smrt. Čovek može da izađe iz vojske samo sa psihičkim posledicama iako deluje fizički zdrav. Zašto? Pa prosto zato što ti je ograničeno kretanje, teraju te da radiš nešto protiv tvoje volje čitavih godinu dana, daju ti kontra naređenja pa ne znaš ni koga da slušaš, stariji vojnici maltretiraju mlađe (moji 'klasići' su tako pretukli jednog mladog vojnika da kada sam došao i pogledao video sam krevet pun krvi i sa ljudskim izmetom – da li su roditelji tog deèka ikada za to saznali?) kada ovi neće da slušaju, dvojica su jednog piroćanca terali da im radi felacio, kako se izvukao ne znam, ali sam čuo da se to desilo... Jednostavno, ne možeš da izađeš normalan posle godinu dana takvog života. Ne mogu ni da se setim svih primera a moje lične ne želim da pominjem. Naravno neko će reæi, zašto nije prijavio? Zato što je to podržano sistemski od oficira. Moj drug se zezao ali meni to nije bila šala pa je rekao: Gospodine vodniče, Saša neće da zeza guštere. Vodnik je odgovorio: Je li to istina Saša? Naravno i oficiri za bezbednost uvek znaju šta se dešava. Zato se treba boriti protiv postojanja vojske. Na primeru Avganistana, Indije i Pakistana možemo videti koliko nevinih stradaju samo zbog politike tj. vojne mašinerije. Postojanje Države i dalje zasniva međunarodne odnose na vojnoj sili. To se vidi na Americi koja više ne poštuje ni UN a i njihovi vojnici nisu odgovorni tj. ne mogu biti izvedeni pred strani sud. To je posledica politike 'ravnoteže moći'. Zato se protiv vojne mašinerije treba boriti i silom tj. diverzijom, ali i pacifisti treba da obave svoj deo posla. Citiram Roja Čajldsa: 'U odluci da upotrebi silu pojedinac nije ništa manje racionalan ili iracionalan nego što je to država. Po kom se to epistemiološkom kriterijumu akcija pojedinca svrstava u proizvoljnu a akcija grupe pojedinaca u nekakvu objektivnu?' Svi anarhisti gledaju na rat kao na borbu između vladajućih elita koje ugrožavaju živote 'svojih soopstvenih' naroda i to tako što svoj narod doživljavaju kao potrošnu robu a protivnički kao bezvredan. Ukratko, svi anarhisti se slažu da je rat 'zdrav za državu'. On je posledica kapitalizma i njegovog nastojanja da uđe na tržište trećeg sveta. 'Radni čovek nema otadžbinu' i ne treba da podržava borbu među kapitalistima. Zašto bi on trebao da plaća užasnu cenu rata kada ni posle pobede neće biti manje eksploatisan? Noam Čomski zamera Americi da proklamuje privrženost ljudskim pravima a na sve moguće načine podržava diktature. Neki anarhisti smatraju da se rat stvara savezom između vlade i njima omiljene poslovne elite. Stvaraju se ratovi i razvija se vojna industrija (koja je često i u privatnim rukama). Ratovi koje su zapadne (ekonomske) demokratije vodile u XX veku imali su strašne posledice. Prvi svetski rat je utro put komunističkom, fašističkom i nacističkom totalitarizmu. Drugi svetski rat je milione ljudi ostavio na milost i nemilost staljinovom despotizmu. Treći rezultat rata je unutrašnja expanzija državne moći. Kada se rat završi, moć države nikada se ne vraća u prvobitne granice.
Budućnost vidim i bez zatvora. Smatram da sam za svoje postupke odgovoran samo sebi i nikome drugome³. O ograničavanju mojih prava u zatvoru da ne govorim, toga su svi svesni. Uklanjanje jedinke neće rešiti društvene probleme već treba političari da izmene svoju politiku pa i da ukinu svoje privilegije i proglase ukidanje Države. Zatvori su i kapitalističke institucije za pravljenje novca. O 'pajser brigadama', kako ih zovu zatvorenici, o lošoj ishrani, neadekvatnom prostoru da i ne govorim. O trenutnom stanju ko želi da sazna više može dobiti informacije i u NVO-ima. Trenutno nemam adrese anarhističkih organizacija koje se bore protiv postojanja zatvora i smrtne kazne.
U svakom slučaju niko nema pravo da vlada nad drugim čovekom. To je i osnovna teza anarhističkog učenja – pobijanje svakog poretka u kome se vlada nad ljudima. Vladanje vređa, otuđuje i uništava individualnu slobodu koja je apsolutna vrednost po sebi i iznad nje ne sme biti vrednijih sila. Država je oblik društvenog života koji najviše ugrožava autonomiju ličnosti i sputava individualnu slobodu. Pojedincu je 'ugovorom' oduzeto pravo da svoj život uređuje po svojim željama i potrebama. Zato je Država glavni čovekov neprijatelj. Citiram Bakunjina: 'Anarhija je prirodna tendencija univerzuma a federacija sam poredak atoma. Čovek se kao deo prirode pokorava prirodnom zakonu anarhije tj. zakonu 'večno pokretne, spontane, aktivne, produktivne' materije, tako što u vlastitoj evoluciji negira svoju animalnost i putem revolta osvaja slobodu spašavajući je od svih stega'. Iz toga proizilazi i apsolutni ateizam.
Tako sam stigao i do religije. Budućnost zasigurno vidim i bez crkve. Smatram da boga nema. Vera sprečava ljude da veruju u sebe i da sami rešavaju svoje probleme već im savetuje da veruju u neke više sile koje će doći i rešiti sve njihove probleme. U to veruju oni koji pate (zbog siromaštva, usled neke teške bolesti ili nečeg drugog) kao i oni koji zbog tradicije idu u crkvu ali oni nisu čak ni pravi vernici pa ih neću ni pominjati. Oni koji se povode za čoporom su bez identiteta i karaktera, pa su samim tim bezvredni (bar dok su takvi). Crkvu da ne pominjem. Dobro znamo kakve je zločine počinila u istoriji ne bi li proširila svoju vlast, a i dan danas propagira pokornost i odustajanje od slobode. Mogu da dodam da su sveštenici ljudi koji samo žele status u društvu i da su zato isti kao i političari (pa i mnogi intelektualci).
Moj stav o Državi sam objasnio ali bih želeo da malo citiram i Štirnera i Proudhona jer oni bolje od mene interpretuju na naučni način. 'Država je naš neprijatelj jer je tiranska bez obzira koliko ljudi vladaju njom. Svaka je totalitarna jer ima za cilj da ograniči, veže, podredi pojedinca opštoj stvari. Ona pomoću cenzure, nadzora, policije pokušava da spreči svaku slobodnu aktivnost i to smatra dužnošću da bi mogla da opstane'. Štirner kaže da Država dozvoljava da saopštimo svoje misli samo ako se poklapaju sa njenim a u svakom drugom slučaju nas sprečava. I Proudhon se slaže sa Štirnerom pa kaže da: 'Vladan znači biti nadziran, špijuniran, kontrolisan, ograđen, čašćen, zabeležen, prebrojen, zapečaćen, izmeren, svrstan, procenjen, odobren, otpušten, popljuvan, opomenut, sprečen... Pod izgovorom javne koristi i u ime opšteg interesa podrazumeva se da su ljudi dresirani, ucenjeni, iskorišćeni, obmanuti, pokradeni a ako se desi da se neko buni na prvu reč žalbe sledi ukor, globa, ocrnjenje, posramljenje, progonstvo, prodavanje... To je vlada, to je njena pravda, to je njen moral. Svaka vladavina čoveka nad čovekom je robovanje'. Država je tokom vremena doživela razne transformacije i mnoge povlastice su iskorenjene, ali samo u njenu korist a ne da ojačaju našu slobodu. Do skoro su smao bogati imali pravo glasa a u Švajcarskoj su tek pre 30-40 godina žene dobile pravo glasa. Da ne pominjem da su ljudi i dan danas prinuđeni da rade dva tri posla dnevno da bi preživeli. Zato i ne mogu da se obrazuju pa je lako manipulisati njima. Daš im pravo glasa ali ih i ubediš preko svojih medija šta je dobro a šta ne a onda oni glasaju kao roboti. Predstavnički sistem garantuje stalno postojanje vladajuće aristokratije protiv naroda. Opšte pravo glasa je maska iza koje se krije despotska vlast države koja se zasniva na biznisu, policiji i vojsci (kao i njihovim tajnim, neustavnim službama). To je ugnjetavanje i osiromašivanje naroda pod izgovorom navodne volje naroda. Zato anarhisti ne veruju da mogu nešto promeniti putem glasačkih listiæa. Ipak se dešavalo da anarhisti glasaju ako je nužno da se spreči neko još veće zlo. Tako su u Hrvatskoj anarhisti odlučili da glasaju protiv Tuđmana jer je vodio rat. Poučeni su iskustvom iz Španije kada je 1933. godine na vlast došla protivradnička desnica jer su anarhisti pozvali na uzdržavanje od izlaska na izbore. Na kraju ovog dela treba istaći da se svi anarhisti slažu da je siromašnima svejedno pod kakvim su oblikom ugnjetavani i da se država mora srušiti.
Što se tiče organizacije budućeg društvenog uređenja na ovim prostorima, želeo bih nekoliko reči i o tome da kažem. Ja lično smatram da mogu delovati kao individualac sve dok se ne sruši državaª. Tek onda ću se zalagati za organizovanost ne bi li novo društvo moglo da funkcioniše što bolje. Inače, anarhija je prirodan red koji nije nametnut odozgo, ona je stvarno jedinstvo koje nije stvoreno pod pritiskom. Mnogi misle da svaka organizacija mora da ima vođu tj. autoritet. Ovde se radi o slobodnoj organizovanosti gde se polazi od baze. Znači nema unapred stvorenog središta koje bi pridobilo većinu kojoj će da se nametne, već ova organizovanost proizilazi iz svih tačaka i kreće se ka koordinacionim čvorovima koji u stvari poslužuju te tačke (baza je radničko udruženje a koordinaciijski čvorovi su federacije udruženja).
Samoupravljanje – Navešću Proudhonova iskustvaº. U toku februarske revolucije 1848. godine u Parizu i Lionu su se pojavila mnoga radnička proizvođačka udruženja. To samoupravljanje koje se tek stvaralo, Proudhonu je 1848 mnogo više značilo od same političke revolucije. To nije bilo delo teoretičara ili Države već naroda. Nadao se da će se to proširiti na celu državu ali nije se desilo. Proudhon smatra da svojinu treba ukinuti i pokušava da nađe kombinaciju zajednice i svojine. To je naravno - udruživanje. Oruđima za proizvodnju i razmenu ne sme upravljati ni Država ni kapitalističke kompanije. Proudhon, na primer, smatra da upravljanje treba poveriti radničkim udruženjima, gde će:
- svaki udruženi pojedinac imati neotuđivo pravo na aktivu kompanije
- svaki radnik/ca treba preuzeti svoj deo odbojnih i napornih poslova
- on/a mora proći niz poslova i saznanja, stupnjeva i zaposlenja koje mu omogućavaju najšire obrazovanje. Radnik treba da obiđe čitav niz operacija u industriji sa kojom je povezan
- funkcije su izborne a pravila se podvrgavaju odobrenju udruženih članova
- nagrade su srazmerne sa prirodom funkcije, veličinom talenta i širinom odgovornosti. Svaki član učestvuje u dobiti u skladu sa svojom službom
- svako je slobodan da svojom voljom napusti udruženje, da usklađuje svoje vreme i ostvaruje svoja prava
- radnici biraju svoje predvodnike, inženjere, arhitekte, knjigovođe...
S obzirom da može da se desi da ljudi krenu u hijerarhiju, prevlast, neslogu, rivalstvo, da pokušaju da postanu gazde, samoupravljači moraju da imaju određeno obrazovanje. Čovek se ne rađa udružen već to postaje. Moraju biti svesni univerzalne koncepcije samoupravljanja a ne da se povode za partikulističkim mentalitetom. Naime, zadatak budućnosti je više od 'okupljanja u društvo nekoliko stotina radnika', to je privredno rekonstruisanje 10 000 000 ljudi. Umesto da deluju u korist nekoliko ljudi, radnička udruženja moraju da rade u interesu svih. Za Proudhon-a je svojina apsolutistička, aristokratska, feudalna, despotska, dok je vlasništvo demokratsko, republikansko, na bazi jednakosti – sastoji se u korisničkom uživanju neke neustupive i neotuđive koncesije. Proizvođači bi koristili sredstva za proizvodnju ali ne bi bili i vlasnici. Vlasništvo bi prešlo u federalno suvlasništvo čiji nosilac ne bi bila Država već niz proizvođača okupljenih u široku poljoprivrednu i industrijsku federaciju. S obzirom da može proći više godina dok se ova ideja ne realizuje, pozivam i druge da daju svoj doprinos ovoj ideji nekim svojim, ko zna-možda i boljim, predlogom.
Razmena – Proudhon ima mutualističku koncepciju sa kojom se mnogi nisu složili. Oni tvrde da po njemu radnik ostaje nadničar, rob zajednice koja kupuje i nadzire njegovu radnu snagu. Kažu da se mora stati na kraj moralu koji se crpi iz knjigovodstva tj. filozofiji 'dugovanja i potraživanja'. Proudhonovo nagrađivanje potiče iz ublaženog individualizma koje je suprotno kolektivnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju. Evo šta je Proudhon hteo. On je tvrdio da se vrednost razmene svih roba može meriti količinom rada potrebnog za njihovu proizvodnju. A proizvodna udruženja će ustupati svoje proizvode po ceni koja je najbliža ceni koštanja. Radnici bi bili plaćeni radnim bonovima sa kojima bi mogli i da kupuju, u centrima za razmenu ili u društvenim magacinima, robu po ceni koštanja, koja eto zavisi od radnih sati. Pri krupnim razmenama posreduje Narodna banka gde se isto plaća u radnim bonovima. Ta banka i kreditira ustanove. Može da pozajmljuje novac radničkim udruženjima. Bez kamate. Proudhon je osnovao Narodnu banku 1848. godine i imala je 20 000 članova ali nije dugo opstala. Kritičari njegovog shvatanja su rekli da je ispravnije da novi oblik vlasništva dobije i novi oblik nagrađivanja. Bili su protiv toga da se usluge procenjuju novčanim jedinicama. Potrebe treba staviti iznad usluga. Sva dobit svačijim radom treba pripadati svima, tako da svaki pojedinac može slobodno uzeti svoj deo. Svakome prema njegovim potrebama. Proudhonov metod se može koristiti samo kao prelazni dok se ne uspostavi novi sistem. Kasnije je i on tvrdio da je nagrađivanje na proceni radnog sata nedovoljno i da treba uzeti u obzir i trajanje i intenzitet rada, profesionalnu spremu, itd. U svakom slučaju svi smatraju da bi u idealnom režimu rad proizvodio daleko više nego što je svima potrebno i tek tada bi nastupilo vreme obilja. Da bi se sve to ostvarilo mora se raditi na razvoju morala i solidarnosti. Problem je u prelasku iz kapitalizma u anarhizam baš u tome da prethodni sistem nije u ljudima razvio društvene instikte, smisao za solidarnost već je baš to i uništavao. I danas na zapadu imamo egoistične individualce kod kojih je smisao udruživanja samo u tome da uspeju da steknu dominaciju nad drugim ljudima (takmičarski duh?!), da steknu vlast, novac i moć. To upravo vidim i među mladima u Beogradu. U svakom mestu, u svakoj sredini, ljudi će odlučiti sami o stupnju kolektivizma ili mutualizma koji će moći da se postigne. I dalje tvrdim da će biti mnogo teže da se anarhizam ostvari ako uspeju kapitalistički procesi u Srbiji. Još uvek postoje ljudi kod kojih je razvijena solidarnost i koji 'pate' za starim vremenima. Sećam se kada sam bio mlađi kako je stariji čovek rekao: 'Eh, nekada sam mogao da ostavim otključana vrata i da odem bilo gde, a danas se plašim i dok spavam da mi neko ne upadne u kuću'.
Kada sam već kod toga, želim da istaknem razliku između komunizma i anarhizma. Citiraću uglavnom. Štirner: 'Bio ja lojalan pod nekom tiraninom ili u komunističkom društvu, to je u oba slučaja isto odsustvo prava'. Proudhon: 'Komunizam je kompaktna demokratija, naoko zasnovana na diktaturi masa, ali gde mase imaju samo onoliko vlasti koliko je potrebno za osiguranje sveopšteg robovanja, i to prema sledećim formulama koje su preuzete iz prethodnog apsolutizma: nedeljivost vlasti, centralizacija koja sve apsorbira, sistematsko uništavanje svake pojedinačne, korporativne i lokalne misli za koju se smatra da vodi raskolu & inkvizicijska policija'. Bakunjin: 'Mrzim komunizam jer je to poricanje slobode i jer ne mogu zamisliti ništa ljudsko bez slobode'. Razlaz između komunizma i anarhizma se može videti i po rečima Bakunjina upućenih Marxu: 'Bitni ciljevi proleterske borbe jesu socijalno i ekonomsko oslobođenje ali put do toga ne sme biti politički jer bi to dovelo do novog stvaranja autoritarnog oblika organizacije, pa bi opet bile prisutne sve nevolje. Prvi revolucionarni akt i bitan cilj mora biti ukidanje svake politike i Države, pa su samim tim politička sredstva borbe ili propagiranje političkih ciljeva izdaja osnovnog revolucionarnog motiva'. Dodao bih da je to istorija i dokazala. Posle svake revolucije koja nije bila anarhistička, desilo se ono što narod kaže - sjahao Kurta da uzjaše Murta - a narod će biti i dalje eksploatisan. To potvrđuje i 5. oktobar. Što se tiče komunizma Bakunjin je lepo predvideo da će se vladavina komunizma, od vladavine proletarijata pretvoriti u diktaturu birokratije nad proletarijatom.
Konkurencija – Konkurencija može da postoji ako joj se nađe ravnoteža. Monopolističko udruživanje kao u kapitalizmu, gde je konkurencija izvor nejednakosti, dovodi do toga da pobede oni koji su najači, najbeskrupulozniji, koji imaju najače veze među moćnicima, itd. Zato konkurencija ne sme biti u korist privatnih interesa jer to dovodi do stvaranja oligarhije pa i ratova. U kapitalizmu konkurencija ubija konkurenciju. Isto tako bi bilo opasno i ako konkurencija ne bi postojala. Zato umesto one koja je prepuštena sama sebi moramo izgraditi solidarnu konkurenciju koja deluje na osnovu lojalne razmene, koja čuva individualnu inicijativu ali ujedno vraća zajednici njena bogatstva koja joj sada oduzima kapitalističko prisvajanje. Zato se kod samoupravljača mora razviti mentalitet 'iskrenosti razmene'.
Anarhizam podrazumeva i demokratsko i solidarno planiranje, razrađeno odozdo nagore, putem federacije samoupravnih preduzeća. Kada radnička udruženja pređu granice komuna, pokrajina i država, pojaviće se novo uređenje čitavog ljudskog društva. Ljudi se neće onda deliti na nacije već na industrijske grupe. Ekonomskoj federaciji će na čelu biti Vrhovna skupština. Onda bi se ponuda i potražnja proširile na razne zemlje i dobrim usmeravanjem i raspoređivanjem bi potpuno nestale krizne situacije.
Radnički sindikalizam – Posavetovao bih sve radnike da se više bave štrajkovima nego zadrugarstvom (Bakunjin). Zato su sindikati i bitni. Veoma su važni u borbi protiv bogatih. Počev od edukovanja radnika i usmeravanja pa do organizovanja štrajkova. Ideolozi mogu da pričaju ali ništa od toga ako sindikati ne pokrenu radnike u borbu protiv kapitalista. Treba stvoriti federacije prema granama privrede koje će se ujedinjavati i neće štititi samo plate radnika već će garantovati uzajamnu upotrebu sredstava za rad koja su u posedu svake od tih grupa. Onda će međusobnim ugovorom federacija ona postati zajednička svojina čitave federacije. Federacije treba da budu i planeri. Tako radnički sindikalizam pokreće samoupravljanje, on se javlja kao instrument planiranja i jedinstva proizvodnje. Zato se neće desiti da proizvodna udruženja svoje poslove vode sebično ne obazirući se na opšti interes.
Komune – Na lokalnoj osnovi ljudi međusobno čine prirodnu grupu koja se pretvara u društvo sa svojim jedinstvom, nezavisnošću, vlastitim životom kao i svojom autonomijom. Slične grupe koje su međusobno udaljene mogu imati zajedničke interese i da se udružuju. Autonomna komuna ima pravo da sama sobom upravlja, rukovodi, da sama sebi određuje dažbine, da raspolaže prihodima, da gradi škole, da u njima imenuje nastavnike, itd. Zato je samoupravljanje nemoguće ako postoji autoritarna Država. Tako traže i Vojvođani i gle, beogradska politička elita se setila da ako se postavi Novi Sad umesto Beograda, to je opet centralizacija. Izgleda da ipak ima velike istine u anarhizmu. To navodim zbog nevernih Toma (naravno, kod anarhizma nema vođa). Proudhon: 'Čim komuna ne izražava svoje vlastito pravo, čim priznaje neko više pravo, čim je za višu proglašena neka veća grupa (kojoj i sama pripada), neizbežno će jednog dana doći sa njom u suprotnost pa može da izbije sukob. Čim bude sukoba, logika i snaga traže da prevlada centralna vlast, i to bez pogovora, bez suda, bez ustupaka, budući da je rasprava između nadređenog i podređenog nedopustiva'. Radnička proizvodna udruženja će se slobodno udruživati unutar komuna, a komune će se slobodno udruživati u federacije. Spontani život i rad, koji je oduvek kontrolisala Država, nakon njenog ukidanja, biće vraćeni komunama. Komuna će veoma uspešno prebaciti sredstva za rad u korist samoupravljanja u Srbiji (pri prelasku iz jednog u drugi sistem). Komuna će onima koji dožive konfiskaciju dati ono najnužnije. Njome će da upravlja Savet koji će biti sastavljen od izabranih delegata. Delegati će imati zakonski mandat, biće odgovorni i mogu biti opozvani. Komunalni savet će da bira između sebe izvršne odbore za svaku oblast revolucionarne uprave u komuni. Kada se odgovornost podeli na više odbora prednost je u tome da se u upravljanje uključuje što veći broj ljudi iz baze. Tako se odstranjuje nezgodna strana predstavničkog sistema gde bi mala grupa izabranih grabila sve poslove za sebe a stanovništvo bi ostalo manje više pasivno u generalnim skupštinama. Saveti moraju da budu radni skupovi a u isto vreme i zakonodavni i izvršni (kao demokratija bez parlamentarizma). Courtelary: 'Da ne bismo opet upali u zablude birokratskih centralističkih uprava, opštim interesima komune ne treba upravljati samo jedna jedina mesna uprava, već različite specijalne komisije za svaku oblast delatnosti. Takav postupak bi upravama oduzeo obeležje vladavine'.
Javne službe – Javne službe, kao što su pošta, železnica, itd., su od velikog značaja, prostiru se na velikim prostorima i njima ne mogu upravljati ni radnička udruženja ni komune. Upravljanje nad njima bi u Srbiji preuzela federacija komuna.
Federalizam – Anarhističko društvo budućnosti bi trebalo da ima dvostruku strukturu – EKONOMSKU (federaciju samoupravnih radničkih udruženja) i ADMINISTRATIVNU (federaciju komuna). Šira koncepcija može da obuhvati ceo svet, a to je FEDERALIZAM. Jedinstvo komuna i federacija je dakle neophodno. Ne mislim na jedinstvo autoriteta već na slobodno pristupanje. Međusobnim ugovorom bi različite teritorijalne jedinice sklopile pravnu vezu. Da to jedinstvo ne bi bilo centralizovano ono mora ići odozdo nagore, sa strane prema središtu, da sve funkcije budu nezavisne i da svaka od njih sama sobom upravlja. Treba ujediniti sve narode u KONFEDERACIJU KONFEDERACIJA. Bakunjin: 'Stvarno jedinstvo može da se stvori samo iz najslobodnijeg razvoja svih individualnosti i svih zajednica, te iz federativnog i slobodnog saveza radničkih udruženja u komunama i, iznad komuna, u regijama, regija u nacijama...' Posrednik između komune i federativnog tela bi bila provincija ili regija tj. slobodna federacija autonomnih komuna. SOLIDARNOST JE NEODVOJIVA OD SLOBODE. Zato komune ostaju autonomne, međusobno su solidarne a sjedinjuju se ne žrtvujući pri tom ništa od svoje slobode. Bakunjin: 'U modernom svetu razni materijalni, intelektualni i moralni interesi stvorili su, među svim delovima iste (pa i različitih, pr.urednika sajta) nacije, moćno i stvarno jedinstvo. To će jedinstvo nadživeti i same Države'.
Internacionalizam – Federalizam vodi ka internacionalizmu tj. federativnoj organizaciji raznih naroda. Još odavno je Bakunjin tvrdio da bi ujedinjenje Evrope onemogućilo građanski rat između raznih naroda koji čine Evropu. Ali je smatrao da ovakve centralizovane, birokratske, vojničke Države nikako ne mogu iskreno da uđu u međunarodnu konfederaciju. Njihovo uređenje negira slobodu i Države uvek prete oružjem drugim Državama (i indirektno, trkom u naoružavanju). Zato ta organizacija zasnovana odozgo na dole, koja počiva na sili i vlasti, mora biti srušena. Kada bi se u nekoj zemlji sprovela socijalna revolucija, svaka strana zemlja koja bi to isto želela, bila bi primljena u revolucionarnu federaciju, bez obzira na sadašnje stanje granica. Svaki pojedinac, komuna, pokrajina, narod, imaju pravo da raspolažu sobom, da se udružuju ili da se ne udružuju, bez obzira na 'istorijska prava' ili 'koristi suseda'. Bez prava na slobodno udruživanje i otcepljenje, konfederacija bi uvek bila maskirana centralizacija. U anarhizmu otcepljenja i ne postoje* jer jedinstvo nije stvoreno na osnovu nasilja i istorijskih laži već na osnovu slobodne volje.
Mogu da zaključim da će nacionalno pitanje biti zamenjeno socijalnim u svim Državama. Ne moramo biti protiv ujedinjenja Evrope ali ga moramo kontrolisati jer ga pokreću bogati. Oni to ne rade u našu korist, već da bi njihova trgovina imala bolje uslove da se razvija. Multinacionalne kompanije će biti sve jače tako da im već sada nema konkurencije a u svom grabežljivom trčanju za novcem izazvaće revolt mnogih građana, tako da æe ipak biti demonstracija poput onih u Geteborgu i Milanu na kojima će naravno anarhisti imati značajnu ulogu. Moramo stvarati naše medije da bismo ukazali ljudima na laži koje im serviraju državni mediji, i da bismo raširili ideju slobode. Borba će biti dugogodišnja. Biće lakše srušiti jednu vlast nego pedeset malih državica. Iako se sada čuva različitost, kada tad će u budućnosti početi centralizacija vlasti i moći u ujedinjenoj Evropi. Tada ljudi moraju biti svesni i spremni na borbu protiv moćnika. Tada će naša borba postati zaista masovna. Tada će i pasti Država (ili će slobodari biti pobijeni).
Ovde je dodatak o kojem sam pričao u napomeni:
¹ Nikako je ne podržavam jer je korporativna tj. služi samo za jačanje kapitala i to u interesu pojedinaca a ne društva.
² Ne samo da treba da kontrolišemo globalizaciju već moramo i da uništimo što pre odnose u društvu koji imaju dominacijski karakter.
³ Pojedinac ipak mora da bude odgovoran društvu. Za razliku od sadašnjeg, anarhističko društvo neće kažnjavati pojedinca zatvaranjem. Već...?
ª Tako sam razmišljao jer tada nisam poznavao anarhiste. Ali iako sam ih upoznao ne znači i da ću zauvek biti u kolektivu. Stvar je u tome da mi je jedan ortak rekao da sam idealista i da ću zato nadrljati u životu. Primenjeno na ovaj slučaj, ako neko priča o anarhizmu a ne sprovodi ga u životu, teško da ću sa takvom osobom ili osobama da radim na stvaranju novog društva. Zato mislim da ću ipak na kraju delovati kao pojedinac, sve dok jednog dana ne nađem one koji anarhizam vide kao ja – anarhizam vidim i kao harmoniju sa prirodom a ne samo kao društvo u kome će biti drugačija preraspodela dobara. Smatram da se eksploatatorski odnosi moraju totalno ukinuti a ne samo među ljudima. To je tako kada anarho-punker počne da čita anarhističku literaturu. Ona samo detaljno proširuje moj stav, dok kod drugih ljudi taj stav treba tek da se izgradi.
º Umesto Proudhonovog iskustva bolje je da sam naveo iskustva iz Španije oko 1936. godine jer se tamo mnogo više ostvarilo samoupravljanje. Mada se mora priznati da su tamošnji i tadašnji anarhisti napravili i mnogo grešaka zbog čega su stradali i oni i ideja. Moramo naučiti da se svaka autoritarna ličnost, bez obzira da li govori o slobodi, mora ukloniti čim počne da sprovodi autoritarne oblike ponašanja. Ne mogu da verujem da anarhisti nisu mogli da smaknu autoritarce već su ih pustili da preuzmu vojsku u svoje ruke. Ali za to sada ovde nemam mesta. Više informacija možete naći ako potražite anarhističku literaturu.
* Mislim na termin 'otcepljenje' pošto me to asocira na nasilno istupanje iz neke zajednice
Nekoliko pesama
Ja još uvek sanjam kad sam bio mali
da mašem zastavom za koju su mnogi pali
a sada iz prikrajka priliku vrebam
da mogu da je spalim, da mogu da je cepam
O tata, kupi mi pušku, granatu, automat
metu, sliku predsednika prirodni format
da pucam u nju, da mislim da je prava
o kako bi predsedniku pala glava
Za ideale više vremena nema
ja živim danas a ne znam šta se sutra sprema
dete sam vremena gde svak' stiče slavu
kad neko predsedniku odrubi glavu
Gasna komora je moja dnevna soba
jer ja sam dete atomskog doba
predamnom je budućnost i perspektiva
budućnost odvratna, krvava i siva
- MALI ČOVEK -
Mali čovek želi preko crte
preko crte želi ali ne sme
preko crte njegovo je mesto
preko crte želi ali ne sme
Bibliografija:
-Guérin, Daniel: 'Anarhizam-od doktrine do akcije', ITRO Naprijed, Zagreb 1980
-Arvon, Henry: 'L'anarchisme', Presses Universitaires de France, Paris 1982
-Aurich, Paul: 'Anarchist Voices-An Oral History of Anarchism in America', Princeton UP, Princeton 1996
-Bakunjin, Mihail: 'Gesammelte Werke, I-III', Berlin 1921-1924
-Bolloten, Burnett: 'The Spanish Revolution: The Left and The Struggle for Power during The Civil War', University of North Carolina Press, Chapel Hill 1979
-Carter, April: 'Political Theory of Anarchism', Haw-Raw, London 1971
-Goldman, Emma: 'Anarchism and Other Essays', New York 1910
-Kropotkin, Petar: 'Fields, Factories and Workshops', Hutchinson, London 1899
-Maitron, Jean: 'Histoire du Movement Anarchiste en france (1880-1914), Paris 1955
-Malatesta, Ericco: 'Gesammelte Schriften I-II', Karin Kramer Verlag 1977-1980
-Mühsam, Erich: 'Die Befreiung der Gesellschaft vom Staat', Berlin 1923
-Nettlau, Max: 'Povijest anarhizma', DAF, Zagreb 2000
-Orwel, George: 'Homage to Catalonia', Harcourt, Brace & World, NY 1952
-Proudhon, Pierre-Joseph: 'Oeuvres completes I-XXI, Nouvelle edition', Librairie des sciences politiques et sociales, Marcel Riviere, Paris 1920-1972