Errico Malatesta

Anarhizam i nasilje

Svi znaju da se anarhisti protive nasilju. Osnovni program anarhizma je uklanjanje nasilja iz međuljudskih odnosa. To je život zasnovan na slobodi pojedinca, bez intervencije žandarma. Iz tog razloga, mi smo neprijatelji kapitalizma koji zavisi od zaštite žandara kako bi primorao radnike da dozvole da ih neko eksploatiše – ili čak da ostanu nezaposleni i gladni kada nije u interesu njihovih šefova da ih eksploatišu. Zbog toga smo mi neprijatelji države koja je prinudna, nasilna organizacija društva.

Ali ako častan čovek izjavi da veruje da je glupo i varvarski raspravljati sa palicom u ruci i da je nepravedno i zlo prisiljavati nekoga na meti pištolja da sluša volju drugoga, nije li možda logično zaključiti da taj gospodin namerava da dopusti da bude pretučen i potčinjen volji drugoga bez da pribegne ekstremnijim načinima svoje odbrane?

Nasilje je opravdano samo kada je nužno braniti sebe i druge od nasilja. Tu prestaje nužnost a počinje zločin...

Rob je uvek u položaju legitimne odbrane i, prema tome, njegovo je nasilje protiv šefa, protiv tlačitelja, uvek moralno opravdano i treba biti kontrolisano samo takvim razmatranjima kojima se najbolje i najekonomičnije koristi ljudski trud i ljudska patnja. (Umanita nova, 25.kolovoz 1921)

Sigurno postoje drugi ljudi, stranke i škole mišljenja koje su motivisane opštim dobrom koliko i najbolji među nama... ali ono što odvaja anarhiste od svih ostalih je zapravo njihov strah od nasilja, njihova želja i namera da uklone fizičko nasilje iz međuljudskih odnosa... Ali zašto su onda, postavlja se pitanje, anarhisti u sadašnjoj borbi (protiv fašizma) podržavali i koristili nasilje, kada je ono u suprotnosti sa njihovim izričitim ciljem? Mnogi kritičari, oni dobronamerni i svi oni koji to nisu, počinju verovati da je razlikovna karakteristika anarhizma u biti nasilje. Pitanje se može činiti neugodnim, ali se na njega može odgovoriti u nekoliko reči. Ako dvoje ljudi živi u miru, oni oboje moraju želeti mir; ako jedan od njih insistira na upotrebi sile kako bi prisilio drugoga da radi za njega i služi mu, drugi će, ako želi sačuvati ljudsko dostojanstvo i ne biti podvrgnut bednom ropstvu, uprkos svojoj ljubavi prema miru, biti prisiljen da se odupre sili na odgovarajući način.

Borba vlasti je, prema poslednjim analizama, fizička, materijalna.

Vlasti stvaraju zakone. Oni zato moraju raspolagati materijalnom silom (policijom i vojskom) da bi nametnuli zakone, jer bi ih inače slušali samo oni koji bi to želeli i to više ne bi bili zakoni već jednostavna grupa predloga koji bi se mogli slobodno prihvatiti ili odbaciti. Vlasti ipak imaju tu moć i koriste je kroz zakone kako bi ojačali svoju moć i služili interesima vladajućih klasa, ugnjetavajući i eksploatišući radnike.

Jedina granica represiji vlasti je moć kojom se ljudi prikazuju sposobnim da joj se suprotstave.

Sukob može biti otvoren ili skriven; ali on uvek postoji jer vlast ne obraća pažnju na nezadovoljstvo i umeren otpor osim ako je suočena sa opasnošću pobune.

Kada se ljudi ponizno podvrgnu zakonu, ili su njihovi protesti slabi i sputani rečima, država pazi na svoj interes i ignoriše potrebe ljudi, kad su protesti puni života, energični, preteći, država se, zavisno od toga je li više ili manje razumna, povlači ili pribegava represiji. Ali, pobuna se uvek vraća, jer ako se država ne povuče, ljudi će završiti buneći se; a ako se povuče, ljudi dobijaju poverenje sami u sebe i podnose sve veće zahteve, sve do vremena kad postane jasno da nije moguće udružiti slobodu i autoritet, a nasilna borba zagarantovana.

Zato je neophodno biti spreman, moralno i materijalno, kako bi ljudi pobedonosno izronili kada se to dogodi.

Ova revolucija nužno mora biti nasilna, iako je nasilje samo po sebi zlo. Ona mora biti nasilna jer bi bila ludost nadati se da će privilegovane klase prepoznati nepravdu njihovog privilegovanog statusa i zlo prouzrokovanog njime, i dobrovoljno ga se odreći. Ona mora biti nasilna jer je prelazno, revolucionarno nasilje jedini način da se stane na kraj mnogo većem i neprekidnom nasilju koje drži većinu čovečanstva u ropstvu.

Buržoazija neće dopustiti da bude obezvlašćena bez borbe, i moraće se pribeći coup de force (nasilje-op.prev.), povredi legalnog poretka nelegalnim načinima.

Mi smo takodje nesrećni zbog ove potrebe za nasilnom borbom. Mi koji propovedamo ljubav, i koji se borimo za stanje društva u kojem će sloga i ljubav među ljudima biti mogući, patimo više nego iko zbog nužnosti sa kojom smo suočeni, da se protiv nasilja vladajuće klase moramo braniti nasiljem. Ipak odreći se oslobađajućeg nasilja, kad je to jedini način za kraj svakodnevnih patnji i okrutnog krvoprolića koje muči čovečanstvo, značilo bi prećutno dopustiti klasna neprijateljstva koja ne odobravamo i zlo koje iz njih proizilazi.

Mi ne pokušavamo bilo šta da nametnemo silom, niti se želimo pokoriti nasilnom nametanju.

Nameravamo iskoristiti silu protiv vlasti, jer je sila ta kojom nas vlast drži u podložnosti.

Nameravamo obezvlastiti one koji poseduju imetak, jer je sila ta kojom zadržavaju sirovine i bogatstvo, koje je plod ljudskog rada, i koriste je kako bi prisilili druge da rade u njihovu korist.

Silom ćemo se odupreti svakom ko bi želeo silom zadržati ili povratiti sredstva za nametanje svoje volje i eksploatisanja rada drugih.

Odupreli bismo se silom svakoj 'diktaturi' ili 'vlastodršcu' koji bi pokušali da se nametnu masama u pobuni. I borićemo se protiv republike kao što se borimo protiv monarhije, ako se pod republikom podrazumeva država koja, kako god došla na vlast, donosi zakone i raspolaže vojskom i kaznenom moći kako bi prisilila ljude da joj se pokoravaju.

Izuzev ovih slučaja, u kojima je upotreba sile opravdana kao odbrana od sile, mi smo uvek protiv nasilja, a za samoodređenje.

Hiljadu puta sam ponovio da verujem da je ne odupreti se 'aktivno', primereno i na sve moguće načine zlu u teoriji apsurdno, jer je u suprotnosti sa ciljem izbegavanja i uništenja zla, a u praksi nemoralno, jer je to negiranje ljudske solidarnosti i dužnosti koja mu se suprotstavlja da bi branila slabe i ugnjetavane. Mislim da se režim koji je rođen u nasilju i koji nastavlja svoje postojanje uz pomoć naslilja, ne može oboriti bez odgovarajućeg i srazmernog nasilja, i da onaj ko se oslanja na zakonitost kad ugnjetači mogu promeniti zakon kako bi odgovarao njihovom interesu, mora biti glup ili zaveden. Ali verujem da je nasilje za nas koji težimo miru među ljudima, te pravdi i slobodi za sve, neugodna nužnost, koja mora nestati u trenutku kad se postigne oslobođenje - tj. kada odbrana i sigurnost više nisu pod pretnjom - ili ona postaje zločin protiv čovečanstva, i glasnik nove nepravde i ugnjetavanja.

Mi smo iz principa protiv nasilja i iz tog razloga želimo da se društvena borba vodi što je humanije moguće. Ali to ne znači da bismo želeli da ona bude manje određena, manje beskompromisna; mi zaista mislimo da, na koncu, nepotpunost samo neograničeno produžava sukob, neutralizuje ga i isto tako podstiče još nasilja koje se želi izbeći. Niti to znači da pravo na samoodbranu ograničavamo na otpor protiv postojećeg ili nailazećeg napada. Za nas su ugnjetavani uvek u položaju legitimne odbrane i njihov ustanak je sasvim opravdan bez da čekaju da budu zaista zapaljeni; takođe smo potpuno svesni da je napad ponekad najbolja odbrana...

Osveta, trajna mržnja i okrutnost prema pobeđenima su razumljive reakcije i čak se mogu oprostiti u jeku borbe onima čije je dostojanstvo bilo okrutno povređeno i čiji su najintimniji osećaji oskrnavljeni. Ali oprostiti okrutne nečovečne osećaje i uzdići ih do principa pa ih braniti kao taktiku pokreta, zlo je i kontrarevolucionarno.

Za nas, revolucija ne sme značiti zamenu jednog tiranina drugim, dominacije drugih našom dominacijom. Želimo materijalno i fizičko uzdignuće čoveka, nestanak svake razlike između pobednika i pobeđenih; iskreno bratstvo čitavog čovečanstva-bez kojih bi istorija nastavila da bude, kao u prošlosti, izmenjivanje tlačenja/ugnjetavanja i pobune, po ceni stvarnog napretka i, dugoročno, na štetu svih, kako pobednika tako i pobeđenih.

Savršeno je jasno da je nasilje potrebno kako bi se suprotstavilo nasilju neprijatelja i mi ga moramo zagovarati i pripremati ako ne želimo da se postojeća situacija maskiranog ropstva, u kojem se većina čovečanstva nalazi, nastavi i pogorša. Ali nasilje u sebi sadrži opasnost transformacije revolucije u brutalnu borbu bez svetla ideala i bez mogućnosti korisnog ishoda pa se zbog toga moraju naglasiti moralni ciljevi pokreta te potreba i dužnost zadržavanja nasilja unutar strogih granica nužnosti.

Ne kažemo da je nasilje dobro kada ga mi koristimo, a štetno kada ga drugi koriste protiv nas. Kažemo da je nasilje dužnost, da je dobro i 'moralno' i da ga je moguće opravdati kad se koristi u odbranu sebe i drugih, a protiv zahteva onih koji veruju u nasilje; ono je zlo i 'nemoralno' ako služi kako bi se pogazila sloboda drugih...

Mi nismo pacifisti jer mir nije moguć ako ga ne žele obe strane.

Smatramo da je nasilje dužnost i nužnost za odbranu ali samo za odbranu. I ne mislimo samo na odbranu od direktnog, iznenadnog, fizičkog napada već i od svih institucija koje koriste silu kako bi ljude zadržale u stanju ropstva.

Mi smo protiv fašizma i želeli bismo da se oslabi suprotstavljanjem većeg nasilja njegovom nasilju. I, povrh svega, mi smo protiv vlasti, koja je trajno nasilje.

Po meni, ako je nasilje moguće opravdati čak i izvan potrebe samoodbrane, onda ga je moguće opravdati i kada se ono koristi protiv nas, i tada ne bismo imali temelj za protest.

Mi ne nudimo rešenje ljudskoj nesposobnosti, navedenoj kao izgovor, stavljajući sebe na mesto prošlih tiranina. Samo sloboda ili borba za slobodu mogu biti škola slobode.

Ali, reći ćete, da bi se revolucija započela i dovela do kraja, potrebna je sila koja je takođe i naoružana. I ko to poriče? Ali ta naoružana sila, ili radije mnogobrojne naoružane revolucionarne grupe, izvodiće revolucionarne zadatke samo ako će ti zadaci služiti za oslobođenje ljudi i za sprečavanje ponovne pojave autoritarne vlasti. Ali ona će biti oruđe reakcije i uništiće svoja vlastita dostignuća ako se pokaže spremnom da je iskoristi za nametanje određene vrste društvene organizacije ili programa određene stranke...

Revolucija kao, nužnošću stvari, nasilna akcija, teži da razvije, pre nego da ukloni, duh nasilja. Ali revolucija, onakvom kakvom je shvataju anarhisti, najmanje je nasilna od svih i želi da zaustavi svo nasilje čim prestane potreba za upotrebom sile kako bi se oduprelo sili države i buržoazije.

Anarhisti prepoznaju nasilje samo kao način opravdane odbrane i ako ga danas opravdavaju, to je zato što tvrde da su robovi uvek u položaju opravdane odbrane. Ali anarhistički ideal je društvo u kojem je faktor nasilja eliminisan i njihov ideal služi da obuzda, ispravi i uništi duh osvete koji bi revolucija, kao fizički akt, težila razviti.

U svakom slučaju, lek nikad ne bi bila organizacija i učvršćivanje nasilja u rukama vlasti ili diktature, koja se ne može temeljiti ni na čemu osim brutalne sile i priznavanja autoriteta policije i vojske.

Anarhističkom pokretu preti zabluda suprotna od one koju izazivaju teroristi. Delom kao reakcija na zloupotrebu nasilja poslednjih godina, delom kao rezultat opstanka hrišćanskih ideja te iznad svega, kao rezultat mističnih tolstojevih propovedanja, koja svoju popularnost i prestiž duguju genijalnosti i visokim moralnim kvalitetima svoga autora, anarhisti počinju ozbiljno obraćati pažnju na stranku pasivnog otpora, čije je osnovno načelo da pojedinac mora radije dozvoliti da ga proganjaju i preziru nego da naškodi agresoru. To je ono što se zove pasivna anarhija.

Budući da ima onih koji su, zbunjeni mojom nesklonosti beskorisnom i štetnom nasilju, nagoveštavali da sam razotkrio tendencije tolstojanizma, iskoristiću priliku da kažem da je ova doktrina, po mom mišljenju, koliko god se činila uzvišeno altruističnom, zapravo negacija instikta i društvenih dužnosti. Čovek može, ako je dobar... hrišćanin, trpeti sve vrste provokacija bez da se brani svim raspoloživim oružjem i da i dalje ostane moralan čovek. Ali ne bi li on, u praksi, čak i nesvesno, bio krajnji egoist ako bi dopustio da proganjaju druge a da ne pokuša da ih odbrani? Ako bi na primer više voleo da klasa bude svedena na kukavnu bedu, da ljudi budu pogaženi od otimača, da ljudski život i sloboda budu zlostavljani, nego da zgnječi meso tiranina?

Može biti slučajeva kada je pasivni otpor učinkovito oružje i tada bi to očito bilo i najbolje oružje, jer bi bilo najekonomičnije glede ljudskih patnji. Ali mnogo češće poučavanje pasivnog otpora služi samo kako bi ponovno osiguralo ugnjetavače protiv njihovog straha od pobune, i tako izdaje dobrobit potlačenih.

Zanimljivo je primetiti kako i teroristi i tolstojanisti, zato što su oboje mistici, dolaze do praktičnih rezultata koji su manje više slični. Prvi ne bi oklevali da unište pola čovečanstva dok ideja ne pobedi; potonji bi bili spremni radije dopustiti da čitavo čovečanstvo ostane pod jarmom velike patnje, nego da prekrše načelo.

Što se mene tiče, ja bih prekršio svako načelo na svetu kako bih spasio čoveka, što bi zapravo bilo pitanje poštovanja načela, jer, po mom mišljenju, sva moralna i sociološka načela mogu se svesti na ovo jedno: dobro čovečanstva, dobro čitavog čovečanstva.

[Tekst 'Anarhizam i nasilje' je preuzet iz Errico Malatesta: Anarchism and Violence; Stormy Petrel/London ACF, London, 1995. (Prevod: Nikolina Majdak)]

Naslovna (Zbornik) | Sledeća (Emma: Pripremljenost, put ka sveopćem pokolju)