AnarhističkaBiblioteka

Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?

16. Boljševici

Ko su bili boljševici i šta su oni hteli?

Do 1903. godine boljševici su bili članovi ruske socijalističke partije, tj. socijaldemokrati, sledbenici Karla Marksa i njegove škole. Tada se socijaldemokratska radnička partija Rusije raspala zbog razmirica oko organizacije i drugih manjih stvari. Pod Lenjinovim vođstvom opozicija je stvorila novu partiju koja je dobila ime boljševici. Stara partija se nazvala menjševici.

Boljševici su bili revolucionarniji nego njihova majčinska partija od koje su se odvojili. Kada je Prvi svetski rat izbio, oni nisu izdali radnike i pridružili se šovinistima, kao što je bio slučaj sa drugim socijalističkim partijama. Kao većina anarhista i levih socijalističkih revolucionara, oni su se suprotstavili ratu na osnovu toga da proletarijatu nije u interesu da se meša u svađe zaraćenih kapitalističkih grupa. Kada je počela Februarska revolucija boljševici su uvideli da same političke promene nikuda ne vode i da one neće rešiti radničke i društvene probleme. Znali su da zamenjivanjem jedne vlade drugom takođe ne pomaže. Tada je bilo potrebna jedna fundamentalna, radikalna promena.

Iako su marksisti kao i njihova menjševička polubraća, boljševici se nisu slagali sa stavom menjševika oko velikog ustanka. Ljutila ih je ideja da Rusija ne može imati proletersku revoluciju jer se njena kapitalistička industrija nije razvila do svojih mogućnosti. Shvatili su da nije u toku samo obična građanska politička promena i znali su da narod nije zadovoljen samo ukidanjem cara i ustavom. Videli su da se stvari dalje razvijaju i razumeli su da otimanje zemlje od strane seljaštva i rastuće obesvajanje od vlasničke klase ne znači samo "reformu". Pošto su bili bliže masama nego menjševici, uhvatili su narodni puls i bolje su procenili duh i svrhu velikih događaja. Pre svega je to bio Lenjin, vođa boljševika, koji je verovao da se bliži vreme kada će on i njegova partija preuzeti upravljanje državom i uvesti socijalizam po boljševičkom planu.

Boljševički socijalizam je značio uzimanje političke moći od strane boljševika u ime proletarijata. Složili su se sa anarhistima da je komunizam najbolji ekonomski sistem, tj. da zemlja, mašine za proizvodnju i distribuciju i sve javne ustanove moraju biti društveno vlasništvo i da ne smeju biti privatna imovina. Dok su anarhisti želeli da narod u celosti bude vlasnik, boljševici su zastupali stanovište da sve mora biti u rukama države, što znači da država nije samo politički gospodar zemlje već i njen industrijski i ekonomski vladar. Boljševici su kao marksisti verovali da jaka država treba da upravlja zemljom, sa apsolutnom vlašću nad životima i sudbinama ljudi. Drugim rečima, boljševička ideja bila je diktatura, koja bi bila u njihovim rukama, u rukama njihove političke partije.

Takav poredak nazvali su "diktatura proletarijata", jer je njihova partija, kako su oni tvrdili, predstavljala najbolji i najnapredniji deo, avant-gardu radničke klase i zato njihova partija treba da bude diktator u ime proletarijata.

Ogromna razlika između anarhista i boljševika je u tome što anarhisti žele da mase odlučuju i staraju se o stvarima u svoje ime, kroz svoje organizacije, bez naređenja bilo koje političke partije. Oni su hteli pravu slobodu i dobrovoljnu saradnju pri korišćenju zajedničkog vlasništva. Anarhisti su se zbog toga često zvali slobodarski komunisti ili anarhokomunisti, dok su sa druge strane boljševici bili prisilni, državni komunisti. Anarhisti nisu želeli nikakvu državu koja će naređivati ljudima, jer bi takva vlast, kako su govorili, uvek značila samo tiraniju i tlačenje. Boljševici, iako su se suprotstavljali kapitalističkoj državi i buržoaskoj diktaturi, su pak želeli državu i diktaturu za sebe, diktaturu njihove partije.

Možeš stoga videti koliko je velika razlika između anarhista i boljševika. Anarhisti se opiru svakoj državi; boljševici su za jaku državu pod uslovom da je ona u njihovim rukama. "Oni nisu protiv motke", kako je pametno govorio jedan moj prijatelj, "oni bi samo da budu na njenom dobrom kraju".

Boljševici su shvatili da su pogledi i metodi koje su zastupali anarhisti dobri i praktični i da jedino takvi metodi mogu da osiguraju uspeh revolucije. Odlučili su da iskoriste anarhističke ideje u svoje sopstvene svrhe. Tako se desilo da su anarhisti iako previše malobrojni da dopru do masa imali uticaja na boljševike, koji su odmah počeli da zastupaju anarhističke metode i taktike, praveći se da su naravno one njihove.

Ali one nisu bile njihove. Možeš reći da nije bitno ko zastupa ili pomaže u sprovođenju ideje koja bi koristila ljudima. Ako porazmisliš malo videćeš da je to itekako bitno, kao što je istorija i posebno ruska revolucija to pokazala.

Bitno je zato što sve zavisi od motiva, od svrhe i duha u kojem se nešto sprovodi. Čak i najbolja ideja se može sprovesti tako da prouzrokuje mnogo štete, jer mase, pokrenute velikom idejom, mogu da ne primete kako se i kojim sredstvima ona ostvaruje. Ako je ostvarena pogrešnim sredstvima ili u lošem duhu, i najplemenitija ideja može uništiti zemlju i ljude koji žive u njoj.

Tako se desilo u Rusiji. Boljševici su zastupali i delimično ostvarili anarhističke ideje, ali boljševici nisu bili anarhisti niti su zdušno verovali u njih. Iskoristili su ih u svoje svrhe - svrhe koje nisu bile anarhističke, u stvari bile su anti-anarhističke, protiv anarhističkih ideja. Kakve su namere imali boljševici?

Anarhistička ideja bila je da nestane svaka vrsta ugnjetavanja, da se ukine vladavina jedne klase nad drugom i svrgne vlast jednog čoveka nad drugim, da se osiguraju sloboda i blagostanje za sve. Računalo se da će anarhističke metode dovesti do tih rezultata.

Boljševici su koristili anarhističke metode za potpuno drugačije namere. Nisu želeli da ukinu političku vlast i državu: oni su hteli da ih se samo dočepaju. Njihov cilj je bio da njihova partija preuzme kontrolu nad političkom moći i da se ustoliči boljševička diktatura. Neophodno je da se ovo veoma dobro shvati da bi se razumelo šta se desilo u ruskoj revoluciji i zašto je "diktatura proletarijata" ubrzo postala boljševička diktatura nad proletarijatom.

Nedugo nakon februarske revolucije boljševici su počeli da propagiraju anarhističke principe i taktike. Među njima su bili "direktna akcija", "opšti štrajk", "obesvajanje (eksproprijacija)" i slični vidovi delovanja među masama. Kao što sam rekao, boljševici kao marksisti nisu verovali u te metode. U najboljem slučaju nisu verovali u njih do revolucije. Godinama pre toga su svi socijalisti, uključujući boljševike, ismevali anarhističko zastupanje opšteg štrajka kao najjačeg oružija u borbi radništva protiv kapitalističkog izrabljivanja i državnog tlačenja. "Opšti štrajk je opšte ludilo", bio je ratni uzvik socijalista protiv anarhista. Socijalisti nisu želeli da radnici učestvuju u masovnim akcijama i generalnim štrajkovima, jer bi to vodilo do revolucije i oni bi mogli da preuzmu stvar u svoje ruke. Socijalisti nisu želeli nezavisno masovno revolucionarno delovanje. Oni su pre svega zastupali politički aktivizam. Hteli su da radnici njih, socijaliste, dovedu na moć tako da bi onda oni mogli revolucionarno delovati.

Ako pogledaš socijalističke spise u poslednjih četrdeset godina, uverićeš se da su socijalisti uvek bili protiv generalnog štrajka i direktne akcije, kao i da su se uvek suprotstavljali eksproprijaciji i revolucionarnom sindikalizmu, koji je drugo ime za radničke sovjete. Socijalistički kongresi doneli su drastične rezolucije protiv svih takvih revolucionarnih taktika, a socijalistički agitatori su ih oštro osuđivali.

Boljševici su uprkos tome prihvatili anarhističke metode i počeli da ih zastupaju po svojim novim ubeđenjima, ali naravno ne pri izbijanju revolucije februara 1917. Oni su to učinili mnogo kasnije, kada su videli da mase nisu zadovoljne samo političkim promenama i da zahtevaju hleb umesto ustava. Brzo odvijanje događaja tokom revolucije primoralo je boljševike da prihvate najradikalne narodne težnje da ih ne bi pregazila revolucija, kao što se desilo sa menjševicima, desnim socijalističkim revolucionarima, ustavnim demokratama i drugim reformistima.

Boljševici su odjednom prihvatili anarhističke metode, jer su se do skora neprestano pozivali na ustavnu skupštinu. Mesecima posle februarske revolucije zahtevali su sazivanje reprezantivnog tela koje bi odlučilo o obliku države koju bi Rusija imala. Za boljševike je bilo u redu da zastupaju ustavnu skupštinu, jer su se kao marksisti pretvarali da veruju u vlast većine. Ustavna skupština je trebala biti izabrana po glasovima celog naroda i većina u skupštini bi trebala da odlučuje o svemu. Pravi razlog zašto su boljševici podržavali skupštinu bio je što su verovali da su mase uz njih i da će oni, boljševici, biti većina u skupštini. Uskoro se pokazalo da su oni tamo činili nevažnu manjinu. Njihova nada da će vladati je iščezla. Kao svaki dobri etatisti i vernici u vlast većine trebalo je da se pokore volji naroda, što nije odgovaralo Lenjinovim planovima i njegovim prijateljima. Tražili su druge načine kako da se dočepaju vlasti nad državom i njihov prvi korak bio je žustro delovanje protiv ustavne skupštine.

Da budemo načisto, skupština nije učinila ništa za zemlju. Ona je bila samo obična pričaonica i falila joj je živost, a bila je i nesposobna da uradi ikakav konstruktivan posao. Revolucija se odvijala izvan i nezavisno od bilo kojeg zakonodavnog ili državnog tela. Počela je i razvijala se uprkos državi i ustavu, uprkos svim protivnicima i oglušujući se o zakon. Ona je po karakteru bila nezakonita, nedržavna, pa čak i protivdržavna. Revolucija je pratila zdrave i prirodne ljudske podsticaje, njihove potrebe i težnje. Suštinski je bila anarhistička po duhu i po delima. Samo su anarhisti, ti državni jeretici koji veruju u slobodu i narodne inicijative kao lek za društvene probleme, pozdravili revoluciju onakvom kakva jeste i radili na njenom rastu i produbljenju da bi doveli ceo život zemlje pod njen uticaj.

Sve druge partije, uključujući boljševike, su samo namerile da preuzmu revolucionarni pokret i privežu ga za svoj čamac. Boljševicima je bila potrebna podrška masa da bi otgrnuli moć za svoju partiju i proglasili komunističku diktaturu. Videvši da nema nade da će to postići kroz ustavnu skupštinu oni su se okrenuli protiv nje, priključili se anarhistima u njihovim osudama protiv nje i kasnije je nasilno raspustili. Dok su anarhisti to radili iskreno, držeći se svojih bezdržavnih ideja, slična dela od strane boljševika bili su samo čisto licemerje i politička varka.

Pored pozajmljivanja osporavanja ustavne skupštine boljševici su pozajmili od anarhista ceo arsenal brojnih drugih militantih taktika. Tako su na primer preuzeli ratni uzvik "Sva moć sovjetima", savetovali radnicima da zanemaruju i oglušuju se o provizornu vladu i da preduzmu direktne masovne akcije da bi sproveli svoje zahteve. Istovremeno su preuzeli anarhističke metode generalnog štrajka i energično zastupali "otimačinu od onih koji su otimali".

Važno je da se ne izgubi iz vida da ove boljševičke taktike nisu bile logičan sled njihovih ideja, već su samo bile srestvo kojim su hteli da pridobiju poverenje masa sa ciljem da ostvare političku prevlast. U stvari, ti načini borbe su bili suprotstavljeni marksističkim teorijama i boljševici nisu u njih verovali. Ne treba se čuditi što su oni kada su se dočepali vlasti odjednom odbacili sve te anti-marksističke ideje i taktike.

Anarhistička načela koja su propagirali boljševici dovela su do rezultata. Mase su se okupile oko njihove zastave. Od partije bez skoro ikakvog uticaja, na čije je glavne vođe, Lenjina i Zinovjeva, bila bačena ljaga¹ i koji su se skrivali, dok su Trocki i ostali bili u zatvoru, ubrzo su postali najvažniji činioc u pokretu revolucionarnog proletarijata.

Pošto su se osvrnuli na narodne zahteve, posebno one koje su dolazile od strane vojnika i radnika, i izrazili energično i dosledno njihove potrebe, boljševici su stalno zadobijali sve veći uticaj među narodom i sovjetima, posebno u petrovgradskom i moskovskom sovjetu. Neaktivnost provizorne vlade koja nije uspela da išta bitno promeni samo je pojačalo opšte nezadovoljstvo, koje se uskoro pretvorilo u bes. Malodušni Kerenskijev režim je samo služio boljševicima da ojačaju svoju bazu u sovjetima. Jaz između njih i države je svakodnevno rastao i nedugo zatim pretvorio se u otvoren sukob i borbu.

Očigledna bespomoćnost vlade i odluka Kerenskog da obnovi napade na frontu zajedno sa uvođenjem smrtne kazne za napuštanje položaja, progon revolucionarnih grupa i hapšenje njihovih vođa samo su pogoršali i ubrzali krizu. 3. jula 1917. godine² hiljade naoružanih radnika, vojnika i mornara demonstrirali su ulicama Petrovgrada uprkos vladinoj zabrani zahtevajući da "sva moć bude u rukama sovjeta". Kerenski je pokušao da uguši narodni pokret. Čak je pozvao "odane" odrede sa fronta da očitaju petrovgradskom proletarijatu "dobru lekciju". Bili su to beznadežni pokušaji buržoazije koju su predstavljali Kerenski, socijaldemokrate i desni socijalistički revolucionari i nisu mogli da spuste plimu [to stem the rising tide]. Julske demonstracije su bile ugušene, ali je u kratkom vremenskom roku revolucionarni pokret zbrisao provizornu vladu. Petrovgradski sovjet vojnika i radnika proglasio je da je vlada ukinuta, a Kerenski se spasao tako što je prerušen pobegao.

Mase su podržale petrovgradski sovjet. Ljudi iz Moskve su uskoro sledili primer glavnog grada i on se raširio po celoj zemlji.

25. oktobra je provizorna vlada ukinuta, njeni članovi su bili uhapšeni i vojno-revolucionarni komitet petrovgradskog sovjeta je zauzeo Zimsku palatu. Istog dana je sazvan Drugi sveruski kongres sovjeta. Politička država je praktično bila ukinuta u Rusiji. Sva moć je sada bila u rukama radnika, vojnika i seljaka koje su imali svoje predstavnike u Kongresu. Ovaj je odmah počeo da razmatra korake kojima bi sproveo volju masa: obustaviti rat, dati zemlju seljacima, industrije radnicima i uvesti slobodu i blagostanje za sve.

To je bilo stanje ruske revolucije u oktobru 1917. godine. Počevši sa ukidanjem carstva, ona se postepeno raširila i razvila u potpunu reorganizaciju industrije i ekonomije zemlje. Narodna narav i njihove potrebe obeležile su dalji razvoj revolucije u obnovi života na osnovu političke slobode, ekonomske ravnopravnosti i društvene pravde.

To se moglo postići samo onako kako su se velike promene između februara i oktobra odigrale; zajedničkim naporima i dobrovoljnim učestvovanjem radnika i seljaka, kojima su se pridružili veliki delovi vojske.

Takav razvoj se nije desio po boljševièkom planu. Kao što sam pre objasnio, njihov cilj je bio da se ustoliči diktatura njihove partije. Diktatura znači zapovest, nametanje zemlji vladareve volje. Boljševici su se osećali dovoljno sigurnim da sprovedu svoje prave namere. Oni su odbacili anarhistička i revolucionarna načela. Mora postojati snažna politička sila, izjavljivali su, koja će ostvariti revoluciju. Navodno štiteći ljude od monarhista i buržoazije počeli su da se koriste represivnim merama. U stvari, u Rusiji nije bilo uopšte pobornika carstva ili monarhista vrednih pomena. Narod je prerastao carstvo i nije više bilo mogućnosti da se monarhija vrati u Rusiju. Što se tiče buržoazije, u Rusiji nije nikada bilo organizovane kapitalističke klase, kao što je to bio slučaj sa visoko razvijenim industrijskim zemljama - SAD, Engleska, Francuska i Nemačka. Ruska buržoazija je bila malobrojna i slaba, a opstala je posle februarske revolucije samo uz pomoć Kerenskove vlade. U trenutku kada je ona ukinuta, buržoazija je nestala. Nije imala ni snage ni sredstava da zaustavi oduzimanje njenog zemljišta i fabrika od strane seljaka i radnika. Koliko god to izgledalo čudno, činjenica je da tokom cele revolucije u Rusiji buržoazija nije napravila ni jedan organizovan i delotvoran pokušaj da proba da povrati svoju imovinu.⁴

Uzmi u obzir kako bi to sve bilo drugačije u Americi. Tamo bi kapitalisti, koji su jaki i dobro organizovani, pružili ogroman otpor. Oni bi sačinili odbrambene organizacije da bi zaštitili sebe i svoje interese oružijem. Ne sumnjam da će se tako i desiti kada stvari počnu da se odvijaju kao u Rusiji 1917. Doduše, to ne znači da bi u tome uspeli. Kao što rekoh, Revolucija u Rusiji nije prouzrokovala nikakav organizovan i efektivan buržoaski otpor iz prostog razloga što nije bilo prave buržoazije ili kapitalističke klase u toj zemlji. Bilo je pokušaja iz vojnih krugova, kao što je carski general Kornilov napao Petrovgrad sa kozacima koje je doveo sa fronta, ali je njegova avantura bila tako bezazlena da se njegova armija raspala na putu do glavnog grada. Njegovi ljudi su prešli na stranu revolucionarnog garnizona skoro bez ispaljenog metka.⁵

Suština je da je otpor bilo kog neprijatelja bezuspešan kada se mase priključe revoluciji i on je ne može ugušiti. Takva je bila situacija u Rusiji u oktobru 1917. godine kada su sovjeti preuzeli moć.

Boljševički plan je bio da zadobiju potpunu kontrolu njihove partije nad državom. Nije im se uklapalo u šemu da dozvole ljudima da se sami staraju o stvarima kroz sovjetske organizacije. Dokle god su sovjeti jedini odlučivali, boljševici nisu mogli da ostvare svoje namere. Zato im je bilo neophodno ili da ukinu sovjete ili da imaju kontrolu nad njima.

Ukinuti sovjete je bilo nemoguće. Oni su predstavljali radničke mase; ideja sovjeta je bila vekovni san ruskog naroda. Rusi su imali nekakve vrste sovjeta čak i u davnoj prošlosti i sav seoski život se bazirao na principu sovjeta, tj. na ravnopravnosti i istim zastupništvom svih članova. Stari ruski mir, javni skup na kojem se odlučivalo o seoskim ili gradskim poslovima, bio je jedan od oblika ideje sovjeta.

Boljševici su znali da revolucionarni radnici i seljaci, kao i vojnici (koji nisu bili ništa drugo do radnici i seljaci u uniformama) ne bi prihvatili ukidanje njihovih sovjeta. Jedino im je preostalo da ih kontrolišu. Držeći se Lenjinovog principa da "cilj opravdava sredstvo" boljševici se nisu ograničili samo na narušavanju ugleda i uklanjanju drugih revolucionarnih grupacija iz Sovjeta. Oni su sproveli istrajnu pakosnu i potcenjivačku kampanju sa ciljem da zavaraju mase i okrenu ih protiv drugih partija, pre svega protiv levih socijalističkih revolucionara i anarhista. Planski i najgorim sredstvima pokušavali su da preuzmu svu moć da bi bili u mogućnosti da sprovedu Lenjinov nacrt "diktature proletarijata".

Boljševici su na kraju uspeli da takvom taktikom organizuju Sovjet narodnih komesara, koji je u stvarnosti bio nova vlada. Svo članstvo je bilo boljševičko, uz dva iznimka: komesarijat pravde i poljoprivrede predvodili su levi socijalistički revolucionari. Oni su odavno uklonjeni i zamenjeni boljševicima. Sovjet narodnih komesara je bio politička mašina boljševičke partije, koja se prekrstila u komunističku partiju Rusije.

Za šta se ova komunistička partija zalagala i koji su joj bili ciljevi već znamo. Ona je otvoreno priznavala svoje namere da osigura isključivu prevlast boljševika pod imenom "diktatura proletarijata".

To je bilo fatalno po revoluciju i njenu veliku težnju ka dubokoj društvenoj i ekonomskoj izgradnji, kao što je kasnija ruska istorija pokazala. Zašto?

-----------
¹Zato što je bilo rašireno verovanje da je Lenjin bio nemački plaćenik

²16. juli po novom kalendaru

³7. novembar po novom kalendaru

⁴U južnoj Rusiji (Ukrajini) buržoazija je pružila mali otpor, ali jedino tokom vladavine Hetmena Skoropadskog i Petlura, koje su pomagale savezničke armije. Kada je strana pomoć prestala da dolazi, ukrajinska buržoazija je bila nemoćna.

⁵Prava kontra-revolucija je počela mnogo kasnije, kada su se boljševički teror i diktatura već razmahali, što je otuđilo mase i izazvalo pobune.

Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Revolucija i diktatura)