30 godina od Nemačke jeseni 1977

Ovog septembra 2007.godine se navršava 30 godina od takozvane Nemačke jeseni (Deutscher Herbst). Tako se naziva jesen 1977.godine kada je RAF (militantna levičarska grupa "Frakcija crvene armije") uzdrmala nemačku državu svojim akcijama. Sada, nakon 30 godina, vodi se hajka komercijalnih medija (državni prvi i drugi kanal, a i druge televizije, nedeljnik Spiegel...) i političara protiv ove grupe. Sve u znaku sećanja na žrtve koje su bile sluge kapitala i države. Axel Springer je takođe korporacija koja je napadnuta bombom od strane ove grupe tako da ne treba da čudi da, kao vlasnici mnogih medija, koriste svoj položaj da bi kreirali istoriju blaćenja ove gradske gerile. Medijska hajka je krenula još početkom 2007 kada su se čuli prvi znaci da će Brigitte Mohnhaupt biti oslobođena u martu a i Christian Klar je podneo zahtev predsedniku za pomilovanje. Na žalost, predsednik je popustio pred ucenama političkih stranaka desnice koji su izjavili u parlamentu da ga neće izabrati još jednom ako pomiluje Klara. Tako Klar ostaje u zatvoru do 2009. U svakom slučaju, mora postojati i medij koji će dati drugačije informacije o toj grupaciji, u znak sećanja na junačku borbu davida protiv golijata, urbane gerile protiv države.

Koreni oružane pobune zapravo su studentski protesti 1968, koji su bili jedina ozbiljna kriza kapitalističkog sistema (i njihovih kolonijalnih ratova) nakon II Svetskog rata. To su ujedno bile i demonstracije protiv rata u Vijetnamu kao i protiv ostataka nacističke birokratije unutar Nemačke. Pri represiji tokom demonstracija došlo je i do ubistva jednog demonstranta od strane nemačke policije. To je dovelo do podmetanja požara u par policijskih stanica od strane grupe koju su činili: Torvald Prol, Horst Zenlajn, Gudrun Enslin i Andreas Bader. Godine 1968. Andreas Bader i njegova devojka Gudrun Enslin podmeću požar i do temelja spaljuju veliku robnu kuću u Frankfurtu. Na zidu obližnje zgrade ost avljaju grafit: "Bolje spaljivati robne kuće nego kupovati u njima". Ubrzo su ih pronašli i uhapsili. Baader ostaje u zatvoru do maja 1970. kada spektakularno beži uz pomoć tadašnje poznate novinarke Ulrike Majnhof. Ona je pisala u pozitivnom svetlu o studentskim protestima i kritičke članke o ponašanju policije, šireći bunt. Jednom je rekla: "Ako zapalite jedan automobil to je krivično delo, a ako zapalite na stotine automobila to je politički aktivizam". Majnhofova je ubedila upravu zatvora da puste Badera u biblioteku da bi ga ona intervjuisala što je on uspeo da iskoristi da pobegne uz pomoć naoružanih drugova skokom kroz prozor. Ulrike Majnhof tako zajedno sa njim postaje jedna od vodećih ličnosti ovog pokreta, napušta ugodni javni život i prelazi u ilegalu i oružanu borbu. Tako nastaje RAF (poznat i kao grupa "Baader Meinhof"). Do kraja 1970. godine RAF je opljačkao tri banke u Berlinu. Tim novcem su preko istočnog Berlina stigli do Jordanske pustinje gde pohađaju vojnu obuku u kampu Al-Fataha i kupuju oružje za dalje akcije. Tokom 1971. godine pljačkaju banke širom Nemačke, tj. vrše “eksproprijaciju kapitala”. Ulrike Majnhof piše njihov zvanični manifest na kojem se prvi put pojavljuje njihov logo: crvena petokraka, preko nje kalašnjikov i natpis RAF. Kasnije AK-47 biva zamenjen automatskim pištoljem heklerom (MP5), omiljenim alatom grupe.

Tadašnje novinarske ankete pokazuju da bi svaki treći omladinac u Nemačkoj pružio utočište RAF-ovcima u bekstvu. Podvizi RAF-a inspirišu pojavljivanje drugih oružanih formacija, kao što su "2. jun" i "Revolucionarne ćelije" a koje su takođe počele sa napadima na banke, policiju i vlasništvo kapitalista. Grupa "2. jun" je u saradnji sa organizacijom IRA podmetnula bombu u britanski jaht-klub. Pored Ulrike, Horst Mahler, a dvokat i arhitekt, je razvio lenjinističku ideologiju grupe. Ulrike je napisala manifest RAF-a, koji je nosio naslov "Koncept urbane gerile".

Ulrike je takođe napisala, pod naslovom ”Conduct The Anti-Imperialist Struggle”: Suočeni sa transnacionalno organizovanim kapitalom, vojnim alijansama sa kojima američki imperijalizam osvaja svet, saradnjama policija i tajnih službi, međunarodnim organizacijama dominantnih elita, ovo je borba recolucionarnih klasa, oslobađajućih pokreta zemalja trećeg sveta i urbane gerile u metropolama imperijalizma. To je proleterski internacionalizam.

11.maja 1972 napali su američku vojsku stacioniranu u Nemačkoj, u znak solidarnosti sa oslobodilačkom borbom Vijetnamaca. Sledećeg dana su eksplodirale tri bombe u policiji u Augsburgu u znak osvete jer je policija ubila njihovog člana Thomas Weisbecker-a. 15.maja su aktivirali auto-bombu (auto sa eksplozivom) pored Vrhovnog suda Nemačke u gradu Karlsruhe, u znak osvete za loš tretman uhapšenih pripadnika njihove grupe. 19.maja su postavili bombu u toaletu firme Axel Springer kao odgovor na njihovu medijsku kampanju protiv levičara (34 saradnika ove kompanije je povređeno, smatra se da je to bila ulrikina akcija). 24.maja su napali američke vojne snage u Heidelbergu kao odgovor na njihov rat u Vijetnamu.

Sredinom 1972. godine specijalna policija saznaje za potencijalno skrovište RAF-a u Frankfurtu. Upadaju u prostoriju, ne nalaze ljude, ali nalaze ogromne količine eksploziva. Policija je ispraznila kutije eksploziva (po oznakama se videlo da pripada vojnom skladištu u Belgiji koje je pokradeno) i ozvučila ceo prostor ne odajući da zna za njega. Prvog juna, u ukradenom najnovijem modelu "Poršea", stižu Andreas Bader i Holger Majns. Pruža ju otpor pucajući na policajce u skrovištu. Snajper ranjava Badera u nogu. Majns je primoran da se skine do gole kože i izađe sa rukama na temenu. Obojica bivaju uhapšeni. Sutradan je uhapšena i Gudrun Enslin, i to u jednom butiku u Hamburgu. Prodavac je pozvao policiju jer je u njenoj jakni, koju je ostavila dok je probala bluzu, primetio revolver. Dve nedelje kasnije uhapšena je i Ulrike Majnhof. Smešteni su u najstrože čuvanom zatvoru "Stammheim" u Stuttgartu, a zatim im je suđeno u novoizgrađenoj sudnici kraj zatvora. Dakle, radilo se o Austrijancu Jan-Carl Raspe, baaderovoj devojci Gudrun Ensslin, Ulrike, Baaderu (njih četvoro je tim redom na slici) i Holger Meins-u. Baader je osuđen na trostruku doživotnu robiju, i još 15 godina zatvora a i ostali su dobili doživotne kazne. Bio je to kraj delovanja takozvane prve generacije RAF-a.

Od slobodnih članova i novih simpatizera formirana je 1975.godine druga generacija koja je izvela mnoge akcije (napad na ambasadu u Stokholmu, otmice aviona, napadi na pravosudne organe) uglavnom u cilju oslobađanja članova prve generacije iz zatvora. A postojala je i treća generacija RAF-ovaca.

Pripadnici ove prve generacije RAF-a su bili posebno tretirani i izolovani u zatvoru da bi im tek posle javnih štrajkova glađu bili omogućeni prihvatljivi uslovi. 9.novembra 1974 Meins je štrajkovao glađu protiv izolacije u zatvoru i nakon dva meseca je umro. Prilikom smrti je imao samo 39 kilograma a bio je visok 183cm. Smrt glađu pokazuje oholost vlasti. 10.novembra pokret 2 juni je ubio predsednika sudske komore Guenter von Drenkmann-a. RAF je 27.februara 1975 kidnapovao berlinskog predsednika stranke CDU (Hrišćansko demokratska unije) Peter Lorenz-a. Država je pristala da razmeni 4 zatvorenika za njega.

9. maja 1976. Ulrike Majnhof je pronađena mrtva u svojoj ćeliji. Po zvaničnim navodima izvr&s caron;ila je samoubistvo vešanjem. Međutim, pošto su čekali oslobađanje od strane svojih drugova, krajnje je sumnjivo da je neko od pripadnika RAFa izvršio samoubistvo. Obdukcija, napravljena na zahtjev njene porodice, pokazala je kako je možda bila silovana i zadavljena, a tek kasnije obešena kako bi se njeno ubistvo prikazalo kao samoubistvo.

 

Što se tiče druge generacije RAF-a, uspeli su da nastave tamo gde je prva generacija zaustavljena, čitavih 10 godina. Otprilike od 1974 do 1982.godine.

Krenuli su aprila 1975.godine, okupacijom nemačke ambasade u Stokholmu, sa ciljem oslobađanja njihovih pripadnika iz zatvora. Policija je umesto pregovora odlučila da izvrši prepad, pri čemu su ubili dve osobe i ranili pet. Pritom je došlo i do eksplozije koju su RAF-ovci postavili unutra tako da je cela amabasada dignuta u vazduh.

8.februara 1977 Brigitte Mohnhaupt je puštena iz zatvora, gde je bila pod optužbom za logističku podršku grupi, i odmah se sakrila. Njoj je poveren zadatak da organizuje akciju oslobađanja zajedno sa novom generacijom.

Aprila 1997, RAF je ubio saveznog tužioca Nemačke, Siegfried Buback-a, smatrajući ga krivim za smrt Holger Meins-a koji je umro prilikom štrajka glađu u zatvoru i za smrt Siegfried Hausner-a (smrt nastupila usled nepružanja medicinske pomoći u zatvoru, gde su završili nakon okupacije ambasade u Stokholmu). Tako je RAF počeo da udara na najvažnije ljude kapitalističkog sistema. Buback je ubijen pucnjima sa motorcikla u prolazu, dok je bio u svom automobilu. Peter Juergen Boock je ex-RAF član koji je davao izjave javno, i po njemu je moguće da je vozačica Suzukija bila Guenter Sonnenberg a sa zadnjeg sedišta je moguće da je pucao Stefan Wisniewski.

30. jula 1977. Juergen Ponto, vlasnik Drezdner banke (druga po važnosti u Nemačkoj) je ubijen na vratima kuće u pokušaju kidnapovanja od strane druge generacije RAF-a. Smatra se da je to bila akcija koju su izveli Mohnhaupt, Christian Klar i Susanne Albrecht.

 

5. septembra 1977.godine kidnapovan je Hans Martin Šlejer (Hans Martin Schleyer), bivši oficir SS trupa i jedan od najmoćnijih industrijalaca u Zapadnoj Nemačkoj (predsednik Nemačkog udruženja industrijalaca). Njegov vozač je tog dana naglo zakočio kad su ispred njega izletela kolica sa bebom. Policijski auto koji je bio u pratnji nije se mogao zaustaviti i slupao se u Šlejerov automobil. Četvoro maskiranih napadača (Peter Juergen Boock, Sieglinde Hofmann, Willy Peter Stoll i Stefan Wisniewski) je zapucalo Heklerima a policajci su uzvratili. Willy je skočio na haubu auta i zajedno sa Boock-om uspeo da eliminiše policajce unutra. Tako su kidnapovali Šlejera. Odveli su ga u jedan trosoban stan gde ih je čekala Brigitte Mohnhaupt. Zahtev za puštanje taoca je bio oslobađanje RAF-ovaca iz zatvora. Zatvorenici su sve saznali preko radija i TV-a. Vlast im je odmah pretresala ćelije par sati ali nisu ništa našli. Baaderu je oduzet gramofon sa zvučnicima i pojačalom ali inženjer nije ništa našao iako je vlast kasnije tvrdila da su pomoću takvih uređaja komunicirali međusobno u zatvoru i tvrdili su da je Baader kasnije upravo u gramofonu krio pištolj kojim se ubio. Vlada je sazvala krizni štab i odlučila da ne popusti pred zahtevima i odugovlačila nekih mesec dana ne bi li saznala poziciju grupe i taoca. Zatvorenicima su uveli totalnu izolaciju tako da su im onemogućili i kontakte sa advokatima. U međuvremenu su RAF-ovci prešli preko Holandije i Belgije u Alžir gde su se sastali sa Palestincima radi savetovanja. Boock i Mohnhaupt su vodili pregovore. Šef Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, Wadi Haddad (ratno ime Abu H ani) je predložio da se odradi još jedna akcija sa ciljem jačanja pritiska na vlasti Nemačke. Razmatrali su da li da zauzmu nemačku ambasadu u Kuvajtu ili da se otme avion. Odlučili su se za otmicu aviona na liniji Mallorca-Frankfurt. Troje Palestinaca iz njihove grupe su sa tim ciljem preduzeli akciju otmice aviona na toj liniji, sa zahtevom da RAF-ovci budu oslobođeni iz zatvora. Avion je najpre preusmeren u Italiju, a zatim i prema Kipru, Bahreinu i Dubaiju, da bi na kraju sleteo u Mogadiš. Tamo su otmičari ubili pilota i pretili su da će ubijati i putnike. 18.10.1977.godine,  usledila je akcija nemačke antiterorističke jedinice. Palestinci su pobijeni, a 90 taoca je oslobođeno. U Nemačkoj je zatim došlo do smrti zatvorenika. Andreas Baader, Gudrun Ensslin i Jan-Carl Raspe pronađeni su mrtvi u svojim ćelijama. U službenom izveštaju zapisano je da su "teroristi iz očaja počinili samoubistvo saznavši kako su propale šanse za njihovo oslobađanje". 12.novembra je i Ingrid Schubert nađena obešena u ćeliji a i ona je trebala da bude razmenjena za Šjelera (moć kapitalista?). Činjenica je pak da su svi oni bili pod posebnim nadzorom u strogo čuvanom zatvoru u kojem je skoro nemoguće prokrijumčariti pištolj a Baader je ubijen pištoljem u glavu. Raspe je takođe ubijen pištoljem a Gudrun Ensslin je obešena gramofonskom žicom. Osim toga, čak i komercijalni mediji poput Spiegel-a danas tvrde da su imali uvid u dokumente koji pokazuju da je vlast prisluškivala razgovore zatvorenika sa advokatima a i u njihovim ćelijama su tehničari tajne službe ugradili prislušne uređaje. Ipak, vlast tvrdi da snimljene trake više ne postoje ili da su još uvek tajna. Upravo te trake bi mogle odgonetnuti ubistva u ćelijama.

Tu postoje još i razne verzije, neki tvrde da je u obući Baadera nađen pesak i da je on odveden u Mogadiš radi n avodne razmene zatvorenika za taoce, tvrdi se i da su alarmni uređaji u zatvoru tog dana bili u kvaru, da je Baader bio levoruk, a tragovi baruta nađeni su na njegovoj desnoj ruci, da na raspeovom pištolju nema tragova krvi kao što je to uobičajeno kod sličnih samoubistava, po nekim informacijama, Baader je upucan u teme što je u moguće samo ako je prislonio pištolj na glavu i da su veštačenja pokazala kako je metak ispaljen s daljine 30÷40 centimetara. Dakle, utvrđivanje istine je sprovodio državni organ tako da ljudima ostaje samo da nagađaju šta je istina oko njihove smrti.

U međuvremenu, 22.septembra, uhapšen je i Knut Folkerts u Holandiji. Pritom je pri pružanju otpora eliminisao jednog policajca a nemački policajci su mu nudili milion nemačkih maraka da kaže gde je sakriven Šlejer. Očigledno je da su to bili uzaludni pokušaji. Nakon mogadiške akcije nemačkih specijalaca, i nakon pogibije u zatvoru, RAF je eliminisao Schleyer-a hicem u glavu.

Druga generacija je nakon toga nastavila svoje delovanje, uglavnom napadima na srce imperijalističkih snaga.

1981. u Frankfurtu je pred svojom kućom ubijen hesenski ministar ekonomije Karry, zatim je izvršen neuspešan atentat na zapovednika NATO, generala Alexandera Haiga, a septembra iste godine u Heildebergu je minobacačima i strojnicama (zoljom) napadnut auto u kojem se nalazio tadašnji zapovednik američkih snaga u Evropi, general Frederik Kroesen. Preživeo je. Takođe je bombom izvršen napad na američku vojnu avionsku bazu u Ramštajnu.

Mohnhaupt je uhapšena nakon dolaska iz Južnog Jemena u Nemačku, novembra 1982. 

Nakon toga je nastupila treća generacija RAF-a koja je delovala otprilike od 1984 do 1998.godine.

Decembra 1984 su postavili auto bombu pored & scaron;kole NATO oficira u Oberammergau. Otkrivena je i uništena. Zatim su zatvorenici tražili prekid izolacije, što je rezultiralo i manjim bombama van zidina zatvora. Na kraju su izvršili atentat na trgovca naoružanjem Ernst Zimmerman-a a zatvorenici su krenuli u štrajk glađu. Tako su delovali zajedno, a 1985 su se povezali sa francuskom gerilskom grupom Action Directe (ova francuska grupa je ubila generala Rene Audran-a i šefa Reno-a Georges Besse-a). Avgusta te godine su zajedno preuzeli odgovornost za napad bombom na američku vojnu avionsku bazu u Frankfurtu. Pritom su eliminisali jednog vojnika ne bi li koristili njegovu službenu legitimaciju za ulazak u vojnu bazu, što su neki posle kritikovali kao nepotrebno ubistvo. Zato je RAF pristao i na intervju sa svojim pristalicama ne bi li odgovorio na takve stavove. Ipak, tim odgovorom ljudi nisu bili zadovoljni, jer su smatrali da im fali samokritika. Tako su 1986 godine izdali saopštenje u kome su naveli da su pogrešno postupili jer je to blokiralo debatu i pravu svrhu napada na bazu. Time su u stvari kritikovali i anti-imperijalistički pokret zbog takvog njihovog tumačenja njihove akcije. Dakle, u pokretu je došlo do suprotstavljenih stavova.

9.jula 1986, izvršili su atentat na predsednika Siemens-a i ključne figure u produkciji rata zvezda, Karl Heinz Beckurts. U avgustu je zatim došlo do hapšenja. Eva Haule i simpatizeri RAFa Luiti Hornstein i Chris Kluth a koji su stanovali u skvotu u Duizburgu su uhapšeni u kafiću u Russelheim-u. Simpatizeri Barbel Perau i Norbert Hofmeier su uhapšeni u Duizburgu. Tako da je država počela da hapsi i ljude koji nisu članovi ali je bilo moguće da pomažu pripadnicima RAFa.

10.oktobra 1986 su atentirali političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova, Gerold von Braunmuhl. On je bio ključna figura u razvoju evropske imperijalističke strategije, uglavnom u vezi bliskog Istoka. Policija je odgovorila racijom u Kiefernstrasse skvotu. 18.decembra su opet tamo upali i uhapsili Andrea Sievering-a and Rico Prauss-a. Dve godine kasnije su takođe u ovom skvotu uhapsili još dva pomagača.

20.septembra RAF je izveo neuspešan napad na nemačkog predstavnika u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, Hans Tietmeyer-a.

Februara 1989, zatvorenici su započeli štrajk za prestanak izolacije, što je naišlo na podršku spolja u levičarskim pa i liberalnim krugovima. Zahtevi im nisu ispunjeni ali je rezultat bila javna podrška zatvorenicima koji traže ljudski tretman.

11.novembra su eliminisali Alfred Herrhausen-a, predsednika Nemačke banke i jednog od najuticajnijih kapitalista.

Aprila 1991. godine su eliminisali Detlev Rohwedder-a, predsednika vladine agencije Treuhandanstalt, koja se bavila privatizacijom državne industrije u Istočnoj Nemačkoj. Dve godine nakon toga se dogodila i poslednja akcija za koju su preuzeli odgovornost - rušenje eksplozivom tek sagrađenog ženskog zatvora u Wieterstadtu. Pritom je došlo do vatrenog okršaja sa policijom u kojem su poginuli jedan policajac i jedan član grupe.

Raspuštanje

Do raspuštanja je došlo pod ticajem više faktora. Kako usled smrti i hapšenja članova RAF-a i sukoba unutar samog anti-imperijalističkog pokreta, tako i usled ujedinjenje Nemačke (jer je to dovelo i do hapšenja 10 pripadnika i pripadnica grupe) i rasturanja drugih takvih grupa u drugim zemljama (francuska grupa Action Directe, italijanske Crvene brigade, Borbene komunističke ćelije u Belgiji (the fighting communist cells), i GRAPO u Španiji). Gledano u širem kontekstu, treba dodati i prelazak latinoameričkih gerilskih grupa iz oružane borbe u političko delovanje (Tupamarosi u Urugvaju i FMLN u El Salvadoru su prešli u parlamentarnu borbu i trku na izborima). ANC i PLO u Palestini su se našli u situaciji da pregovaraju u okvirima kapitalizma... Tako je socijalistička borba postala forma namesto da bude suština. Dakle, došlo je do opadanja oružane borbe na međunarodnom nivou.

Većina pripadnika RAFa se ogradila od svog nasilja tokom boravka u zatvoru, i sada žive običnim životom. Horst Mahler, bivši pripadnik RAF-a, povodom raspuštanja izjavljuje: Taj korak je zakasnio, ali ipak osećam veliko olakšanje što je sada došlo do njega. Zašli smo u slepu ulicu, pogriješili smo u strategiji zato što, uz ilegalnu, oružanu struju, nismo pokrenuli društveno-političku organizaciju.

Odluka o raspuštanju je poslata Rojtersu 1998.godine, kao poslednje saopštenje Frakcije Crvene armije (RAF):  Raspuštanje Frakcije crvene armije

 

Neke karakteristične stvari i zanimljivosti

Karakteristično je da je Brigitte Mohnhaupt (jedna od najbitnijih figura druge generacije, osuđena na pet doživotnih robija) ostala ista kao i ranije: niti je pristala da obavlja poslove u zatvoru, niti je pokazala ikad kajanje za svoje delovanje ili metod borbe, niti je pristala da daje intervjue za kapitalističke medije, niti je tražila pomilovanje od političara. Puštena je na slobodu marta 2007.godine, nakon 24 odležanih godina, na zahtev državnih organa koji smatraju da više nije pretnja. Christian Klar je još uvek u zatvoru, verovatno do 2009.godine. Mohnhaupt je takođe spajajuća figura jer je jedina iz druge generacije a koja je bila zajedno u zatvoru sa prvom generacijom, pod optužbom za logističku podršku grupi. Iako joj to nije dokazano, sud je smatrao da je saučestvovala, kao pripadnica druge generacije, u ubistvu Bubaka, Pontoa, Šlejera, za neuspešan atentat na Kroesena (ispalila antitenkovsku raketu na njegov auto), itd. Za sada je izjavila da ne želi pažnju medija a pretpostavlja se da živi u gradu Karlsruhe.

Eva Haule (treća generacija) je osuđena na 15 godina zatvora i puštena je na uslovnu slobodu avgusta 2007. U zatvoru je pohađala kurs fotografije i sada radi portrete.

Birgit Hogefeld (treća generacija) je uhapšena 1993 i osuđena na tri doživotne kazne. Još je u zatvoru u Frankfurtu.

Lutz Taufer koji je učestvovao u napadu na ambasadu, je osuđen 1977 na dve doživotne a 1996 je pušten na slobodu. Od 1999 živi u Brazilu.

Sieglinde Hofmann je uhapšena 1980 i odležala 15 godina zatvora a samo tri dana pre puštanja na slobodu je ponovo optužena za druge stvari i osuđena na doživotnu kaznu.

Još par osoba koje su preživele, oslobođene su i žive u Nemačkoj ili drugim zemljama. Osim spomenutih, u zatvoru je još samo Christian Klar.

Zanimljivosti

11 Maja 1978.godine u zagrebu su uhapšeni Mohnhaupt , Sieglinde Hofmann, Rolf Clemens Wagner, and Peter-Jürgen Boock. Ostali su u zatvoru do novembra 1978, dakle oko 6 meseci. Dozvoljeno im je da napuste Jugoslaviju i da izaberu u koju zemlju će otići jer su vlasti Zapadne Nemačke odbile zahtev Jugoslavije da zauzvrat izruče 8 hrvatskih političkih izbeglica. Mohnhaupt je otputovala u Južni Jemena a verovatno i ostali.

Dok su se u Jordanu obučavale kod boraca Al-Fataha, u trenucima predaha crveno-armejke su se malo razodenule i prilegle da se sunčaju na krovu hotela. Ljudi iz Al-Fataha, o d kojih većina nikada nije ni videla golu ženu, naredili su im da se odmah obuku. Bader je izjavio da revolucija i emancipacija idu ruku pod ruku. &quoquot;Jebanje i pucanje je jedno te isto!", rekao je. Na to su mu odgovorili da će im odseći glave ako se ne obuku.

Ulrike Majnhof je poštom poslala minobacač iz Berlina u Hamburg. Nije dobro napisala adresu na paketu pa je pošiljka završila u odeljenju izgubljeno-nađeno. RAFovci su morali da provaljuju u poštu da pokupe oružje.

Andreas Bader je napisao i štampao pamflet "Kako ukrasti motocikl", koji je delio po dvorištima srednjih škola u Nemačkoj. "Kapitalistički sistem nikada ti neće dozvoliti da uživaš u privilegijama koje imaju bogati. Moraćeš da se sam snalaziš. Otmi od bogatih!" - pisalo je, između ostalog, u pamfletu.

Suđenje prvoj generaciji se odvijalo u novosagrađenoj sudnici u okviru Stammheima. Optuženi su prvo odbijali advokate i sudski postupak pa im je sud nametnuo advokate. Baader je izjavio da RAF ne podleže sudskoj nadležnosti. Kada je predsednik sudskog veća Prinzing pokušao da krene sa ispitivanjem optuženih Ulrike je rekla da odlazi. On joj je rekao da je obavezna da prisustvuje kao optužena u postupku a ona mu je odgovorila da ne dozvoljava da je iko prinuđuje na bilo šta i nazvala ga čmarom. Nakon konsultacija sa drugima iz sudskog veća, sudija je odlučio da je udalji sa suđenja tog dana. Advokati su se takođe ponašali u skladu sa ponašanjem optuženih. Rasp-ov advokat je sudiju nazivao Heil Prinzing! a advokat Gudrun je upoređivao bombaške napade na policiju i US trupe na sledeći način: "To su iste slike: Jevrejska deca u getou, koja stradaju pod rukom SS-a, i vijetnamska deca koja vrište pod napalm bombama. I pritom se postavlja pitanje da li se takva (državna) ubistva mogu pasivno i ću teći posmatrati ili treba biti spreman na ubistvene akcije protiv takvih mehanizama i aparatusa?" Sud je kratko, birokratski, odgovorio da vijetnamski rat nije predmet sudskog postupka.

Baader je takođe na sudu izjavio da im se prisluškuju razgovori sa advokatima, što danas i mejnstrim mediji potvrđuju.

Dodatne slike: http://www.spiegel.de/fotostrecke/raf-die-taten-der-dritten-generation-fotostrecke-133817.html

Sva saopštenja grupe, na engleskom: Communiqués & Statements

Oružana borba u Nemačkoj 

Biografije svih članova se mogu naći ako se ukuca u pretraživač ili se potraži na Wikipedia sajtu a prevod serije tekstova iz Spiegel-a o akcijama RAF se može pročitati ovde: broj 39, broj 40 , broj 41, broj 42, broj 43, broj 44.

 

Slike situacija nakon akcija

 

Situacija nakon akcije na Schleyer-a

Buback Akcija 1

Buback akcija 2

Policijska stanica u Augsburgu nakon akcije

Stanje u avionskoj vojnoj bazi nakon akcije 1985.godine

Napad na bazu Ramštajn 

Nemačka ambasada u Stockholmu nakon obračuna sa policijom 

Ženski zatvor nakon napada 


Update 2016: Bivši pripadnik Crveno-armijske frakcije Rolf Clemens Wagner je umro 11. februara 2014. godine. Isto se desilo sa pripadnikom Helmut Pohl-om, umro je u avgustu 2014.