Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
11. Sindikat
"Da, jedinstvo je naša jedina nada", složiæeš se, "ono nas čini jakim".
U stvari, nikada nije izrečena veća istina: u jedinstvu leži naša snaga. Radništvu je trebalo dosta vremena da to shvati, a čak i danas mnogi proleteri ne razumeju potpuno šta to znači.
Postojalo je vreme kada radnici nisu ništa znali o organizaciji. Kasnije, kada su počeli da se udružuju da bi poboljšali svoju situaciju protiv toga su uvedeni zakoni i radnička udruženja su bila zabranjena.
Gazde su se uvek suprotstavljale organizaciji svojih zaposlenih, a države su im pomagale u sprečavanju i potiskivanju sindikata. Nije tako daleko vreme kada su Engleska i druge zemlje imale stroge zakone protiv radnika koji bi se organizovali. Pokušaj da poboljšaju svoju položaj udruženim naporima osuđen je i zabranjen kao "zavera". Radnicima je dugo trebalo da se izbore za svoje pravo na udruživanje; i, u pravom smislu te reči, morali su da se bore. To ti pokazuje da šefovi nisu ništa poklonili radnicima već su se ovi za to borili i primorali šefove da posustanu. Čak se i danas još uvek mnogi poslodavci protive organizaciji svojih zaposlenih. Oni je zabranjuju gde god mogu; hapse organizatore radništva i proteruju ih van grada, a zakon je uvek na njihovoj strani i pomaže im. Ili nalaze spas u stvaranju lažnih radničkih organizacija, lažnih sindikata, od kojih se može očekivati da će ispuniti šefove molbe.
Lako je razumeti zašto gospodar ne želi da se ti organizuješ, zašto se plaši pravog radničkog jedinstva. Oni znaju vrlo dobro da jak, borbeni sindikat može da se izbori za veće nadnice i bolje uslove, što znači manji profit za plutokrate. Zato oni čine sve što je u njihovoj moći da zaustave organizovanje radništva. Kada ga ne mogu zaustaviti, oni daju sve od sebe da razjedine radnike ili da podmite njihove vođe tako da sindikat ne predstavlja više nikakvu opasnost po interese šefova.
Gazde su pronašle veoma delotvoran način da paralizuju snagu organizovanog radništva. Ubedili su radnike da imaju iste interese kao i poslodavci, naveli su ih da veruju da kapital i radništvo imaju "iste interese" i da to što je dobro za poslodavce da je dobro i za radnika. Nazvali su to milozvučnim imenom "harmonija između kapitala i radništva". Kada bi tvoji interesi bili isti kao i šefovi, zašto bi onda trebao da se boriš protiv njega? Zato ti to i govore. Kapitalistička štampa, država, škola i crkva - svi propovedaju istu stvar: da živiš u miru i prijateljskim odnosima sa svojim šefom. Industrijskim magnatima je dobro da radnici veruju da su "partneri" u zajedničkom poslu: oni će onda vredno i odano raditi jer je to "u njihovom sopstvenom interesu"; radnici neće razmišljati o borbi sa svojim gazdama za bolje uslove, ali će zato biti strpljivi i čekaće da njihov poslodavac "podeli svoj uspeh sa njima". Oni će uzeti u obzir interese i blagostanje "svoje zemlje" i neće "ometati industriju" i "uređen život zajednice" štrajkovima. Ako slušaš svoje izrabljivače i njihove vesnike onda ćeš biti "dobar" i razmišljaćeš samo o interesima tvojih gospodara, tvog grada i tvoje zemlje - ali niko se neće brinuti o tvojim i interesima tvoje porodice, tvog sindikata i tvojih saradnika iz radničke klase. "Ne budi sebičan", prebacuju ti, dok se šef na tvojoj dobroti i nesebičnosti bogati: oni crkavaju od smeha i zahvaljuju se Bogu što si takav idiot.
Ako si me pratio do sada, znaćeš da interesi kapitala i radništva nisu isti. Nema veće laži od takozvane "istovetnosti interesa". Znaš da rad stvara svo bogatstvo ovoga sveta i da je kapital samo nagomilani proizvod rada. Znaš da nema ni kapitala, ni bogatstva bilo koje vrste osim kao proizvoda rada. Zbog toga svo bogatstvo s pravom pripada radništvu, muškarcima i ženama koji su ga stvorili i još uvek ga stvaraju svojim umovima i mišicama; to jest, svim industrijskim, agrarnim i umnim radnicima sveta; ukratko, celoj radničkoj klasi.
Takođe znaš da je kapital koji pripada gazdama ukradena imovina, oteti proizvodi rada. Kapitalistička industrija je proces oduzimanja proizvoda rada u korist vladajuće klase. Gazde, drugim rečima, žive i bogate se zadržavanjem proizvoda tvog rada za sebe. Oni od tebe pak traže da veruješ da ti, kao radnik, imaš iste interese kao tvoji izrabljivači i pljačkaši! Da li se iko osim potpune budale može navući na takvu očiglednu prevaru?
Jasno je da su tvoji interesi kao radnika različiti od interesa tvojih kapitalističkih gospodara. Oni su mnogo više nego različiti: potpuno su suprotstavljeni jedan drugome. Što te šef bolje plaća, to je njemu manji profit od tebe. Nije potrebna nikakva velika filozofija da bi se to razumelo. Od toga ne možeš pobeći i nikakvo izvrtanje i dovijanje rečima ne može da izmeni tu nepobitnu istinu.
Postojanje sindikata samo po sebi to dokazuje, iako većina sindikata toga nije svesna. Ako su interesi radništva i kapitala isti, čemu onda sindikat? Kada bi šef stvarno verovao da to što je dobro za njega, kao šefa, je dobro i za tebe, kao radnika, onda bi se sigurno pravedno odnosio prema tebi; davao bi ti najveću moguću platu - i zašto bi tada postojao sindikat? Ti znaš da ti je sindikat potreban: neophodan ti je u borbi za veće nadnice i bolje uslove rada. U borbi protiv koga? U borbi protiv tvog šefa, naravno, protiv tvog poslodavca, kapitaliste. Ako moraš da se boriš protiv njega, onda izgleda da tvoji i njegovi interesi nisu isti, zar ne? Šta je ostalo od one cenjene "istovetnosti interesa"? Ili se možda ti boriš protiv tvog šefa za veće nadnice jer je on toliko glup da ne spoznaje svoj sopstveni interes? Možda on ne zna da je bolje za njega da te bolje plaća?
Vidiš gde ova besmislica o "istovetnosti interesa" vodi. Pa opet, prosečni sindikat se bazira na njoj. Ima izuzetaka, naravno, kao što je na primera IWW (Industrial Workers of the World - industrijski radnici sveta), revolucionarni sindikat, i druge klasno-svesne radničke organizacije. Oni znaju o čemu se tu radi. Ali obični sindikati, kao što su to oni koji pripadaju Američkoj federaciji radnika u SAD ili konzervativni sindikati u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, svi objavljuju da postoji istovetnost interesa između radništva i kapitala. Ipak, kao što smo upravo videli, već i samo njihovo postojanje, njihovi štrajkovi i borbe dokazuju da je ta "istovetnost" lažna. Kako se onda dešava da se sindikati prave da veruju u istovetnost interesa, dok njihovo samo postojanje i aktivnosti to poriču?
To je zato što procečni radnik ne razmišlja za sebe. On se oslanja na svoje sindikalne vođe i novine to rade umesto njega, a oni se staraju da on ne treba ni o čemu da misli. Kada bi radnici počeli da misle svojom glavom, uskoro bi prozreli celu tu šemu ucene, obmane i pljačkanja koja se zove država i kapitalizam i ne bi je branili. Oni bi učinili ono što su učinili ljudi pre njih u različitim vremenima. Čim su shvatili da su robovi, oni su uništili ropstvo. Kasnije, kada su shvatili da su kmetovi, oni su ukinuli kmetstvo. I čim shvate da su nadničarski robovi, oni će ukinuti nadničarsko ropstvo.
Vidiš onda da je u interesu kapitala da ne dopušta radnicima da shvate da su robovi nadnice. Laž o istovetnosti interesa je jedno od sredstava kojima oni to čine.
Nije samo kapitalista zainteresovan da obmanjuje radnike. Svi oni koji imaju koristi od nadničarskog ropstva su zainteresovani da održavaju sistem i svi se oni logično trude da spreče radnike u spoznavanju situacije.
Pre smo videli u čijoj je koristi održavanje stvari onakvim kakve jesu: vladarima i vladama, crkvama, srednjoj klasi, svima onima koji žive od rada masa. Čak je i u interesu radničkih vođa da održavaju nadničarsko ropstvo. Većina njih je previše ignorantna da bi prozreli prevaru i oni onda stvarno veruju da je kapitalizam u redu i da ne možemo da ga ukinemo. Drugi, sa druge strane, inteligentniji, dobro znaju istinu, ali kao dobro plaćene i uticajne sindikalne birokrate oni imaju koristi od opstanka kapitalističkog sistema. Oni znaju da kada bi radnici prozreli celu stvar, oni bi pozvali svoje vođe na odgovornost zato što su ih ovi pogrešno vodili i prevarili. Oni bi se pobunili protiv ropstva i svojih vođa - došlo bi do revolucije, kao što se često dešavalo tokom istorije. Radničke vođe ne mare za revoluciju; oni više vole da stvari ostanu onakve kakve jesu, jer im je trenutna situacija po volji.
U stvari, radničke vođe ne rade u korist revolucije; oni se čak suprotstavljaju štrajkovima i pokušavaju da ih spreče kada god mogu.
Kada štraj ipak izbije, pokušaće da se pobrinu da "ne ode predaleko" i gledaće da umanje nesuglasice sa poslodavcima "dogovorom", u kojima radnici izvuku najčešće deblji kraj. Oni će održati konferencije sa šefovima i moliti ih za neke zanemarljive ustupke i prečesto će kompromitovati štrajk na štetu sindikata - ali će u svim slučajevima tražiti od radnika da "očuvaju red i zakon", da se umire i da budu strpljivi. Sedeći za istim stolom sa izrabljivačima, piće vino i ješće sa njima i pozivaće državu da se "umeša" i reši "probleme", ali će uvek biti obazrivi da ne spomenu izvor svih radničkih problema, nikada neće dotaći u srž problema - u samo nadničarsko ropstvo.
Da li si ikada vide ijednog radničkog vođu Američke federacije radnika koji je na primer ustao i izjavio da je celi sistem nadničarskog ropstva samo puka pljačka i prevara i zahtevao da radnici dobiju sve proizvode svoga rada? Ja nisam nikada, niti je to iko video. Štaviše, kada se neki pristojan čovek usudi da učini tako nešto, radničke vođe će biti prve koji će proglasiti da smeta, da je "neprijatelj radništva", socijalista ili anarhista. Oni su prvi koji će uzviknuti "Razapnite ga na krst!" i nepromišljeni radnici će na žalost pratiti njihov primer.
Takvi ljudi bivaju razapeti, jer se kapital i država osećaju sigurno dokle god ih ljudi podržavaju i dozvoljavaju im da rade takve stvari.
Vidiš li u čemu je stvar, prijatelju? Da li izgleda kao da radničke vođe žele da budeš bliži istini, da shvatiš da si nadničarski rob? Da li oni u stvari služe samo interesima gospodara?
Sindikalne vođe i političari - oni inteligentniji - znaju koliku moć radništvo ima kao proizvođač sveg bogatstva na ovome svetu. Oni ne žele da ti to znaš. Oni ne žele da znaš da radnici, ako se dobro organizuju i obrazuju, mogu ukinuti svoje ropstvo i tlačenje. Oni ti umesto toga govore da tvoj sindikat postoji samo da ti pomogne da dobiješ povišicu, iako su potpuno svesni da ti nećeš bitno poboljšati svoj položaj unutar kapitalizma i da ćeš ti uvek ostati nadničarski rob, koliku god platu da primaš. Dobro znaju da čak i kada kada uspeš štrajkom da se izboriš za svoju povišicu gubiš zbog povećanja troškova života, da ne govorimo o platama koje gubiš dok štrajkuješ.
Statistika pokazuje da je većina važnih štrajkova bila poraz. Pretpostavimo da ti uspeš u svom štrajku i da si van posla samo nekoliko nedelja. Tokom tog vremena ti si izgubio više u nadnicama nego što ćeš moći da zaradiš radeći mesecima za veću platu.
Pogledajmo jednostavan primer. Zamisli da si zarađivao 40 dolara po nedelji kada si krenuo da štrajkuješ. Pretpostavimo najbolji mogući ishod: recimo da je štrajk trajao samo 3 nedelje i da si dobio 5 dolara povišice. Tokom 3 nedelje štrajka ti si izgubio 120 dolara u nadnicama. Sada dobijaš pet dolara po nedelji više i trebaće ti 24 nedelje da bi povratio svojih 120 izgubljenih dolara. Tako, nakon šest meseci posla uz veću platu stigao si tamo gde si i bio. Šta je sa povećanjem životnih troškova u međuvremenu? Ti nisi samo proizvođač, ti si i potrošač. Kada odeš u kupovinu, videćeš da su stvari skuplje nego pre. Veće plate znače veće troškove života. Ono što poslodavac gubi povećanjem tvoje plate, on povrati poskupljenjem cene svog proizvoda.
Možeš videti da je cela ta ideja o povećanju nadnica u stvarnosti zabluda. Radnik zbog nje misli da mu je bolje kada dobija veću platu, ali činjenica je - koliko se to cele radničke klase tiče - da štagod da radnik dobije povećanjem nadnice, on gubi kao potrošač i na duge staze situacija ostaje ista. Na kraju godine u kojoj je primao "veću platu" radnik nema više nego nakon godine u kojoj je primao "manju platu". Nekada mu je još gore, jer troškovi života rastu brže nego plate.
To je opšte pravilo. Naravno da postoje određeni činioci koji utiču na plate kao i troškove života, kao što su nestašica materijala ili rada. Ne moramo da idemu u detalje i specijalne situacije, u slučaje industrijske ili finansijske krize ili vreme neuobičajenog napretka. Ono što nas interesuje je uobičajna situacija, normalni uslovi radnika. Normalni uslovi su da on uvek ostaje radnik, nadničarski rob, zarađujuæi tek toliko da može da živi i da nastavi da radi za svog šefa. Naići ćeš na izuzetke tu i tamo, kada radnik nasledi ili na neki drugi način dođe do novca, što mu omogućuje da se upusti u posao ili kada izume nešto što će mu doneti bogatstvo. Takvi slučajevi su izuzeci i oni ne važe za tvoje uslove, tj., uslove prosečnog radnika, uslove miliona radnika širom sveta.
Što se tiče tih miliona i što se tiče tebe kao jednog od njih, ti ostaješ nadničarski rob, kojim god poslom da se baviš ili koliku god platu da primaš i nema šanse da postaneš bilo šta drugo u kapitalističkom sistemu.
Pitaćeš me sa pravom: "Čemu onda služi sindikat? Šta rade sindikalne vođe povodom toga?"
Istina je da tvoje sindikalne vođe ne rade ništa povodom toga. Štaviše, oni rade šta god mogu da te zadrže u stanju nadničarskog ropstva. To im uspeva tako što te uveravaju da je kapitalizam u redu i tako što te privoljevaju da podržavaš postojeći poredak sa njegovim državama i "redom i zakonom". Oni te varaju time što ti govore da ne može da bude drugačije, kao što to rade šefovi, škole, država i crkve. U stvari, tvoj sindikalni vođa radi istu stvar za kapitalizam kao što to tvoj politički vođa radi za državu: obojica podržavaju, i teraju tebe da podržavaš, današnji poredak nepravde i izrabljivanja.
"Ali sindikat", kažeš, "zašto sindikat ne menja stvari?"
Sindikat bi mogao da promeni stvari. Ali šta je to sindikat? Sinidkat ste samo ti, tvoj saradnik i više njih - članstvo i službenici. Shvatio si da službenici, radničke vođe, nisu zainteresovani za promenu stvari. Onda taj posao ostaje članstvu, zar ne?
Tako je, ali ako članstvo - radnici uopšteno gledano - ne vide o čemu se tu radi, onda sindikat ne može ništa da uradi. To znači da je stoga neophodno da članstvo shvati pravu situaciju.
To bi trebala da bude prava svrha radničkog udruženja. Posao sindikata bi trebao da bude da obrazuje svoje članove o njihovom položaju, da im pokaže kako ih pljačkaju i izrabljuju i da nađu načine i sredstva kako to da ukinu.
To bi ispunjavalo pravu svrhu sindikata, da štiti interese radnika. Ukidanje kapitalističkog poretka stvari sa njegovom državom i zakonom bila bi jedina prava zaštita interesa radništva. Dok se sindikat priprema za tako nešto, on bi se brinuo o neposrednim potrebama radništva, poboljšanju postojećih uslova, koliko je god to moguće u kapitalizmu.
Običan, konzervativan sindikat se, kao što smo imali prilike da vidimo, zalaže za kapitalizam i za sve što je za njega vezano. On uzima zdravo za gotovo da si ti radnik i da ćeš uvek ostati radnik i da stvari moraju da ostanu onakve kakve jesu. On te uverava da sindikat može jedino da pomogne pri dobijanju povišice, smanjenju radnog vremena i poboljšanju uslova pod kojima rintaš. On smatra poslodavca za poslovnog partnera i kao da on to stvarno jeste, sklapa sa njim ugovore. On nikada ne dovodi u pitanje zašto se jedan od partnera - šef - večito bogati od takve vrste ugovora, dok drugi partner - radnik - večito ostaje siromašan, mora naporno da radi i umire kao nadničarski rob. To nekako ne liči na fer partnerstvo. Više izgleda kao šibicarenje [confidence game], zar ne?
Pa, to i jeste, igra u kojoj jedna strana večito vadi kestenje iz vatre, dok ih druga strana prisvaja. Veoma nepravedno partnerstvo i svo štrajkovanje radnika je samo moljakanje ili primoravanje kapitalističkog partnera da se odrekne nekoliko svojih kestena pored gomile istih. Jalova igra, čak i kada radnik uspe da osvoji kojih par kestena više.
Oni ti govore o tvom dostojanstvu, o "dostojanstvu radništva". Možeš li zamisliti neku veću uvredu? Ti robuješ ceo tvoj život za tvoje gospodare, ti im služiš i održavaš ih u luksuzu i ugodnosti, dopuštaš im da vladaju nad tobom, a oni ti se u mislima smeju i rugaju zbog tvoje gluposti - i onda ti jos pričaju o "dostojanstvu"!
Od kolevke, u školi i učionici, svaki radnički vođa, političar i izrabljivač govori o "radničkom dostojanstvu" dok on sam svo vreme sedi na tvojim leđima. Zar ne vidiš kako te izigravaju kao magarca?
Šta sindikat čini protiv toga? Šta rade sindikalne vođe za veliku platu koju te primoravaju da im plaćaš? Oni su zauzeti "organizujući" tebe, zauzeti su pričom o tome kako si ti dobar čovek, kako je tvoj sindikat velik i snažan i koliko puno sindikalni službenici rade za tebe. Čime se oni bave? Oni troše svoje vreme na predmete i procedure, na svađe oko činjenica, na pitanja oko pravosuđa, na izbore službenika, na konferencije i dogovore. Ti to sve plaćaš, naravno, i zato su tvoji sindikalni zvaničnici uvek zabrinuti za veliko bogatstvo sindikata, ali šta ti imaš od toga? Ti nastavljaš da radiš u fabrici ili radionici i plaćaš svoje račune i tvoje sindikalne vođe nije ni najmanje briga koliko teško moraš da radiš ili kako živiš i moraš da stvoriš dosta buke na sastanku sindikata da bi uopšte privukao pažnju na tvoje potrebe i tvoje zamerke.
Kada se pojavi pitanje štrajka, primetićeš, kao što sam i pre spomenuo, da će sindikalne vođe biti protiv - jer oni kao i šef i gospodar, žele "mir i tišinu" umesto nelagodnosti borbe. Kada god mogu, sindikalne vođe će te ubeđivati da odustaneš od štrajka, a ponekad čak i direktno ga sprečiti i zabraniti. Oni će obezakoniti tvoju organizaciju ako kreneš da štrajkuješ bez njihovog pristanka. Kada je pritisak na njih prevelik, oni će milostivo "odobriti" štrajk. Zamisli samo - ti naporno radiš i od tvojih bednih primanja izdržavaš sindikalne službenike, koji bi trebali tebi da služe, pa ipak moraš da dobiješ njihovu dozvolu da poboljšaš svoj položaj! To je zato što si im dopustio da budu šefovi tvoje organizacije, kao što si i državi dao da bude tvoj gospodar umesto tvoj sluga ili kao što dozvoljavaš policajcu, koga plaćaš svojim porezom, da ti naređuje umesto da ti njemu naređuješ.
Da li si se ikada pitao kako se uvek kada štrajkuješ (i u svim drugim vremenima!) desi da je zakon i cela državna mašinerija na šefovoj strani? Zašto kada štrajkača ima hiljade, a šef je samo jedan, a i oni i on se smatraju za građane za istim pravima, uvek šef ima državu na usluzi? On može da natera sud da izda sudsku zabranu protiv tvog "mešanja" u "njegov" posao, može da naruči da te policija isprebija pri mrtvoj straži [picket line], može da te uhapsi ili stavi u zatvor. Da li si ikada čuo o nekom gradonačelniku, šefu policije ili predsedniku koji je naredio da policija ili vojska štiti tvoje interese tokom štrajka? Čudno, zar ne? Opet, šef može da nađe dosta štrajkbrehera koji će pomoći pod zaštitom policije da se razbije štrajk, jer uvek postoji stojeća vojska nezaposlenih koja je spremna da zauzme tvoje mesto. Uopšteno govoreći, ti gubiš štrajk jer ti sindikalne vođe nisu dozvolile da se organizuješ na pravi način.
Imao sam prilike jednom da vidim kako su, na primer, građevinari na jednom njujorškom neboderu ostavili svoje alatke, dok su stolari i čeličari nastavili sa poslom. Štrajk ih se nije ticao, kako su im rekli njihovi sindikati, jer oni pripadaju drugoj struci; ili oni nisu mogli da se priključe štrajku jer bi tako pokršili ugovor koji je njihova organizacija imala sa šefom. Oni su tako nastavili sa radom dok su njihova sabraća štrajkovala. Oni su učestvovali u rasturanju štrajka građevinara, jer, pravo rečeno, oni pripadaju drugom zanatu, drugoj struci! Kao da je borba između radništva i kapitala stvar zanata, a ne zajednički cilj cele radničke klase!
Drugi primer: radnici u rudniku uglja u Pensilvaniji su štrajkovali, a rudari u Virdžiniji su novčano pomagali štrajkačima. Rudari u Virdžiniji su ostali na poslu jer su se "obavezali ugovorom". Nastavili su da vade ugalj, tako da magnati koji se bave prodajom uglja mogu da opskrbljuju tržište ugljem i ništa ne gube štrajkom rudara iz Pensilvanije. Ponekad čak koriste štrajk kao izgovor za povećanje cene uglja. Da li se onda možeš čuditi što su rudari iz Pensilvanije izgubili štrajk, jer su njihovi sopstveni saradnici delovali kao štrajkbreheri. Da su radnici uvideli svoj pravi interes, da su se organizovali ne po struci ni po zanatu već po industrijama, tako da cela industrija - i ako je to potrebno, cela radnička klasa - može da štrajkuje ujedinjena, bi li ijedan štrajk bio izgubljen?
Vratićemo se na tu temu. Za sada samo hoću da pokažem da tvoj sindikat, takav kako je trenutno organizovan, i tvoji sindikalni službenici nisu tu da bi se efektivno borili protiv kapitalizma. Nisu tu čak ni da bi uspešno vodili štrajkove. Oni ne mogu materijalno poboljšati tvoju situaciju.
Oni služe jedino da razjedinjuju radnike u različite i često suprotstavljene organizacije. Uče ih da je kapitalizam ispravan; paralizuju svaku inicijativu i sposobnost da se misli i dela na klasno-svesni način. Zato su sindikalne vođe i konzervativni sindikati branioci postojećih institucija. Oni su kičma kapitalizma i države, najveći podržavaoci "reda i zakona" i razlog zašto se još uvek nalaziš u nadničarskom robstvu.
"Ali mi sami biramo naše sindikalne službenike", buniš se; "ako sadašnji nisu dobri, možemo izabrati druge."
Naravno da možeš da izabereš nove vođe, ali da li ima razlike u tome da li je ovaj ili onaj čovek vođa, da li je to Gompers ili Grin, Žuo u Francuskoj ili Tomas u Engleskoj, dokle god se tvoj sindikat drži istih budalastih ideja i pogrešnih metoda, veruje u kapitalizam i podržava "harmoniju interesa", razjedinjuje radnike i umanjuje njihovu snagu tako što ih organizuje po struci, sklapa ugovore sa šefom koji obavezuju i članstvo i potpomaže štrajkbrehere, i na mnoge druge načine održavaju režim tvog ropstva?
"Onda sindikat ničemu ne koristi?", pitaš me.
U jedinstvu je naša snaga, ali to mora da bude pravo jedinstvo, prava organizacija radništva, jer radnici svuda imaju iste interese ne vezano za to čime se bave ili kojoj struci pripadaju. Takav sindikat bi se bazirao na zajedničkim interesima i solidarnosti radništva celog sveta. Bio bi svestan svoje ogromne moći kao stvaraoc svog bogatstva.
"Moć!", buniš se, "Rekao si da smo robovi! Kakvu moć mogu robovi da imaju?"
Hajde da i to vidimo.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (U čijim rukama je moć?)